RATKO DANGUBIĆ: BLOK

I danas se kroz grad kretao bez cilja. Njegov drug Mirko bi rekao: Kao gluva kučka. Ne mora nigde da stigne, sumnja da bilo šta treba da uradi; priviđa mu se da ga drugi prestižu u svemu, da se u njegove snove mešaju. Povremeno je imao napade kašlja. Bilo je i dana kada mu se činilo da bi mogao po ponešto i da uradi, samo kada bi imao pravi posao o kome od kada zna za sebe sanja. Poslednjih nedelja u tanki blok zapisuje misli, aforizme i grafite kojima su unakaženi zidovi betonskih ograda i fasada: vukao se dole uz reku, pored pruge i slepih koloseka, beležio i ono što je ispisano na rasturenim vagonima. Ni ta zabava ga ne ispunjava zadovoljstvom. Zapisivao je i poruke koje su mu se činile glupim, nerazumljivim ili vulgarnim. Pripada nekoj staromodnoj vrsti ljudi. Od kada je demokratija ovde grunla na velika vrata, grafiti i aforizmi nemaju snagu i značaj iz vremena komunizma. Najgore od svega je da on ne zna zašto ovo radi. Na nekim mestima su se ponavljale poruke o slobodi i lopovima, tako da je na taj način mogao da prati put kretanja onoga koji ih je slagao: nije znao da li mu taj lutajući lik koje šara po zidovimadolazi u susret ili izmiče. Nije među grafitima bilo  vekovnih mudrosti, sve ove misli su mogle da završe i u kakvom javnom nužniku. Na nekim mestima je toga  bilo toliko da su su ljudi zastajali i gledali šta radi. Presekao je bez oklevanja prostrani trg, zastao samo kraj suve fontane i uputio se prema parku. Mesecima nije bio ovako napet. Dan je bio lep, pravi jesenji. Kolebao je da sedne na klupu i posmatra kerove i kučkare, parove i decu koja se igraju, bez ikakvih zadnjih namera. Pomislio je kako će se u nekom snu put koji je danas iza njega, u nekoj noći, pretvoriti u kašu od slika, nakaznih rečenica i poruka, užurbanih ljudi. Negde iz dubine uspomena vratila se slika dana kada je ovuda hodao sa dedom Maksimom, po izlasku dede iz bolnice. Sva ta buka oko njega ne dopire mu do ušiju. Iznad suncem obasjanih krovova valjala se neka magla, kao da su se upravo reči iz bloka sklapale u mutno tkanje. Poželeo je da ovakvu pojavu opiše u ljubavnoj pesmi. Zbog toga se, na trenutak, osetio snažnijim. Sada i nije vreme da se preda sumnjama, uzdahuo je. Sve ti grafiti, poruke, parole koje je zapisao u blok izgledali su mu, prelomio je u glavi, odjednom: jadni, nepotrebni. Polako je hodao kroz park i nastojao da se pribere. Od nekud mu se vratila misao da se dedi Maksimu zarekao da mora da postane bogat. No, posao lektora u malotiražnim novinama sigurno nije put koji ga vodi ka parama. S godinama mu je sve teže da kusa neuspehe. Treba da uzme nazad svoj život. Primakao se jednoj kanti za smeće i onaj blok, u kome ja zapisivao sve te iskidane rečenice, pocepao je na dvoje-troje i, zajedno sa kapom koju zovu francuzica, bacio u smrdljivu rupu. Nema sumnje, sebe još smatra mladim, i veruje da bi mogao da nađe drugi put u životu. Treba da napravi samo mali napor, da ne odlaže korak za novi početak. Kada se oslobodio bloka, poverovao je i da se osobodio obećanja koje je dao dedi.