MILAN TODOROV: KOSAC

Pripekla avgustovska zvezda i to tako danima, jedva noću malo slegne a ujutro samo rano od svitanja najviše sat može da se kosi onako kako valja da bar koja kap rose okali kosu.  I tako kosim ja one vrljage između mog vinograda i Milivojeve šljivare, kosim i pevam ki kos da me ne zebe srce pod košulju te se pravo da ti rečem i zakosim. Plava oštrica samo švićka, mesec  još na nebesi  al’ nako ko da je veći od Sunca, gledam ti ja tu lepotu i mislim kaki sam mrav pod zvezdom al’ valjda će Gospod i mene da pogleda jednom pa kosim li kosim...i tako pokosim malo, ne više od deset petnaes’ metra u Milivojev šljivar kad se od nikud stvori Milivoj da jebe oca  te zabaci vile u mojemu pravcu da ne stadok na neki poveći mravinjak te kleknuk, bi me načisto do sada trava već nadrasla...