Kad nekoga sklone politički, učine to bez svedoka, ne gledajući čoveka u oči.
Ipak, odjekne to na sva zvona.
I čovek nekako kopni. Ostari mlad. Izgubi veru u ljude.
Međutim, slučaj nekada druga a sada gospodina Popovića, bio je drugačiji. Slučaj za sebe, što se kaže.
Ništa se, u stvari, nije dogodilo, a Popović je znao da ga više nema, da više ne može da učini ni sebi ni svojima.
Molili su ga i dalje da zaposli, da urgira, da dodeli, da pripomogne pa i da odmogne ako i gde treba; ali on je samo slegao ramenima.
Milica, njegova žena, više nije mogla da ga prepozna.
„ Nemoj da ideš na sahrane, Popoviću! “ – rugala mu se surovo, kako to razočarane žene već mogu. - „Zameniće te u sanduku sa pokojnikom. “
Međutim, Popović je znao da je politički mrtav, a to je ovde gore nego biti obično, ljudski mrtav.
„ Ti se, moja Milice, ništa ne razumeš u politiku!“ – govorio je. – „ Druga je to priča!“
A u toj priči naizgled se ništa nije promenilo.
Osim jedne sitnice, sitničice!
A ta sitnica je bio milicioner ispred njegove vile.
Pre, dok je Popović bio politički živ i što se kaže: zdrav prav; stajao je tu neki rmpalija, brkajlija, kome je ponekad izlazeći iz crnog audija znao da dopremi karton najboljeg škotskog viskija, da se ne baci.
Brka bi primio karton i zahvalio se u ime Službe.
Onda je iznenada jednog jutra nestao Brka.
U stvari, nekoliko dana Popović čak to nije ni primetio.
Ali, kad je primetio - načisto se slomio.
„ Ti si potpuno lud „ – govorila mu je Milica. – „ Što bi se ti vezivao emocionalno za nekakvog Brku? Milicioner kao milicioner. Imao brkove, ne imao brkove! Politika nije poljubac, pa da su tu nešto važni muški brkovi!“
Popović je znao da politika nije poljubac.
„Brkovi su u istoriji naših naroda, uvek, mnogo značili.“ – rekao je ženi. – „I ne samo u istoriji naših naroda!“
„ I sad te čuvaju.“ - rekla je Milica.
Zbilja, i sad je jedan milicioner šetkao danju i noću ispred njihove vile. Međutim, Popović je osećao da više ništa nije isto.
„Samo se promenio čovek!“ - nastavila je Milica. – „Eto, juče je na ulazu stojao jedan, takođe sa brkovima, samo štucovanim i plavim. Ali, u istoj uniformi.“
Popoviću nije padalo na pamet da tom, sa plavim brkovima, poklanja viski.
„Ne!“ - rekao je. – „Čim se promeni makar i samo stil brkova, menja se čitava garnitura.“
Tako je i bilo.
Prvo mu je stiglo rešenje o prestanku potrebe za ličnim obezbeđenjem a zatim i rešenje o određivanju kućnog pritvora.
Tada je Popović izgubio volju da se brije.
Šeta od prozora do prozora. Broji korake i sate. Muku muči.
Ali, pušta brkove.
One, što je Klerk Gebl nosio u „Prohujalo sa vihorom“.
Нема коментара:
Постави коментар