„Da nam je cirkular za sečenje drva ispravan, uradio bih to sam",
rekao sam ženi uz jutranju kafu.
-I ja mislim da je bolje da nađeš nekog
profesionalca – odgovorila mi je – Nisi
ti za taj posao.
U njenom glasu nije bilo sarkazma niti
eventualnog prekora. Bili smo u fazi "Ne diraj me, ne diram te", bez mržnje, bez konkurentske borbe, skoro
nezainteresovani za sopstvene sudbine. Bila je to, dakle, samo još jedna njena jednostavna i iskrena
konstatacija, jer je veoma dobro poznavala moju, urođenu oblomovsku prirodu
koja je sebe prepoznavala u čitanju, pisanju za novine, redakturi tuđih
tekstova za štampu...
Bio sam joj zahvalan zbog te oštre
otvorenosti. Ma koliko to bilo u suprotnosti sa mojom prirodom, nisam se
ljutio. Zaista, nisam bio vičan tom radu sa opasnom testeraškom mašinom. Bila
je preteška. Iz nekog drugog vremena. Napravio ju je ujak od otpadaka masivnih
ploča od kojih su u novosadskom brodogradilištu na Ribarcu u ono vreme gradili,
pokazaće se, poslednje dunavske šlepove. Nepunih desetak godina posle toga i
ujakove tragične pogibije u saobraćajnoj nesreći, brodogradilište je
bankrotiralo.
Izašao sam u malo, travnato dvorište, iza kuće. Gomila iscepanih
bukovih trupaca, ona njihova oštro i pravilno zasečena strana izgledala je kao
zid od cigala na zubatom novembarskom
suncu. Deki, naš crni ovčar, lenjo se spustio sa vrha te gomile i onjušio mi
cipele. Jato prljavih dunavskih galebova u nemirnom letu kružilo je nebom.
Leteli su visoko, jedva vidljivi. Povremeno bi poneki od njih a ponekad i celo
jato ispustilo čudan prodoran krik. Bili su očigledno zbunjeni. Instinkt im je
govorio da bi trebalo da su već krenuli
put juga, ali ih je novostvorena navika zimskog prilagođavanja vezivala
za smrdljive, tople kanalizacione otvore u reci oko kojih je, svakako, bilo
sitne bele ribe u izobilju...
Namerno sam izašao napolje, prepuštajući
svojoj supruzi laptop za jutarnje
surfovanje
po kulinarskim sajtovima ili snimcima nekih televizijskih emisija koje je
želela još jednom da pogleda. To je predstavljalo našu uzajamnu solidarnost. Ja
ustajem ranije, i dok doručkujem prelistavam elektronsku poštu i novine. Zatim,
računar ostavljam njoj.
Dok sam, sada, posmatrao neuredno, iz
kamiona nasumce izbacane krupne bukove cepanice učinilo mi se kao da sam
saučesnik u nekom ružnom poslu koji je započet a još nije završen. Mislio sam
na panjeve koji su ostali u nekoj bosanskoj šumi, u nekom šipu. Panjeve, iza
stabala koja su mirno rasla najmanje pedeset godina...
Otišao sam do ugla dvorišta. Pored zelene
i plave kante za otpad stajala je mala lopata sa crvenom plastičnom drškom i
metla. Ogledao sam se oko sebe i prekorno pogledao u Dekija. Po običaju
obavljao je nuždu bez ikakvog reda, gde
bi stigao. Dok sam se saginjao i tražio ostatke psećeg izmeta u još žilavim
vlatima tamno zelene trave osetih da me neko posmatra kroz ogradu od pletene
žice
„Pomoz bog“, nazvao je.
Bio je to snažan, možda bi
se čak moglo reći debeljuškast četrdesetogodišnjak, koga su svi u kraju zvali
nadimkom iz zavičaja Brka.
