петак, 26. новембар 2021.

MILAN TODOROV: SOBA ZA DNEVNI ODMOR



 

 

         Nije to bilo onako baš za nezaborav. Taj miris losiona i znoja i tamni stomak u prolazu. Trepni, pomislio je, i sve će to da nestane.

         Do malopre je ležala postrance, glave zabačene unazad, usana otvorenih kao u amaterskom porniću (da li je glumila?), ali je iznenada naglo ustala i hitro, čak prebrzo,  posegnula za malom crnom damskom tašnom na hotelskom noćnom stočiću. Pritom je skoro srušila lampu od abažura. Lampa je bila ugašena, jer je ona tako htela.              

        U polumraku sve je delovalo kao da ona nije ona, a on da nije on. Dramaturgija sirove prevare može da bude apsurdna, pomislio je.

         Ova soba za dnevni odmor…

        Od čega?

Za nju nije imao spreman odgovor.

Za sebe je znao. Odmor od nje, bivše.

        Nije da nije pokušavao da ih trgne. Sebe i svoju suprugu. Posmatrao je kako je gledaju drugi muškarci. Godinama je to činilo njegov tajni hobi.

       -Zar nisi primetila da te poslednjih godinu ili dve muškarci više ne gledaju?

         -Zašto bi me gledali?

         -Zato što muškarci vole da gledaju lepe žene.

(On je to zvao ženarnik. Reč koju je pročitao kod Tišme. Ali, nije želeo da objašnjava.)

         -Želiš da te pravim ljubomornim, zar ne? Ali, je to ne želim. Meni je dobro ovako.

          -Ako je tebi dobro, meni nije…

           Često je sebi postavljao pitanje da li je mrzi i uvek odgovarao: nažalost ne. Mržnja ponekad sve rešava. I čini osobu koja mrzi superiornom. Uliva joj samopoštovanje. „Nisam bez mogućnosti da odgovorim, još mogu da mrzim“.

          Međutim, nije mogao da je mrzi posle svega, ali ni da je voli. Sve je prošlo. Bili su zapušteni svako na svoj način. Život u braku bez ljubavi je iscrpljujuće siromaštvo.  Ponekad su se gorko šalili.

          -Da li te boli ovakav život?

          -Ne. Kao da smo roboti. Roboti ne znaju za bol.

          I zaista nije bolelo. Da je bolelo znali bi o kakvoj bolesti je reč. Ovo je bilo nešto što su, čitao je, sredinom sedamnaestog veka lekari u Engleskoj nazivali melanholijom. To je bio naziv za sve loše što se čoveku može dogoditi ili se događa. Melanholija kao nevidljiva sveprisutna bolest za koju nema leka. Ljubav vezuje i čovek mora da se oseća vezan ljubavlju. Ili bolom. Ništa je najgore. Bokser koji svom snagom udara u vazduh se najviše iscrpljuje. I tada joj je rekao da odlazi.

       -Prijatan ostatak života!- poručila mu je kao da je znala šta sledi.    

         Ali, ko ume da predvidi budućnost?  

 

        Već je drugi mesec kako živi u sobi za dnevni odmor u malom periferijskom hotelu nazvanom Diližansa. To je, naravno, eufemizam za ono što prost svet zove jebarnik. Neverovatni  prizori nevidljive privatnosti se tu odigravaju. Predbračne i vanbračne orgije. Ponekad previše profesorski. Ljubav na brzaka. Promiskuitet najlepših cura. One koje ližu prste. Nepostojanje  vremenskih razlika među partnerima. Znoj i stenjanje. Užitak prvih celih noći. Incest u trećem kolenu. Nasilje…

        Pa zatim taj severni prozor. Držao ga je otvorenim cele noći. U stvari, nije mogao da se hermetički zatvori i užasno su smrdele kante za smeće.

         Moram ovo da prebolim, moram, moram da se vratim u mlado ledeno doba. U doba kada je postojao lov. Toliko mesa za hrabrog mladog lovca.

         Ponekad, terao je sebe da proučava zakone koje su političari donosili. Uvek su bili obična sranja.  

         Seks je bolji. Seks ne uništava zemlju kao što to oni čine, nego je plodi. Množite se i plodite, rečeno je u Bibliji. Ali, nije rečeno s kim. Kao da je privrženosti kraj.

         A duhovni svet? Crno ogledalo. Pištolj sa metkom kome je tesno u cevi? Možda bih to uradio nekad, mislio je. Ali sada - ne. Najgore je što nisam uzbuđen zbog svog života.

         Gazdarica je bila žena koja je pretekla svog muža kriminalca. Pričalo se da je u Sarajevu, iz čista mira, na Baščaršiji ubio čoveka  i nikad nije robijao zbog toga. Povremeno bi je obuzeo nalet velikodušnosti.

        -Šta piješ? Kuća, bolan, časti.

        Vojvođanka, prerano težala žena, koja je govorila bosanskim naglaskom. Svakako pod ubičinim,  muževljevim uticajem. Ali, nije mu se dopadala baš zbog te svoje pitome, elastične duše. Duše koja se kupala u kobiljem mleku. Sad se setio da u njegovom propalom braku nije bilo ulepšavanja. Stvari su nazivane pravim imenima. Mogao je svet da vidi kroz njene oči. U početku. Posle se oko zaslepilo. Ostalo im je samo da ponavljaju sećanja.

         Sada, kada je bio slobodan lutao je prostranim poljima velikih trgovinskih centara. Koliko žena koje nedostatak ljubavi nagoni da bez prave potrebe kupuju krpice! Neretko bi sa nekom ukrstio pogled. Čak i sa onima koje su imale malu decu u naručju ili kolicima. U njihovom zamućenom pogledu često bi uočio nezadovoljstvo sobom i strah od magneta preljube i puštanja drugačijem životu da živi.     

          Ponekad bi poneku, mada retko, upoznao dok bi ispijao kafu u uvek punim poslastičarnicama u holu. Tako je upoznao i ovu poslednju. Pitala je da li može da sedne za njegov sto, jer su ostali zauzeti. Ćutali su. Smešila se pametno. Pozvao je momka i naručio laku supu od povrća i sendvič sa šunkom. Ponudio je i njoj i ona je prihvatila. Dve porcije. Tako je počelo.

         Odmah se vraćam – kaže sad. Iz tašne izvlači mali crn telefon. -Da li me je neko tražio? –pita nekoga. Nju ili njega? Svet je pun pitanja dok kasno jesenje svetlo bledi.

 

 

 

 

 

 

 

 

Нема коментара:

Постави коментар