RATKO DANGUBIĆ
NESTAJANJE
I dok sam slušao priču o njemu, začudile su me dve stvari. Prvo, nije bilo sažaljenja u priči o njegovoj sudbini; drugo, koliko su ljudi lakoverni i gladni tuđih nevolja... Proveo bi on po dana ili pet u oronuloj psihijatrisjkoj bolnici, a onda bi ga oni otpustili, dobro nakljukanog lekovima. Nastavio bi jadnik gde je stao, da određenim službama bezbednosti dostavlja zapažanja. U njegovim rastrzanim beleškama, među onima za koje se ne zna zbog čega su uvek gde jesu, nalazio se opis dečaka bradonje: uvek ga je prikazivao na mestima na kojima je kakva velika bruka ili pir. Voleo je da cinkari ljude koji sede i u otmenoj tišini i nešto čekaju, na primer, i nekoga iz čekaonice prve klase na železičkoj stanici. Neko vreme se bavio drugom Lenjinom i kazivao javno kako je Ujanov gledao na posedovaje zemlje u carskoj Rusiji. Navodno je o ovome on sam držao predavanja u Domu vojske, daleke 1963. Hvalio se uticajem Staljina na njega samog, da mu je ovaj promenio intelektualni identitet. Kroz sto godina neće ostati traga od komunizma, rekao je, navodno, sam Staljin. Niko mu nije prigovarao, niko odgovarao. U novčaniku ima fotografiju Generalsimusa, istrgnutu iz knjige koju je drukala Kultura. Najtužnije je, poverio se Senki iz trafike kod pijace, da u službama bezbednosti o njemu imaju rđavo mišljenje. Dečak bradonja, koga je gurao u razne svoje spise, i gde treba i ne treba, odgovara liku iz bajki od pre par vekova i ispadalo je da ovo radi namerno, da se nekome ruga. U holu luksuznog hotela Mažestik, gde svi sede ili koračaju, mogao se redovno sresti kada pijanista, debelim i kratkim prstima prelazi preko požutelih dirki klavira. Stajao bi kraj šanka skamenjen, navodno je bio gluv od lekova... U ludnicii su zabeležili da je originalno shvatio nestajanje ljudi. Nije govorio o priviđenjima. Ljudi prvo, ispovedao se, postaju lenjivci... Bila je jesen, kada je u sobi, u potkrovlju pansiona u Somboru, uz prisustvo dečaka bradonje u njegovoj glavi, podvlačio debelu liniju ispod svoga života. Neki su i o ovome lagali iz navike, iz straha, bez razloga. Poslednji put je viđen na malom balkonu, video ga je sodar Kiš. U dugoj košulji, nalik na mužika, igrao je, bez muzike, na mesečini Kaljinku.
NESTAJANJE
I dok sam slušao priču o njemu, začudile su me dve stvari. Prvo, nije bilo sažaljenja u priči o njegovoj sudbini; drugo, koliko su ljudi lakoverni i gladni tuđih nevolja... Proveo bi on po dana ili pet u oronuloj psihijatrisjkoj bolnici, a onda bi ga oni otpustili, dobro nakljukanog lekovima. Nastavio bi jadnik gde je stao, da određenim službama bezbednosti dostavlja zapažanja. U njegovim rastrzanim beleškama, među onima za koje se ne zna zbog čega su uvek gde jesu, nalazio se opis dečaka bradonje: uvek ga je prikazivao na mestima na kojima je kakva velika bruka ili pir. Voleo je da cinkari ljude koji sede i u otmenoj tišini i nešto čekaju, na primer, i nekoga iz čekaonice prve klase na železičkoj stanici. Neko vreme se bavio drugom Lenjinom i kazivao javno kako je Ujanov gledao na posedovaje zemlje u carskoj Rusiji. Navodno je o ovome on sam držao predavanja u Domu vojske, daleke 1963. Hvalio se uticajem Staljina na njega samog, da mu je ovaj promenio intelektualni identitet. Kroz sto godina neće ostati traga od komunizma, rekao je, navodno, sam Staljin. Niko mu nije prigovarao, niko odgovarao. U novčaniku ima fotografiju Generalsimusa, istrgnutu iz knjige koju je drukala Kultura. Najtužnije je, poverio se Senki iz trafike kod pijace, da u službama bezbednosti o njemu imaju rđavo mišljenje. Dečak bradonja, koga je gurao u razne svoje spise, i gde treba i ne treba, odgovara liku iz bajki od pre par vekova i ispadalo je da ovo radi namerno, da se nekome ruga. U holu luksuznog hotela Mažestik, gde svi sede ili koračaju, mogao se redovno sresti kada pijanista, debelim i kratkim prstima prelazi preko požutelih dirki klavira. Stajao bi kraj šanka skamenjen, navodno je bio gluv od lekova... U ludnicii su zabeležili da je originalno shvatio nestajanje ljudi. Nije govorio o priviđenjima. Ljudi prvo, ispovedao se, postaju lenjivci... Bila je jesen, kada je u sobi, u potkrovlju pansiona u Somboru, uz prisustvo dečaka bradonje u njegovoj glavi, podvlačio debelu liniju ispod svoga života. Neki su i o ovome lagali iz navike, iz straha, bez razloga. Poslednji put je viđen na malom balkonu, video ga je sodar Kiš. U dugoj košulji, nalik na mužika, igrao je, bez muzike, na mesečini Kaljinku.
Нема коментара:
Постави коментар