„ Lepa bukovina“, odmerio
je. „ Koliko može biti da ima u gomili?“
Nisam
se snašao i rekoh nešto u stilu koliko god da ima, a ima šest metara, ne
verujem da će biti dovoljno do kraja zime. U gomili je bilo verovatno pet
kubnih metara cepanica, ali ja to nisam mogao da utvrdim jer bi Ciga iz Šapca koji me na kraju svakog leta
snabdeva ogrevom tako vešto složio cepanice da je uvek izgledalo da ih ima
više. U svakom slučaju, platio sam šest metara sa uverenjem da neću dobiti
toliko drva. Nastavio sam da čistim dvorište, pomalo nervozno, dan je
počinjao da se odmotava prebrzo sa svim
neumitnim obavezama.
„Ako ne nađeš nekog boljeg od mene,
komšija, ja ću ti to otpiliti...“, rekao je Brka i polako, tromim, gotovo
staračkim korakom otišao niz gornju ulicu ka reci.
Pomislio sam da sigurno ide na ono, meni
nezamislivo, jutarnje pivo u penzionerskom klubu Šaran na ušću.
Pažljivo, da ne zamažem prste, smotao sam
plastičnu vrećicu, odložio lopaticu na njeno staro mesto i zatim sišao niz
kratko stepenište na drugu, donju ulicu u kojoj se nalazio veliki plavi
kontejner. Ulica je bila pusta. Na njenoj desnoj strani bili su, kao vojnici,
poređani automobili čiji su vlasnici još spavali. Ponekad u poneko jutro čini
se kako je spavanje jedina sigurna disciplina.
Kada sam ušao u kuću, žena mi je
saopštila da odlazi u kupatilo i da je laptop sada moj. Seo sam i tražio nekog
ko će mi iseći drva. Sada su i testeraši na internetu, a nekada...
Međutim, bio je kraj
sezone i niko od tih novih brzih majstora nije bio voljan da ponovo sklapa
svoju mašinu. Jednom je testera bila na popravci, drugi nije registrovao
traktor sa sekačem, treći je tražio mnogo više nego što je uobičajeno...I tako
je izbor pao na Brku, kao da je tako suđeno.
Sutradan, oko podneva, zapravo tačno u
podne, kao u onom vesternu, pojavio se na razdrndanoj gvozdenoj kapiji našeg
gornjeg dvorišta plavi stojadin, malo ulubljene maske i vidljivo nagrižen
patinom vremena. Iz njega su, naravno, izašli majstor Brka i njegov pomoćnik,
neki mladić već prosede kose i lica očigledno ispijenog alkoholom. Mladić mi
spuštene glave prvi pruži ruku i ja osetih u tom pokretu i neodmereno snažnom
stisku ruke njegov nesigurni, labavi karakter. Brka se dobroćudno smešio i
polako istovarao svoj alat. Umesto bilo kakve mašine izvadio je malu motornu
ručnu testeru, jedan rasklimani zidarski kozlić oblepljen malterom i platneni,
vrlo lep skautski ranac iz koga su izvirivale plastične dvolitarke sa benzinom.
„ Samo da se presvučem“. rekao je i tu na
ulici pored kola skinuo pantalone. „Očas
posla ima da to bude sasečeno.“
Pomoćnik je i dalje bio rezervisan. Dok se Brka presvlačio, pomoćnik je mojom sekirom čistio malter sa nogara za
sečenje, trudeći se da kad god bih ga pogledao, upadljivo ušicom udara po
malteru pokazujući time da čuva sečivo nove sekire. Bio je skoro simpatičan u
toj svojoj naglašenoj revnosti. Ponudio sam ih kafom i naglasio da bih im poslužio
i dobru domaću rakiju, ali da se plašim za njihove ruke jer rade sa opasnim
alatom.
Postojao sam još malo uz njih, dok su se
nameštali i zatim, kad je Brka, posle
trećeg ili četvrtog pokušaja startovao motorku, ušao sam u kuću. Iz dvorišta je
u talasima dopirao potmuli ravnomerni zuj testere.
Kad bi zvuk nestao, osetio bih malu
uznemirenost kao da se nešto dogodilo. Izašao bih napolje a Brka bi mi doviknuo
nešto nerazgovetno, ali sam ipak shvatio da pravi malu pauzu da bi se testera
ohladila. Pogledom bih okrznuo gomilu cepanica i činilo mi se da se sporo
smanjuje.
