Ne
mogu da potvrdim da sam cinik, ni ironičan. Možda sam glumac, s prikrivenim
talentom za apsurd. Činilo se očiglednim, barem meni, da sam uvek tragao za
načinom kako da i od pisanje živim i u tuđem svetu. Taj unutrašnji nemir mi je „vraćao
apetit“ i da pišem, jer fotoaparati kamera nisu jedino oruđe da se zarade pare,
izraze osećanja, oličenje duše. Obuzele su me sumnje, stvari nisu mogle da budu
gore nego su bile. Te godine sam boravio u tuđoj zemlju, odakle su bombardovali
Srbiju, a ni na jedan način nisam bio u ovo sranje uključen, osim željom da bude
mir i da živim od usranih reportaža o spomenicima, fontanama i kejovima i
kakvog-takvog pisanja. A jedno je biti cinik na papiru, drugo u životu. Umeo sam
iz očajanja da urlam, tresnem novine, knjigu o pod. A činilo se da pred sobom imam
svu belinu papira i ekrana laptopa i dozvolu da čuvam misli, da nema razloga da
odbacujem pogled na stvari i bes.
Hteo
bi ispričam jednu pomalo nepovezannu i zakasnelu priči onog vremena. Sada mogu
reći, otišao sam u vreme bombardovanja jednom, valjda tri pita na smušene
proteste, bez parola i barjaka, onda me je okupirala reportaža koju sam radio,
i nisam se, priznajem, ni usuđivao da me markiraju. Njihove novine nisam čitao,
retko sam gledao TV, zapravo bolela me je duša, sve me je onda bolelo. Bio sam
antiratno raspoložen, a prijatelju, saradniku iz Australije, moje ponašanje je
bilo tužno, poprilično jadno i otkačeno.
Nije se ni on smejao. Lice bi mu se promenilo kada bi ja upro prst u ekran, u
generala koji govori šta su razorili, koliko je ljudi stradalo od raketa, bombi.
Onda sam mu rekao da pogleda bolje, da vidi da nije ostalo ništa od generalovog
lica, da je on maska smrt koja govori, koja se cereka. Taj general Klark bio je
za mene sama smrt, ona koja se povampirila. Amerika je, okupivši belosvetske protuve,
birokrate i zločince, slala malom, sabijenom narodu ultimatum raketama i
bombama, poruku kako mora da veruje da neće da preživi i jednog od tih dana
ubili su i devojčicu Milicu u krevetu, usnulu. Zemlja je mesecima uništavana da
bi zločinci napravili prostor da smeste svoje „nacističke“ misli. Zaboga,
preklinjao me je Australijanac, on je poreklom Škot, molio da ne upropašćavam ono
čemu sam se posvetio, da se okanem rđavih misli, svestan je da je ovo jedna od „svetskih
crnih priča“. Ja sam rat uvek video kao ludilo, mislio sam da sve mora da se
uradi da se rat izbegne, pa i ovo prokleto bombarodvanje Srbije 1999. A onda
sam seo i napisao priču o Milici i Australijanac mi je zakazao sastanak sa
urdnikom poznatog časopisa za književnost. Ja tada nisam bio sasvim svoj,
otišao sam kod urednika, sa željom da zaamolim sve što imam.
I
moj pripovedčki i patriotski pogled na svet je nervirao „obezbeđenog“ urednika,
kome sam ranije poslao priču na njegovom jeziku, i nije umeo da mi odredi mesto
u svojim fasciklama, uviđajući da zbog Škota treba da bude i ljubazan. Nekavim
crnim humorom hteo je da se udalji od moje priče, od mene samog, delovao sam drugačiji
od onog kakvog je očekivao. Pokušao je da kaže da ja ne verujem ni u šta osim u
svoju istinu. On ne misli da događaji imaju toliko nemuštog da ne umem da se i
sam odredim, ali nije prikladno da osuđujem one koji bombarduju moju zemlju, on
to ne vidi kao tragediju, ni farsu - nego kao čin milosrđa prema onima za koje
su oni „hteli“ da se nazovu ugroženim. Ne, rekao sam, ja to vidim kao
tragediju, jednu veliki zločin s kojim se moj narod suočio, i nikakve maske ne
mogu pokriti moje lica očajnika. „Nikad, nikad, nikad!“ Urednik je uzdahnuo,
vrataio priču i promumlao: „Tako stoje stvari!“ Bio sam pred njim kao isleđivan,
ali mislim ne tužan, razočaran, skoro sa normalnim licem. „Šta da radimo s Milicom?“
smešio se bezvoljno, oporo. Sećam se da su moj glas, ali i urednikov bili
ispunjeni melahonholičnim tonovima, glas ljudi koji su svedoci užasa koji se
desio, ali oni koji žele od njega da se udalje. Ovajo moje sećanje gde treba
ima jednu crnohumornu liniju: radi se o prikazu sveta koji je izgubio razum, u
kojem se ratovanje svelo na radovanje idiota koji upravljaju džojsticima. Tako
sam se prvi put tamo suočuo lično sa izobličenom stvarnošću, licemerjem-kako
može na jednoj strani da se tvrdi da je njihova stvarnost demokratska, malo
izlomljena, ali slobodna i posebna. A ja sam mislio da su stvari takve kakve
jesu, da se sa silom i licemerim ne vredi raspravljati, jer za njih su stvari kakve
jesu i kad nisu.
Pomalo
je neizbežno da se na svojvrstan način vratim ovom sećanju. Ne pretendujem da
izreknem jednu jedinu istinu. Onda sam onu turističku reportažu sa Škotom iz
Australije završio, imao sam pare za povratak kući. Verujem da je istina posledica
sukoba mišljenja, viđenja očiju, i da treba da se naviknem da savladam sukob. Kao
povratnik, od onog što je daleko odavde, posle tog vremena u jebenom svetu,
nisam prihvatao ni priče koje su ovde kolale o svemu tom, i to sam rekao polupijan
u baru, odakle je moje mišljenje od koga treba došlo kod koga treba. Prebacili
su mi da sam se nalazio gde ne treba, kada nije trebalo, zatvoren u čauru.
Nisam bio svestan šta se od mene traži, očekuje dok mi ko treba nije ponovio
frazu: „Tako stoje stvari!“ Tako je ova fraza onoga s kim sam razgovarao zaokupila
mene, prilično jako, pa je preuzela mesto u samom pisanju. Toliko puta sam
pročitao tvdnju da svet nije stvorio Bog nego Sotona.
Нема коментара:
Постави коментар