Pa kako je i kuda mogao on da ode od
Petrove, ko zna koje po redu, priče? Petar je nekako nervozno lizao usne, kao
da su slane. Dakle, slušam te, hrabrio ga je obogoljeni gimnastičar na trapezu
Gradimir, sada redovan u kakafani Moljac i sin. Ali u očima Gradimira
ponekad se vidi i strah od ljudi, a ponekad ima i razumevnje za njih. On
možda odavno zna sve o Petru, iz neke slične njegove priče, i sada i ne očekuje
neku posebnu ispovest. Petar kao da nije žurio s kazivanjem, stiskao je nekako
posebno prste obe ruke. Trik je u tome da nam moderni život svaki dan nameće
nove zahteve, mislio je Gradimir, i na njega se ne može uticati razumevnjem.
Ali Petar, izgleda, viš nije mogao izdržati... Stvar je u tome da se danas ne
može zarađivati i raditi a da čovek ne zaroni u dubinu same
stvarnosti ili nekome ne nanese bol, rekao je Petar... Porodica mu je na
istorijskom preokretu; mlađi sin mu je krenuo među muzikante, a stariji je tri
godine u Berlinu u nekom klubu razdvaja kurve i raspaljene mušterije. Eto, on,
Petar se rodio u jednom malom selu u Banatu, i daleko od svega i blizu svemu
dobrom i rđavom. Tamo sada nema posla ni za one koji su ga imali u vreme
komunizma. On je imao sreće da sačuva posao vozača kod privatnika, a nekada je
radio u kombinatu Servo Mihalj, pa i ne sme mnogo da se žali. Nastojao je
da od sinova pravi ljude, a ne klovnove i probisvete, ali nije se dalo. Žena
Savka umrla mu je pre tri godine, pa sad ima muku kako da savlada i ženske
poslove u kući. Na sreću, ako je to sreća, desilo da se sestra Mira nije
udavala, pa mu ona priskače, a i njoj otpuštenoj daktilografkinji iz opštine,
pet godina pred penziju, dobro dođe para koju joj doda. Odbio se Petar od
mnogih problema, zarađuje nije da ne zarađuje, ali uvek nadolazi druga muka.
Uostalom, Gradimiru se učinilo da Petar nikada nije bio ovako iskren pred njim:
on, videlo mu se na licu, više nije imao nade da će stvoriti nešto u životu. I
evo njega sada slomljenog: kada bi ga zapalo samo da vozi voće i povrće za
Austriju i Furlaniju, a ne da skuplja po ravnici goveda i ovce za klanje. Taj
proces sumnje da i goveda i sva stoka imaju dušu kod njega je daleko odmakao,
pa kada istovari kamion u klanici, te noći ne može da spava. Progone ga oči,
buljave oči goveda i ovaca koje u miru odlaze u smrt. Ponekad se u njemu
probude sva uzbuđenja tog oporog i prokletog trenutka. To su kod njega bile
velike muke i trzanja. Ume uznemirenje da otera rakijom i muzikom, ali to traje
kratko... Ja sam gad, rekao je Petar. Ja nemam kuda kad me obuzme malodušnost.
Нема коментара:
Постави коментар