MILAN TODOROV
KAKO STARE OGLEDALA
Gospodin Milhanc je bio slep od svršetka Drugog svetskog rata. Ili,kako je on govorio zaverenički: slep od oslobođenja. Ma šta to značilo.
U stvari, njegovo slepilo, kako se pričalo, i nije nastalo odjednom. Ono je nastupalo postepeno a počelo je pred kraj rata, kada se ova varoš najzad, mučno i sa strahom prelomila na pobedničku stranu. Međutim, to za gospodina Milhanca nije imalo nikakvog značaja.
U tim prvim poratnim godinama gospodin Milhanc je dosledno odbijao da radi za komuniste. Pravdao se progresivnim slepilom.
Kako je nova država sa svim svojim građanskim oblicima napredovala, tako je napredovalo i slepilo gospodina Milhanca. Bio je poguren. Nosio je naočare sa ogromnim duplim dioptrijama iza kojih su se nazirale njegove crne oči bez smisla, kao oči riba. Sve vreme je bio bez posla i preživljavao je zahvaljujući pomoći koju je povremeno dobijao u vidu malih paketa iz inostranstva. Dane je provodio u šetnji po mesnom parku.
Tek petnaestak godina posle rata, stupio je u državnu službu nove države, gotovo na silu, kao neko koga je trebalo nagovarati da jede državni lebac da ne bi umro od gladi.
Tako je postao knjižničar u lokalnoj biblioteci sa skraćenim radnim vremenom.
Gospodin Milhanc je stanovao u memljivom samačkom stanu u dvorištu ribarske zadruge, koje se nalazilo preko puta biblioteke. To dvorište je bilo sasvim u skladu sa ondašnjim vremenom: prepuno različitih stanara čije su se besposlene žene svakog dana svađale oko sitnih imovinskih stvari.
U dnu tog uskog pravougaonog dvorišta nalazio se magacin za utovar i pretovar rečne ribe. Ispred njega u pravilnim dugim redovima, nasalagane jedna na drugu, sušile su se velike pletene korpe od crvenog vrbovog pruća. Pomoću njih je sveža riba pretovarana iz velikih kamiona u manja dostavna vozila i odvožena u različitim pravcima.
Kada bi se korpe naređale jedna na drugu moglo se sa najviše, potpuno neopaženo, viriti, preko prljavih zavesa, u sobu gospodina Milhanca, gde bi se video crni rezbareni sto prepun debelih knjižurina, uvek raspremljeni ležaj do zida i drveno raspeće pričvršćeno iznad velikog starinskog ogledala. Zamišljali smo kako se gospodin Milhanc ogleda u ogledalu i pritom ne vidi sebe.
- Niko ne vidi sebe, rekla je Lila.
Uopšte, Lila je često govorila čudne stvari.
Bila je najlepša devojčica u ulici, imala je već sise, ali je bolovala od tuberkoloze i mi dečaci nismo smeli da je pipkamo ispod majice jer bismo se zarazili i umrli od te opasne bolesti.
Mića Ladar, koji je bio čuvar ribljeg magacina, pričao nam je da u crkvi Isusovog groba u Jerusalimu, on je o tome čitao u jednoj staroj knjizi, u jednoj velikoj sporednoj prostoriji postoji ogledalo koje pamti sve. Sve što se u njemu ogledalo u poslednjih hiljadu i više godina. Sve događaje i sve ljude. Dobre, ali i loše. I pošto je u njemu više loših ljudi i loših događaja nego dobrih, ogledalo izgleda starije nego što jeste.
Ladarova žena, lepa Puba sanjala je da jednog lepog dana otvori fabriku za proizvodnju ribljih pašteta u konzervama.
Ali, govorila je, ko zna s kime ću to da uradim, jer moj Mića nije ni za šta drugo osim za golubove.
Ona je stalno eksperimentisala sa pasterizacijom različitih vrsta slatkovodnih riba, odlučujući se čas za čortana, bezmasnog divljeg šarana, čas za deverike i karaše ili opore štuke pune sitnih kostiju.
U predvečerje igrali bismo se skrivanja između mokrih korpi, koje su oštro vonjale po ribljoj sluzi i krljušti a pre mraka redovno smo dobijali tanko parče starog hleba namazanog paštetom od ribe koja je u tom trenutku bila Pubin favorit. Svi smo dobijali po jedan mali sendvič, osim Lile, koja je stanovala u istom dvorištu i čija se majka beskrajno svađala sa Pubom nazivajući je kurvom. Lila je, uprkos tome, dobijala uvek najdeblje i najveće parče koje je odnosila kući da bi se odatle vratila sa glavicom crnog luka koju je jela uz paštetu kao jabuku.
