MILAN TODOROV
ZEMLjA
Bilo je to u jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. Prošli su svi građanski ratovi i umiralo se od dosade.
Bilo je dosta snegova te zime, ali to za ove krajeve nije neuobičajeno. Vukovi su nam poklali ovce, kao i uvek. Poneki jado, bez kuće se smrzo. Ništa novo pod kapom nebeskom.
Onda je naglo stiglo proleće, skoro leto. Juče je u ovoj našoj zemlji sa najboljom klimom na svetu bilo minus trideset a danas plus četrdeset!
Sada se nije moglo ući u njive od čestih silovitih provala oblaka. Kao da se spojilo nebo sa zemljom. Za vreme rata smo se radovali takvim danima, jer smo znali da tada ne mogu da nas tuku avionima. Ali, sada je zavladao mir i eto sa neba su padale neke olovne kiše. Jedva smo dizali noge iz blata. Obično bismo samo dopuzali do kafane i tu se, ležeći ispod stolova, dogovarali šta da radimo. Ne sećam se ko, ali jedan, mislim da je to bio neki od generala koji posle bitke postaju pametni, došao je na ideju da vojska pomogne seljacima. Bila je to sada već stajaća vojska koja se užirila i nije znala šta će od sebe, tako da je ideja o angažovanju vojske na poljoprivrednim prolećnim radovima odmah dobila podršku vrha države, kao i svih relevantnih međunarodnih faktora.
Rovokopači su sjajno uzorali njive. U svakoj njivi je sad bilo toliko rovova da uopšte nismo morali da brinemo za budućnost.
Osećali smo se još sigurnije kad su tenkovi sa gusenicama na njivama izravnali busenje i rupčage.
Tu se već moglo pomišljati na setvu.
Kad su nikli prvi plodovi, avijacija ih je tretirala hemijskim sredstvima protiv štetočina. O tome smo, naravno, blagovremeno obavestili sve članice NATO pakta.
Mi seljaci smo i dalje sedeli po kafanama, tukli se sekirama, kidisali na tuđe žene, pili kiselo vino i psovali i vlast i Boga, dok su elitne jedinice naše armije obrađivale zemlju.
Međutim, neki crv se uvukao u nas.
Razmišljali smo od čega ćemo sutra živeti i počeli smo, kradom, jedan po jedan da se upisujemo u vojsku i policiju. Svi smo znali da od klasične poljoprivrede ovde više nikada neće moći da se živi.
Kada se primaklo vreme sazrevanju plodova, angažovana je i javna i tajna policija. Njima je to dobro došlo, jer je u međuvremenu kriminal bio potpuno iskorenjen i pretila je opasnost da ti dobri ljudi ostanu na ulici, bez posla. U maskirnim uniformama u bojama žita i vinograda, policajci su bolje od nekadašnjih poljara sa onim traljavim petlarama, čuvali naša polja.
Već su zarudele prve trešnje i tek tada se dogodio mali incident o kome je izvestila celokupna naša štampa, a vest je preneo i BBC-i na početku jedne emisije na kurdskom jeziku. Naime, neki nesmotreni vrabac ili najverovatnije kos, uleteo je u unakrsnu snajpersku vatru dva budna čuvara naših polja. Srećom, izvukao se samo sa slomljenim repnim perom, dok se o policajcima šuškalo da su neki i preživeli.
Posle je došla žetva. Oni divni vreli dani kada pamet proključa a kita ojača pa zaređaju svadbe, pijanstva i kumovski nož u stomak.
Kako se te poratne godine kod nas kosilo, kao nikad! Po navici, kosili smo mitraljezima.
Tako smo uštedeli dosta nafte, rezervne delova za kombajne i pijane kombajnere koji su ranije pri vršidbama, ciljajući opuškom mladi pod suknju, znali da zapale selo.
Mitraljezi su pokosili sve što se moglo pokositi. Kad je hleb u pitanju ne štedi se municija.
Kad smo obrali grožđe upotrebljavajući pritom samo kame, napravili smo vino kakvo se ne pamti da je ikom pošlo za rukom da napravi. Bilo je dobro uzrelo grožđe a mi još bolji vinari.
Onda je svaki domaćin odabrao najveće i najbolje hrastovo bure, osveštao ga vinom po našem starom pravoslavnom običaju, zatim bure napunio sjajnim, žutim bojevim mecima i zakopao duboko u zemlju da burad otvorimo posle dvadeset ili trideset godina kad nam sinovi stasaju i krenu u nove ratove.
(Iz knjige „Bezbroj naših života“, BAK, Beograd, 2011.)
Нема коментара:
Постави коментар