MILAN TODOROV: ORMAN

Dugo sam se nakanjivao da raščistim tavan.Bio je poslednji dan leta kada sam počeo. Ali, to nije toliko važno. Samo sam se setio da sam tu informaciju o svršetku leta čitao na sajtu hidrometeorološkog zavoda i da mi se baš tada računar zablokirao.

Da nije blesavo delovalo bi idilično, pomislio sam, posmatrajući zaleđen ekran sa nepomičnom slikom cvrčka na visokoj vetruški zrele trske u varadinskom ritu...Slike koje sam odabrao za desktop pozadinu.

Celu narednu sedmicu proveo sam u čišćenju tavana od starih stvari, delova nameštaja, predmeta za koje smo nekada mislili da će nam još biti potrebni.

Dok sam to radio nisam uopšte razmišljao o prolaznosti stvari i prolaznosti ljudi i prolaznosti sveta i tim velikim, beskrajnim pitanjima na koje uostalom ne bih ni imao neki smislen odgovor.

Umesto toga, razmišljao sam koliko pisama mi, upravo u ovom trenutku, dok se kompjuter nalazi u servisu, stiže u elektronsko poštansko sanduče.

Na tavanu, na  prvi pogled, sve je bilo kao nekad dok su stvari služile nama.  Fotelje sa oblim drvenim nogama. Remington de lux, mala crna pisaća mašina na kojoj sam naučio raspored slova na tastaturi. Raspareni  bračni kreveti. Luster sa pocepanim abažurem od žute svile. Jedna, na žalost samo jedna duga mesingana cev sa sjajnom čaurom na krajevima. Nosač zavesa. Ofinger bez kaputa.Tegle za zimnicu, papiri, tašne, koferi bez kojih je nekada bio nezamisliv put, recimo na more, na ostrva. Klasični teški  crni telefon, samo nem.

Ah, da...i jedan masivni orman, presvučen furnirom od orahovog drveta.

Da bih bolje osmotrio sadržaj tog ormana, podigao sam nekliko krovnih crepova. Prašina mi je upala u oči a oko glave mi se obmotala paučina. Ništa. Biće to sve počišćeno, dovedeno u red za nove stvari. Samo, teško će biti izneti taj četvorokrilni orman, Pre tačno dvadeset godina smo se doselili u ovu kuću. Iz stare kuće smo poneli dosta nameštaja, jer nismo imali srca da ga odbacimo. Sećam se tegljenja ormana uz usko stepenište. Kuća je na sprat. Tavan joj dođe kao treći sprat u nekoj višespratnici. Orman smo dopremili velikim plavim kamionom. Kao da ga sad gledam. Stajao je u sredini, kao petao, okružen belim jatom ostalog sitnijeg nameštaja. Moram priznati da je i meni, tada, delovao impozantno. Ali, to nikada nisam rekao svojoj supruzi. Pozvao sam kuma i dvojicu kolega s posla da ga unesemo u kuću. Kad smo ga, uz pomoć jakih končanih gurtni, najzad dovukli do dnevne sobe u stanu, shvatismo da se on uopšte ne uklapa u sve to. Jednostavno, pripadao je nekom drugom vremenu. Lepom, ružnom, svejedno. Ovo što je dolazilo, očigledno nije bilo njegovo vreme.

U pauzi, pozvao sam servis da čujem kakav kvar je u pitanju. Ne razumem se u računare. Momak iz komšiluka nam je instalirao neke programe na laptopu i ja ih se držim kao pijan plota. Ponekad nešto napišem, ponekad primim pismo. I to je to. Zato sam zamolio vlasnika servisa za opravku ovih pametnih mašina da utvrdi zašto više ne primam poštu. Saopštio mi je da je računar zaražen virusom. Jednim ili više nije znao. Pokušaće to sve da otkloni. Iako smo se ja i žena, naročito ja, teško priklonili tom začaranom elektronskom svetu sada više nismo mogli bez njega. I da čudo bude veće, početna mala gomilica dokumenata, recepata, uputstava, pisama, poruka , zapisa i tekstova svih vrsta se neprimetno uvećavala.  Postepeno počeli smo da u računaru primamo i izvode računa iz banke, da vodimo malo porodično knjigovovodstvo na  njemu, fakture, poreze, dospele rate, otplaćene dugove, cifre, slova...Ja sam odlučio da istražim svoje poreklo i razloge koji su moje pretke s majčine strane naterali da jednom davno napuste Srbiju i odu u Ugarsku pa se zatim opet vrate u Srbiju posle Prvog velikog rata kao optanti...Bilo je to jedno već prilično razgranato porodično stablo na internetu...

