Skoro svake noći sanjam isti san.
Ulazim u neki hotel. U stvari, dovoze me u crnom blindiranom automobilu, sa službenim vozačem.
Stajemo pred hotel. Livrejisani portir, koji ima umesto šešira zeleni šlem na glavi, pritrčava i otvara zadnja vrata. Kroz njih prvo izlazi moj dvojnik, a posle minut ili dva izlazim i ja.
Ulazimo u salu u kojoj su sve ugledne zvanice u tamnim odelima, a oficiri u svečanim uniformama. Svi, takođe, imaju dublere. Konobari sa belim rukavicama do lakata, na ovalnim srebrnim poslužavaonicima nose pića u čašama različitih boja. Teško je pogoditi koje piće je u kojoj čaši, zato se i ne trudim da to činim. Uzimam jedno bezbojno i dajem dubleru da popije.
To rade i ostali.
Posle pola časa dvojnici počinju da posrću, teturaju i...najzad ih iznose.
Sedamo za toliko dug sto da mu se kraj ne vidi.
Na stolu su činije za meso, ribu, vino...
Za svakog je ispisano ime na mestu za stolom. Šef sale namerno, pre nego što sednemo na ta mesta, pomeša sve papiriće sa našim imenima tako da smo prinuđeni da sednemo bez ikakvog plana, ko gde stigne.
Ja sedim do nekog ministra kome ispod krajeva elegantnog crnog fraka vire staklene noge.
Ispred nas su tanjiri. Kucnem noktom o tanjir i primećujem da su samo naizgled od finog porcelana, a u stvari su od slepljenih komadića ljuski od jaja.
Razgledam pribor za jelo. Sa desne strane je, kako nalaže bonton, nož.
Sa leve, na mestu za viljuške, opet se nalazi nož.
Na mestu za kašiku, isto. Nož.
Pipnem ih. Oštri su, od plavog čelika.
Iz kuhinje iznose nešto što se puši, ali kad podignete poklopac optočen svetlucavim zvezdicama iz posuda brzo isparava dezodorans.
Okrećem se i u ogledalu vidim svoju senku.
Kriknem i probudim se, bled, znojav. Pipam zidove. To je moja soba.
Žena slatko diše u snu.
Pogledam kroz roletne. Moj grad.
Prolaze mladić i devojka, zagrljeni.
Neko peva u daljini.
Vidim da sam u Srbiji, ali ne znam šta taj san znači.
Može da znači sve, a, opet, može da znači – ništa.
Нема коментара:
Постави коментар