RATKO DANGUBIĆ
I JEDAN KRATKI ROMAN
U vreme kada su počele bežanije iz raspale Jugoslavije on je umeo da pati, da razgovara telefonom sa uteklom rodbinom i prijateljima. Govorio im je da se niko od nevolja nije spasio bežanjem. Često se u njemu javlja poseban osećaj izgubljenosti koji ne liči ni na jednu od njemu poznatih vrsta samoće. Nekako se oseća kao da je od svega po strani. Kažu da u tome i jesta sva draž fikcije postojanja. To nije ni san, nije ni stvarnost, to je nesigurnost u nogama. Ne može da se seti da ga je nekada neko mrzeo. Njegova mašta skoro da je usahla. Neprijatno mu je dokle se dokotrljao. Sa masnog tiganja na veliki tanjir nesvesno prebacuje tri ispržena jaja na oko i slaninu. Odavno ne jede kao drugi ljudi, ima osećaj da žvaće slamu. Na barskoj je stolici u kuhinji, satrven i usporen. Ne ume ni da sanja, ni da kuka.
Nije bilo tako davno kada je shvatio da je njegov život ispunjen bespotrebnim poslovima, da iluzija slikanja i pisanje samo popunjava prazninu. O svim svojim mukama, nemirima, i o nadi koja se gasila, i o zlobi sudbine, i o koristoljublju smrti, o svemu je nekada nameravao da piše; nije umeo da stane u nabrajanju portreta koje je planirao da naslika. To je bilo samo predivno maštanje, tako je pojeo godine, u buncanju, kao da neprekidno jede presan krompir. Mesecima bi ispred njega stajalo prazno platno, koje boje nisu umele da osvoje. I kao da je utonuo u neku letargiju, prolazile su godine. Ne stvarati ništa je najjednostavniji način udaljavanja od sebe, valjda će mu to doneti neki mir, mislio je. Nekada mu se činilo da sve reči iz engleskog enciklopedijskog rečnika nisu dovoljne da zabeleži ono što misli o prokletstvu koje je priroda bacila na čoveka. Ta beskrajna praznina koja ga je privlačila, kao da je crna rupa, deluje mu danas i kao raskalašna ljubavnica. U prisustvu ljudi ostao je povučen, bezrazložno, rekli bi. Oni skloni ironiji nazivaju ga vlasnikom izduženog lica. Sagovornika ume da gleda ispod debelog stakla naočara, tako da svako mora da se naježi. Neprekidno umače hleb u jaja na oko, polutečno žumance uvek čuva za kraj; belanca i slaninu je pojeo ranije. Ovo razdvajanje belog i žutog mu je poslednja radost dok jede. Njegove trake sećanja nalik su na trake od nervozno iskidanih novina. Ima u njima svega, pomislio je, a najviše teških, nedovršenih rečenica. S njim je normalan razgovor nalik na saslušanje, kao da je nekada bio islednik. Sagovornik mora da se nasmeje. U svemu ovom razmišljnju svestan je da je zaboravljen i pre nego je postao slavan. Ostao je sam, bez porodice i ljubavnice. Odbija nasrtaje ljudi i voli da kaže: Laž je najlakše izreći pred ogledalom. Poželeo je da popije toplu čokoladu. Uvek neka sitnica pokvari njegovo kretanje unazad. Odavno nije opušten, ima veliku tajnu: umire polako, neposredno. Termometar pokazuje da temperatura njegovog tela raste iz dana u dan, uveren je da će da sagori u samom sebi. Za sebe misli da je oduvek zvezda padalica. Iza njega će ostati dvadesetak priča, tanka mapa nepotpisanih crteža, nešto uvelih pesama, dvadesetak uljanih pejzaža, knjiga eseja i jedan kratki roman. Prijatelji po kuloarima govore da im je žao što nije više napisao, naslikao. On se pravi da ne vidi ono što se oko njega dešava: bolest je za njega privatna stvar. Uzak je krug ljudi koji ga znaju kao pravog pisca, slikara: poznatiji je kao profesor muzike u školi „Franc List“. Zna da će brzo doći dan kada neće moći da ustane iz kreveta, dan u kome se neće probuditi iz dubokog sna. Ima meki osećaj da se kreće po polumračnim hodnicima koji se sužavaju: još malo pa se kroz njih neće moći provlačiti. U dugim noćima tresa ga groznica, a ponekad mu pred očima slova skaču kao buve. Uveren je da je unutar njega velika praznina, a u toj praznini ponovo se nalazi on, nalik na lutku, sa svim svojim dobrim i rđavim osobinama. Ovako je sa svakim piscem i mazalom, rekao je, ako vole život. Samo su pisci i slikari sposobni da veruju kako duša plače. Radije će ostati nesrećan, samo da postane slavan, da mu se svi dive, i takve trenutke razmišljanja najviše voli. Jednom je sanjao kako iz njega izlaze, iz one njegove praznine, kao iz Trojanskog konja, male kopije njega. On ume danima da sedi i nešto čeka, da misli kako anonimnost nestaje, a slava nadire kao velika reka koja plavi sve u nedogled. Sanjao je kako mu se kosa od bolesti proredila, a u džepovima nosi šljunak: svakoga nudi da igraju piljaka. Hteo bi da donese neke velike odluke, ali nikada nije bio u prilici da sam o nečemu ljudskom odlučuje. Poznat je, među ribarima na obali Dunava, još po jednoj rečenici: Ne treba meni više nego ostalima, ja nisam druželjubiv. Jaja je presolio, morao je da popije kriglu piva. Povremeno ga obuzima panika pred verom da od slave nema ni traga, da je sve pogrešno izabrao. Kako mu onda odugovlačenje izgleda lepo. Ne zna šta sve može da mu se desi. Može da umre od preterane upotrebe alkohola, da ga na pešačkom prelazu udari auto, da ga pogodi zalutali metak.
Kazao je popu Radosavu: Kada dođe smrt i zatraži moj usrani život, nemoj pope da se kolebaš, molim te, u ime Boga, ne inati se, daj joj ga sa osmehom. Pop je slegnuo ramenima. Hoće da umre dostojastveno, jer crno je njegova najdraža boja. Posle vrludavog razmišljanja, shvata da ovo i nije poseban dan. Iznenada je pomislio: A šta ako je sve ovo san u kakvom drugom snu? Ako se on sada probudi, protegne se, i nikada ne dobije odgovor na pitanje ko je on, ako on kao pesnik i slikar ne postoji? Najbolje bi onda bilo da se i ne probudi. Ako umre, neka umre u podivljalom snu. Ne oseća hrapavost kože, njenu toplotu. U jednom trenutku spušta ruku kao da menja brzinu na autu. Paperje lebdi u njegovom umu, a između paperja javlja se sunce, ne jedno nego tri; sva su nalik na ispržena jaja na oko.
Нема коментара:
Постави коментар