Nije mi se upuštalo u razgovor sa njima.
Ipak, izašao sam da unesem koju odrezanu cepanicu i složim je u malu kuhinjsku
kaljevu peć kako bih je spremio za večernju potpalu. Brka se vraćao od svog na ulici parkiranog jugića
noseći zidarski metar u rukama. Uzeo sam tri četiri cepanice, koliko mi je
stalo u naramak i ušao u kuću. Odmah sam primetio da su sečenice različitih
dimenzija. Jedna je bila prevelika a druge dve opet premale za otvor peći. Sa
namerom da na to diskretno upozorim Brku obreo sam se ponovo u dvorištu.
Motorka je opet mirovala. Pomoćnik je gledao u stranu.
„ Koliko tu ima drva, gazda?“,
ponavljajući pitanje, sumnjičavo je
vrteo glavom Brka.
Rekoh da, po prilici, ima
najviše šest metara, iako sam bio uveren da ima nešto manje. „Nešto mi se odužila rabota“, reče
Brka.
Bilo mi je opet neprijatno. Požalio sam
što sam ga pozvao. Video sam da nije vičan tom, a verovatno nijednom poslu i da
pokušava da iskamči veću zaradu. Još sam mogao da mu predložim da odustane od
daljeg posla, da ih isplatim za ono koliko su, po njihovoj proceni, uradili i
da pokušam ipak da nađem nekog drugog koji bi taj posao uradio tačno, brzo i
bez gunđanja. Ali, odjednom sam osetio
da je potrebno da se solidarišem sa tim, ko zna od kada i čime, umornim
neveselim ljudima. Ta, ni sam ne bih mogao da uradim ni toliko koliko su oni za
sat vremena ili nešto više. Bukove cepanice su izgledale neosvojive, kao teški
betonski pragovi otrgnuti od neke pruge.
I njihov broj kao da se uvećao a ne smanjivao.
Ponudio sam im okrepljenje, hladnu
izvorsku vodu i domaću rakiju od kleke, koju sam čuvao za posebne prilike.
Dok sam odlazio po njih u ušima mi je
ponovo titrao ravnomeran iritirajući zuj motorne testere. Stajao sam u dovratku
između podruma i kuhinje. Zvuk testere u svemu nalik velikom komarcu
u sred budne noći...Ali, bilo je u tome još nečega što je u meni sada
budilo osećaj krivice. Nikada, pomislih, sa ljudima neću moći da uspostavim
čiste, ničim zaprljane račune. Bio sam
kolebljiv u odnosu sa drugima. Kao da sam time želeo da odgodim neprijatnosti ,
ali one su dolazile iznova, same, činilo mi se sve veće. Ali, dockan je da se
menjam. Ostaje mi samo ovo saznanje koje me eto pritiska i čini da osećam
teskobu.
Sumrak, nekakva vlažna izmaglica zapravo
već se nadvijala nad ulicom u kojoj su se automatski upalile neonske svetiljke,
kada je i poslednja cepanica isečena.
Platio sam majstorima koliko su tražili i
dodao dve plave novčanice od sto dinara. Da se počastite pivom, rekao sam
gledajući u Brkinog pomoćnog radnika.
Zaključao sam metalnu kapiju koja je bila
malo ulegla po sredini pa se zbog toga teško zatvarala. Tada sam, u tišini koja
je opet zavladala, ponovo začuo ptice. Podigao sam pogled. Nebo je dobilo neku
sivkastu skramu i na njemu je bilo sve više dugih nepravilnih nanosa kišnih
oblaka. Vreme se menjalo. Bio je to onaj jesenji trenutak nalik trzaju, kada se
jasno uočava ta promena na hladno, na
neumitnu zimu i sada mi je bilo jasno
zašto dunavski galebovi lete uznemireno, visoko iznad gradskih krovova i
uporno krešte...
(novembar 2013.)
Нема коментара:
Постави коментар