Mića Ladar je počeo da se zaljubljuje u golubove još pre nego što je sreo lepu Pubu i kad se oženio više vremena je provodio na tavanu sa svojim crveno-belim nemačkim štraserima nego sa svojom ženom.
Njegovi golubovi nikada nisu naučili da lete. Padali bi po ribarskim korpama u dvorištu kao šarene krpe ili se zapetljavali u pocepane ribarske mreže kao slepi miševi. Ali, bili su zaista lepi. Samo to ih je spasavalo da ne završe u Pubinoj supi.
A onda je Mića Ladar, ko zna kako, dobio poziv da svoje lepotane na jesen izloži na sajmu u nemačkom gradu Hanoveru.
Celo leto ih je hranio specijalnom, tajnom kombinacijom žita, ječma, ovsa i riblje ikre. Perje im je, od ikre, dobilo novi sjaj.
Puba je pretila da će ga ostaviti, ako ne prestane sa tom ludošću.
Ladar joj je govorio da ima puno poverenje u nju kao ženu i da joj zato prepušta na brigu ostatak jata crvenorepih štrasera, koji ne idu u Hanover.
Ali, raspaljenu Pubinu utrobu ništa nije moglo da smiri.
Ja i Lila smo se često u mraku peli na ribarske košare koje su sve više vonjale na trulež i posmatrali bibliotekarevu sobu sa ogledalom, sobu u kojoj se naizgled ništa nije menjalo.
Raspravljali smo se često o tome da li stare ogledala.
Dok sam je, na vrhu tih korpi kao na kraju sveta, milovao po grudima, svestan da ću zbog toga jednog dana umreti, pitao sam je:
- Ako sve stari, zašto ne bi starila i ogledala?
- Sigurno je da stare ogledala, rekla je Lila. A sa njima starimo čak i mi, deca.
Ipak, plašilo nas je ono što je Mića Ladar rekao o tome kako ogledala pamte. To je moglo da znači samo jedno: ogledalo gospodina Milhanca pamti negde u svojoj bezdušnoj kristalnoj dubini i naša lica, lica koja se, za sada još nekažnjeno, petljaju u tuđe živote.
U vreme večere gospodin Milhanc šeta od stola do kreveta i pritom polako žvaće okrajak namazanog hleba. Ne vidimo šta jede. Povremeno briše lice krpenom salvetom kao da se uprljao. Izduvava nos. Pije vodu iz limenog lončeta. Posle jela skida naočare i sipa neku tečnost najpre u levo a zatim i u desno, manje oko. Drma glavom kao da ga je ujela osa. Onda se skida, kleči, moli Bogu iznad ogledala, ugasi svetlo i leže u krevet.
Ladar je u Nemačku otišao po vrelom miholjskom danu, zajedno sa golubijim kavezima, gušeći se u limenom stočnom vagonu, kao što se gušio njegov otac kada su ga Nemci odveli u zarobljeništvo početkom leta četrdeset i prve godine a da ga Mića nije upamtio niti je o njemu ikada sanjao.
Korpe su ponovo vlažne od riblje sluzi, jer je oktobar, vreme punog izlova ribe.
Pentramo se, preko njih, ka Milhancovom prozoru pazeći da se ne okliznemo.
Milhanc se skida. Ostaje samo u belim gaćama i atletskoj majici. Češe se krupnom belom šakom između maljavih nogu. Kleči uz krevet i moli se, okrenut ogledalu. U njemu se ogleda puno i bledo kao Mesec, Pubino golo telo.
A onda se gospodin Milhanc naglo okreće, prilazi prozoru i podiže glavu uvis. Gleda pravo u nas onim svojim tamnim ribljim očima.
Popadosmo s korpi kao Mićini golubovi.
- Postoji samo jedan način da saznamo da li nas je, sve vreme gledao u tom svom ogledalu, rekla je Lila.
Pratili smo ga sutradan u njegovoj uobičajenoj predvečernjoj šetnji parkom.
Nikada nije menjao putanju. Sedeli smo na naslonu klupe, sa nogama na drvenom sedištu. Kada je gospodin Milhanc prolazio pored nas, malo je zastao. kao da nešto oseća u vazduhu ili da se premišlja, ali je zatim istim, trupkajućim korakom nastavio između drvoreda ka sporednom izlazu iz parka na kome smo između dva bočna drveta privezali tanku a jaku čeličnu žicu.
Posle malo vremena začuo se tup udarac.
Нема коментара:
Постави коментар