Često sam silazio sa tavana noseći u rukama neku staru stvar, koju nisam imao srca da bacim u iznajmljeni veliki zeleni kontejner. Povremeno bih osvežio prašnjavo grlo čašom hladne isfiltrirane fruškogorske vode, zelenim čajem ili kafom s mlekom. Uveče bih pio belo vino.

Ujutro, pre nego što bih se uzverao na tavan nazivao bih kompjuterski servis, ali se niko nije javljao. To je počinjalo da me nervira. Rekli su da će sve biti gotovo za dva dana. Prošlo je pet dana. Najzad se javio vlasnik. Nesigurnim glasom mi je rekao da je detektovao kvar i da sutra prelazi na čišćenje računara od virusa. Neka budala je, pod izgovorom da želi da ostvari kontakt sa vama, prodrla u intimu vašeg računara. Rekao je i ime. Badu kontakt. Zapamtio sam, pa ga navodim jer bi izbegavanje tog imena moglo da koristi i drugima.

Mogao sam da nastavim prašinarenje na ušuškanom tavanu po čijim  zaštitničkim, još  toplim crepovima su dobovale prve  kiše. Bacao sam stvari  u kontejer, jedva ih pogledavši.

Ovo je divno, rekao sam ženi, ovo osećanje da mi nijedne stvari nije žao.

Ništa ne budi uspomene ni u meni, rekla je, jer volim da živim današnji dan.

Ali, kada je trebalo raskovati u delove ogromni orman od orahovine, usprotivila se, blago doduše ali nepopustljivo.

Ja bih ga ostavila.

Zašto, pitao sam se iako sam znao da je to orman iz  spavaće sobe njenih pokojnih roditelja.

Zato što je puno drvo. Zato što se takve stvari više ne prave. I zato što se uvek mogu  iskoristiti za nešto dobro i nešto novo.

Taj orman je težak petsto kila. Ko će to da tegli u podrum?

Ali, nije bilo odgovora. Takva je moja žena. Kad nešto kaže, od toga ne odstupa. Uzalud sam joj govorio da je to lažno puno drvo. Na jednom sastavku videle su se letvice umesto pune orahovine. I još nešto, draga moja, izvukao sam poslednji adut iz rukava, orman je ...crvotočan!

To je prelomilo. Užasavala se crva.

Dok sam sekao njegove daske, drvo ormana je zamirisalo...ne baš snažno, ali uporno...

Dođi, zamolio sam je. Da li i ti osećaš taj ...neobični miris ... nešto kao terpentin?

Nisam znao kako to da nazovem. U svakom slučaju, bilo je to nešto iznenadno, što snažno uzbuđuje, premda  bez  jasnog i vidljivog  povoda...

Kao ariš na šetalištu u Starom Baru... rekla je.

Da...bio je to zaboravljeni miris morskog ariša...

Otkud se sad setila tih ariša u Starom Baru? To letovanje beše potpuno iščezlo iz mog sećanja... A ariši, kojih je bilo u ogromnom broju, verovatno su odavno povađeni, jer već dvadeset godina nismo išli tamo.

Popodne sam otišao u servis, platio uslugu i doneo kompjuter kući.

Uključio sam ga i sa zadovoljstvom primetio da radi brže nego pre. Pošto opet nisam znao da uspostavim režim rada zamolio sam onog momka iz susedstva da mi pomogne.

Posle minut dva, pogledao me je zabrinuto.

Sve je izbrisano? pitao sam iako sam znao odgovor.

Ostale su vam samo neke nevažne stvari.

Zaista...sačuvao se, Bog zna kako, onaj članak o kraju leta i snimci klasične muzike...neke Šopenove sonate...dosta setne,  na momente ...uz koje sam mogao satima da surfujem na internetu.

Osećam se, priznao sam ženi, kao da mi je neko pokrao sećanja...

Ma nemoj...rekla je... Pričaj mi o tome...

Oboje pomislismo na orman.  Bilo mi je sada žao što sam je naterao da ustukne.