MILAN TODOROV: U OBLACIMA

 

Svi u tom kraju su ga zvali Plavi. Imao je  nesazrele, dečje oči. Uvek je izgledalo kao da je malopre plakao.

Plavi je bio dobar čovek. Miran pijanac. Ispred porodične kuće u kojoj je stanovala moja majka bila je mala  prodavnica koju smo zvali Kolonijal. Plavi je tu, sa flašom piva u ruci, čučao uvek kad bih dolazio da je posetim. Nikad nije tražio novac a ja sam mu davao neki sitniš ne znam zašto.

Samo bi rekao:

"A ja, eto tako“.

Dešavalo se pritom da mu iz otrcanih pantalona proviri intimni deo muškosti.

„Ne nosim gaće, pa šta? Takav sam se i rodio.“

Dajem mu dve stotine dinara.

„Za pivo“, kažem. „A kupi i hleb.“

On se ne zahvaljuje. Prima to kao da mu pripada.

Pitam se da li zna. U stvari, da li je ikada shvatio ko mu je krao golubove sa neba.

Bilo je to kad sam bio dečak. On je bio tek malo stariji, ali već oženjen. Živeo je u obližnjoj kući, naspram bašte, sa majkom i krupnookom crnpurastom ženom.

Od nas se video samo krov njegove kuće na kome su se tada šepurili plavi rasni poštari. Bili su krupni. On ih je uporno dizao u vazduh, ali bi oni posle samo dva ili tri niska kruga kao pogođeni strelom padali na okolne krovove. Tako je nekoliko njih palo i na krov naše kuće. U tavanu sam i ja držao golubove. To je tada bila kao nekakva moda. Kupovali smo ih na Temerinskoj pijaci od Mađara koji su ih donosili u malim kartonskim kutijama sa rupicama. Pošto nisam imao para kupovao sam obične sitne sive tiplere zvane Segedinci. Oni su imali jednu prednost. Lako su se navikavali na prostor i dobro se orijentisali u vazduhu. Za razliku od lepih i nedostižnih poštara. Na krovu sam imao mali kavez od žice u kome sam, da se ne bi rasipali, držao mlade golubove pre prvog leta. Kavez je imao vrata koja sam mogao da otvaram i zatvaram pomoću konopca koji se spuštao uza zid do dohvata ruke. I tako se desilo da su u taj kavez, koji je tada bio otvoren zalutala tri-četiri nova poštara sa Plavovljevog krova. Ja sam, a nisam morao to da uradim, brzo spustio vratanca i zarobio ih u tavanu. Držao sam ih tamo nekoliko dana cepteći od straha da je Plavi sve video. Jednog dana, sećam se vrlo dobro da je bilo oko podneva, pustio sam poštare da odlete ko zna kud. Nadao sam se da će pogoditi svoju staru kuću. Ali, oni su preplašeno odleteli nekud strelovito, preterano brzo, očigledno bez cilja, pretvarajući se u tačkice na nebu koje je bilo sivo kao pred oluju.

Zatim sam otišao kod Plavog da mu sve ispričam. Plavi je živeo u uličnom delu stana a majka u dvorišnom koji su bili odeljeni samo lakom staklenom pregradom. Pokucao sam  na vrata. Posle malo tišine u bravi se začulo čangrljanje ključeva. Vrata mi je otvorila njegova zajapurena mlada zamamne punoće.

Plavi je u golubarniku, rekla je i brzo zatvorila vrata.

Našao sam ga tamo. Čučao je i tepao nešto svojim golubovima. Čuo sam samo kako ih zove da mu priđu: "Kićo dođi i Mićo ajde, ajde."

„Zamisli šta mi se dogodilo.“

„Šta“, upitah podozrevajući da je neizbežno otkrio krađu golubova. Krađa nebeskih lepotana se među nama tretirala kao neoprostiv greh.

„Uhvatila me keva malopre na ženi. Seksali smo se a nismo se zaključali. Došlo nam tek tako, odjednom.“

Odahnuo sam.

Posle smo prestali da gajimo golubove. Prošlo nas, kako se kaže.

Njegova majka, mršava napaćena žena uvek u crnom, kako je pamtim, je ubrzo umrla. Nikad nije zaboravio onaj podnevni događaj kada ga je majka zatekla na ženi.

„Morala je da kuca i da sačeka malo.“

Žena ga je nedugo zatim napustila. Vratila se kod svojih u Šabac. Krivio je pokojnu majku zbog toga.

Plavi je, posle toga, bio potpuno razočaran sobom. Zapustio i golubarnik. Ne znam šta je bilo sa lepim poštarima.

Ni sa njegovim docnijim ženama. Ako ih je bilo, bile su to samo prolazne strasti.

Kao i kod nas.

Prešli smo na ploče.  Učili ljubav od starijih devojaka i mlađih žena. I sumanuto vozili bicikle po kraju.

Plavi, takođe. Jedno vreme nam je čak i popravljao bicikle, ugrađivao sumnjive menjače sa deset brzina kupljene od švercera na Najlonu. Ali, kratko. Ubrzo je ostao bez posla i sve rasprodao. Prvo alat, ploče, bicikle, sve stvari, zatim mamin deo kuće a onda i svoj. Ostavio je sebi samo uličnu sobu iznad koje su se, na plitkom krovu, nekad gnezdili golubovi i u kojoj više nije bilo ni struje ni izvora toplote.

Kad sam ga poslednji put video bio je u krajnje lošem izdanju. Ležao je na ulici. Odsečen od svega što je tutnjalo njome izazivajući potrese i pukotine na kućama.

Da li konačno da mu priznam?

Ali, šta?

Stalno mi je kao eho odzvanjala ona njegova rečenica: „Došlo nam tek tako, odjednom“.

Možda tako sve dolazi i prolazi, pomislih.

I sramota.

I vremena sreće i nesreće.