Kada se o meni
razgovara u mom prisustvu, ja gledam da promenim temu: ima ljudi koji nemaju
pojma kakav sam ja. U trenucima dobrog raspoloženja nagovorim sebe da pravim
kružna putovanja kroz moju prošlost. Desi se da se čovek obeznani od tuge, a
ponekad i od smeha i magle. Tako ja uhvatim svoj pogled u ogledalu i ne
ispuštam ga po sat; upijam sebe u sebe i jednako govorim o svojim manama. Imam
službeno ime i prezime, imam i nadimak. Ponekad sam vešt, pa vrdam pred sobom,
kao da kormanom od bicikla mlatim da izbegnem bare na putu, da ne skvasim
nogavice. Pitanje prepoznatljivosti ličnosti u društvu svodi se na pitanje
unutrašnjih veza između: fizičke pojave toga lica, njegove sudbine i njegovog
karaktera. Jedni su saboteri, drugi su heroji, a ja sam, da kažem, od svega po
trun. Za neke sam i prevrtljivac, pa i za sebe: meni najbolje ideje dolaze pred
ogledalom. Ima ljudi oko mene koji na moju pojavu i ne obraćaju pažnju, a ima i
onih kojima sam prirastao za srce, kao čičak za nogavicu. Priznajem da se bojim
podvala bezbrižnih ljudi. Postoje i pitanja na koja ne dajem odgovore. Umem
pred ogledalom da stisnem usne, kao da smišljam kakvu podlost sebi da učinim.
Kada mi sve ovo dosadi, kada me zabole leđa, ja se okrenem od ogledala i onda
kažem sebi: Ovo je kraj. Naravno da je to lažna reakcija. Kada sam posebno
dobar prema sebi, udarim i na veselje: uletim u kupatilo da se kupam i pevam,
pevam. Toliko sam tada veseo, da bi mogao i da zapomažem koliko mi je, kao
samcu, sve potaman. Ljude bune dva prezimena koja imam, ali to je otuda da je
moj pokojni otac pristao da mome imenu i prezimenu doda i devojačko prezime
moje majke, jer njegov tast nije imao muške dece, pa je gledao kako da produži
lozu. Ne znam koliko je ovo njegov tast uradio posebno smišljeno, ali ja nisam
sa te strane dobio neko nasledstvo. Ponekad mi se sve te pomije ljuljaju u
glavi, kao da su u kanti na traktoru. Na određenim stranicama moga života
motaju se ljudi kojima ne znam ni ime, ni namenu. Pred ogledalom umem i da
opsujem prilično sočno i to kod mene, koji imam gospodsku pojavu, deluje ružno.
Ne uklanjam se ja pred nevoljma, umem da se suočim sa gadnim stvarima. Novinar
sam, pa i pišem o svemu i svačemu: ne živi se od lepote, nego od broja prodatih
tabaka. U nekim pričama vraćam se i u detijnstvo. Jednom sam , kada sam imao
deset godina, sedeo besposlen kod nas na peronu železničke stanice, a na mene
se okomio neki profesor muzike: A kuda ti putuješ, momak? Ne putjem nikuda, ja
čekam, rekao sam. Kako ti je ime? Nemam ime rekao sam. Evo ti delijo banka, je
li ti daleko kuća? Tu je iza stanice, rekao sam. Posle je profesor gledao put
šume divljih rogača, koja štiti stanicu od vetra i rekao: Ništa se dobro ne
vidi kao ono što se ne vidi. Onda se zakašljao i udaljio. To je jedna od slika
iz detinjstva. Prošost nije opipljiva i ona je uvek u ogledalu. Prošlost ima
svojstva: istinitost, tugu i radost, tamu ili svetlost. Prošlost nije samo neki
apstraktni pojam, nego je uvek sastavni deo igre u vremenu, među ljudima i
stvarima. Ja ogledala imam u svim prostorijama, nema izuzetaka. Ja sam, u
svakom trenutku, izmišljotina sebe.
Нема коментара:
Постави коментар