Ne žalim se, ne
volim ni da kukam nad nečim što mi ne pripada, samo pokušavam sebe da uverim da
nije svo vreme sveta moje, da se nisam rodio da trčim trku do u beskraj. Svi
znamo da je prijateljstvo jedna od važnijih stvari, mnogima preča i od rakije
koja se uz prijateljstvo i pije, i ja sam s ovom mišlju i stasavao, družio se sa
drugarima, bio jedan od onih sa neodređenim osmehom, bez kojih se gde treba i ne
može. Ne znam sve, ali ima dana kada sam sklon da verujem da mogu da saznam
sve. A svaki put kada krenem da poletim, imam osećaj da neko dodaje tegove na
noge, ili, a ko sam u taljigama-da gura klipove u točkove. Jednom mi je duša
puna duše, a onda mislim šta ljude treba da čini ljudima. Punu nedelju čekam da
mi Svetozar javi adresu u Kanadi, ne javlja. Sa dolme gledam Dunav, vodu koja
izgleda da teče, a nije joj žurba. Na kraju, kada se osvrnem na vreme od odlaska
Svetozara, vidim da ono i nije dugo kako mi izgleda. Od nekud mi se javi
besmislena misao da bi sve moglo da bude kako je bilo kada bi se Svetozar vratio.
Uostalom, ako
je onamo našao posao IT bilmeza, može da razmišlja i o parama za povratak. S
druge strane, tamo se lako stupa u vezu s ljudima koje zanima IT poslovi. A
Svetozar je molio da prijateljstvo negujemo, očuvamo makar i na način da jedan
drugome pišemo pisma, mejlove. Rođeni smo u dvospratnici, koja više ne postoji,
ali ne osećam zbog ovoga tugu, ni nostalgiju, jer ono čega se sećam kad su
porodice živelie u njoj nije za veselje. Verujem da će se uskoro javiti da
sačuvamo prijateljstvo. A onda mislim: mora i on da ima brige, i traga za
srećom. I prebiram koga se sećam iz genracije, čeprkam po fotografijama kao po
gomili šuta, i sve mi deluje sirotinjski. Još nismo slavili ni jednu godišnjicu
diplomiranja, ali jedva da nabrojim troje-petoro onih s kojima sam igrao
fudbal, karte. Ova misao je i zametak sumnji, jer se plašim se da su mnogi i
onamo nezaposleni, ako su preko granice odmaglili. A od druženja s ljudima koji
nemaju posao, porodicu, nema vajde, oni su ljudi koji prividno imaju izbor. A
da mi je Svetozar poslao adresu, pisao bi mu kako sam izgubio i poslednji jebeni
privremeni posao. Koga zanima neko ko je završio psihologiju? Mogu da se
udvojim, da jedan od nas legne na kauč, ali nemam od koga da naplatim uslugu.
Dobio sam otkaz, i sve deluje kao u Kafkinim knjigama, buljim u glatku površinu
Dunava, i starinski čamac s motorom, koji dolazi i odlazi u sumaglicu, kao u
san. Bio sam uveren da u školi ima mesta za mene, a neka žena se vratila sa
porodiljskog, rad na određeno je pukao. Ipak, svi oni koji misle da treba da mi
pomognu, kunu se da brinu da za mene.
Uzimajuću u
obzir nevolje s kojim se narod ovde pedeset godina suočava, vlast je takva
kakva je-jebena i kukavna, dorbo je da mi je kako mi je. A šta preostaje, ne idem
u pozorište, nema ni jeftine zabave igranja bilijara. A mojim roditeljima Beti
Blu je bila zabava, Sveti Georgije je ubijao neprestano Aždahu. Spremam se na Avalu,
ne vodim više ostale prijatelje koje srećem, nemam pare, nervozan sam, a
pokojna majka bi kazala, ako ću da se dovedem u red: Oženi se, sine! Ovo
pišem 6. aprila, na radiju i TV vrte sećanja na 1941, bombardovanje Beograda,
paljenje Narodne biblioteke, tek da se vidi da smo živa i mrtva istorija. Ovo
je jedan od pravih prolećenih dana, Dunav nadolazi, išao sam i na vrh
Kalemgdana, koji je lep, pun zaljubljenih, a mene nema nigde. Ne znam u čemu
mogu da uživam. A ako i nije moje svo vreme sveta, osećam, priznajem, neko
zlobno zadovoljstvo, neku osvetu prema sebi, koju nisam tražio, želeo. Čekam da
se Svetozar javi. Nikao da svane dan koji sve objašnjava. Ostajem nasukan u vremenu
kao panj na obali.
Нема коментара:
Постави коментар