Nije to bilo onako baš za nezaborav. Taj
miris losiona i znoja i tamni stomak u prolazu. Trepni, pomislio je, i sve će
to da nestane.
Do malopre je ležala postrance, glave
zabačene unazad, usana otvorenih kao u amaterskom porniću (da li je glumila?), ali
je iznenada naglo ustala i hitro, čak prebrzo, posegnula za malom crnom damskom tašnom na
hotelskom noćnom stočiću. Pritom je skoro srušila lampu od abažura. Lampa je
bila ugašena, jer je ona tako htela.
U polumraku sve je delovalo kao da ona
nije ona, a on da nije on. Dramaturgija sirove prevare može da bude apsurdna,
pomislio je.
Ova soba za dnevni odmor…
Od čega?
Za nju nije imao spreman
odgovor.
Za sebe je znao. Odmor od nje,
bivše.
Nije da nije pokušavao da ih trgne. Sebe
i svoju suprugu. Posmatrao je kako je gledaju drugi muškarci. Godinama je to
činilo njegov tajni hobi.
-Zar
nisi primetila da te poslednjih godinu ili dve muškarci više ne gledaju?
-Zašto
bi me gledali?
-Zato
što muškarci vole da gledaju lepe žene.
(On je to zvao ženarnik. Reč koju je pročitao kod
Tišme. Ali, nije želeo da objašnjava.)
-Želiš
da te pravim ljubomornim, zar ne? Ali, je to ne želim. Meni je dobro ovako.
-Ako
je tebi dobro, meni nije…
Često je sebi postavljao pitanje da
li je mrzi i uvek odgovarao: nažalost ne. Mržnja ponekad sve rešava. I čini
osobu koja mrzi superiornom. Uliva joj samopoštovanje. „Nisam bez mogućnosti da
odgovorim, još mogu da mrzim“.
Međutim, nije mogao da je mrzi posle
svega, ali ni da je voli. Sve je prošlo. Bili su zapušteni svako na svoj način.
Život u braku bez ljubavi je iscrpljujuće siromaštvo. Ponekad su se gorko šalili.
-Da li
te boli ovakav život?
-Ne. Kao
da smo roboti. Roboti ne znaju za bol.
I zaista nije bolelo. Da je bolelo
znali bi o kakvoj bolesti je reč. Ovo je bilo nešto što su, čitao je, sredinom
sedamnaestog veka lekari u Engleskoj nazivali melanholijom. To je bio naziv za
sve loše što se čoveku može dogoditi ili se događa. Melanholija kao nevidljiva
sveprisutna bolest za koju nema leka. Ljubav vezuje i čovek mora da se oseća
vezan ljubavlju. Ili bolom. Ništa je najgore. Bokser koji svom snagom udara u
vazduh se najviše iscrpljuje. I tada joj je rekao da odlazi.
-Prijatan
ostatak života!- poručila mu je kao da je znala šta sledi.
Ali,
ko ume da predvidi budućnost?
Već je drugi mesec kako živi u sobi za
dnevni odmor u malom periferijskom hotelu nazvanom Diližansa. To je, naravno,
eufemizam za ono što prost svet zove jebarnik. Neverovatni prizori nevidljive privatnosti se tu
odigravaju. Predbračne i vanbračne orgije. Ponekad previše profesorski. Ljubav
na brzaka. Promiskuitet najlepših cura. One koje ližu prste. Nepostojanje vremenskih razlika među partnerima. Znoj i
stenjanje. Užitak prvih celih noći. Incest u trećem kolenu. Nasilje…
Pa zatim taj severni prozor. Držao ga je
otvorenim cele noći. U stvari, nije mogao da se hermetički zatvori i užasno su
smrdele kante za smeće.
Moram ovo da prebolim, moram, moram da
se vratim u mlado ledeno doba. U doba kada je postojao lov. Toliko mesa za hrabrog
mladog lovca.
Ponekad, terao je sebe da proučava
zakone koje su političari donosili. Uvek su bili obična sranja.
Seks je bolji. Seks ne uništava zemlju
kao što to oni čine, nego je plodi. Množite se i plodite, rečeno je u Bibliji.
Ali, nije rečeno s kim. Kao da je privrženosti kraj.
A duhovni svet? Crno ogledalo. Pištolj
sa metkom kome je tesno u cevi? Možda bih to uradio nekad, mislio je. Ali sada
- ne. Najgore je što nisam uzbuđen zbog svog života.
Gazdarica je bila žena koja je
pretekla svog muža kriminalca. Pričalo se da je u Sarajevu, iz čista mira, na
Baščaršiji ubio čoveka i nikad nije
robijao zbog toga. Povremeno bi je obuzeo nalet velikodušnosti.
-Šta
piješ? Kuća, bolan, časti.
Vojvođanka, prerano težala žena, koja
je govorila bosanskim naglaskom. Svakako pod ubičinim, muževljevim uticajem. Ali, nije mu se dopadala
baš zbog te svoje pitome, elastične duše. Duše koja se kupala u kobiljem mleku.
Sad se setio da u njegovom propalom braku nije bilo ulepšavanja. Stvari su
nazivane pravim imenima. Mogao je svet da vidi kroz njene oči. U početku. Posle
se oko zaslepilo. Ostalo im je samo da ponavljaju sećanja.
Sada, kada je bio slobodan lutao je
prostranim poljima velikih trgovinskih centara. Koliko žena koje nedostatak
ljubavi nagoni da bez prave potrebe kupuju krpice! Neretko bi sa nekom ukrstio
pogled. Čak i sa onima koje su imale malu decu u naručju ili kolicima. U
njihovom zamućenom pogledu često bi uočio nezadovoljstvo sobom i strah od magneta
preljube i puštanja drugačijem životu da živi.
Ponekad bi poneku, mada retko,
upoznao dok bi ispijao kafu u uvek punim poslastičarnicama u holu. Tako je
upoznao i ovu poslednju. Pitala je da li može da sedne za njegov sto, jer su
ostali zauzeti. Ćutali su. Smešila se pametno. Pozvao je momka i naručio laku
supu od povrća i sendvič sa šunkom. Ponudio je i njoj i ona je prihvatila. Dve
porcije. Tako je počelo.
Odmah
se vraćam – kaže sad. Iz tašne
izvlači mali crn telefon. -Da li me je
neko tražio? –pita nekoga. Nju ili njega? Svet je pun pitanja dok kasno
jesenje svetlo bledi.
Нема коментара:
Постави коментар