RATKO DANGUBIĆ
KALAUZ
Ponekad radoznalo pogleda sagovornika, ali se ne osmehne, samo mrmlja. Njega čovek teško može da uvuče u razgovor, on u sve sumnja. Nikada se nije morao stideti svojih misli; onaj ko se odrekne sebe, njegova je izreka, najbližima nanosi nepravdu. Iz nekog mita, poverio se Nini, nosi mutnu sliku zatočenika, vezanog lancima za kameni zid; valjda se zvao Prometej i ukrao je bogovima vatru i dao je ljudima. Zna da ima i onih koji ga mrze; on se smeje na svoj način svima koji su u nevolji, sasvim ravno. Negde u kupatilu uvek mu je kapala voda iz slavine, udarala u neki bakarni lim. Zamišlja, rekao je mlekarici Nini, da je i on zatočenik vezan za zid, da zvekeće lancima i javlja tamničarima da je živ. Nerviraju ga ljudi koji ustaju u odbranu ličnosti; jedan je Gagarin koji je prvi obletao zemlju, rekao je, ljudi moraju da nauče da se pokoravaju sudbini. Ne voli da ga sažaljevaju. O, kako je surov život, uzdahnula je mlekarica, ona mu svako jutro ispred vrata ostavljala bocu mleka, iz sažaljenja. A mit je povremeno iščezavao iz njegove glave, potiskivala ga je prljavo-crvena svetlost, tada ga je obuzimla panika. Opčinjava ga, navodno, slika presečenog nara: i ovo je jedan od razloga da tuguje, da nije postao slikar. Kako je izgledalo, s potiskivanjem mita gubio je i svoj ključ života, tada je bravu otvarao nekim kalauzom iz snova. Krov nad glavom odavno mu prokišnjava: velika plesan se prostrla po lepom plafonu, i ispod opalog maltera provirivala je trska. Kad je najtužniji, sluša muziku, i zamišlja kako se ispred njega prostire oranica, crna, kišom natopljena zemlja. Na neki način bio je uhvaćen u klešta sudbine. U Palanci jedan ovakav može da se rodi svakih sto godina.
Нема коментара:
Постави коментар