MILAN TODOROV: MLADOST MORNARA

 

Mornari imaju lepu izreku:
Ko jede stojeći, taj daje kurvama za dušu.

Želeo sam da budem mornar. Ali, nikad nisam postao mornar. Ovde su mornari uglavnom likovi koji su na izgubili kompas. Voze bele bicikle pored reke, imaju majicu na plave štrafte, korpicu ispred volana, u njemu dvogled za osmatranje tajnih ljubavnika u vrbaku i mornarsku kapu, ponekad i lulu u o ustima i misle da ih je ceo svet zajebao.

Nisu daleko od istine.

A ukoliko je reč o kurvama i njihovim dušama… kad čovek lista spomenar shvati da su kurve, male, dobre, početne kurve, odnosno kurve duševne bile te koje su mu otvarale prozore u svet.

„Koliko žena ima rupica?“

Stajala je nalakćena na prozor trošne kuće, kuće pod zaštitom države, koju niko nije održavao i u kojoj je otpočela, u stvari nastavila zanat svoje majke. Kurvanje.

„Tri“, rekla je.

Bila je mlađa od nas. Svi smo bili deca. Istraživali smo svet svojih tela, koja nikad nismo do kraja saznali. Ja, recimo, ne znam ništa o rasporedu svojih unutrašnjih organa. Naravno da tio nije za javnu pohvalu. Znam samo za ono što opipam.

Ali ja nisam mera za meru

Evo najsvežijeg primera.Uđem u mesaru na pijaci i zamolim okruglastu, umiljatu pridavačicu da mi pokaže šta imaju. Merkam, pitam za količinu i cenu. U tom trenutku u mesaru bučno ulazi starija pijačarka, preprodavačica i zapodeva upadicama razgovor sa ženom koja mi pokazuje meso.

Nosio sam na glavi slamnati letnji šešir i gledajući, valjda, u njega preprodavačica povika na mene da sam bivol i da ne znam šta je red i kultura i da knjigu u ruke nisam nikad uzeo.

Ostavih ih same. Izleteo sam iz mesare. U poluokretu videh da je mesarki žao. Međutim, nije smela ništa da kaže. Ni meni na naprasitoj babi.

Pogledao sam ih još jednom. Činilo mi se da im je oblik promenjen. Ona stara žena je bila mlada prodavačica u mesari.

Da li je moguće?

Da li se tako brzo mine svetom?

Bez traga poniženja.

Vratio sam se u golubarnuk. Imao sam stan na desetom spratu kraj železničke stanice. Izgledalo je, u početku, roamntično. Sediš uz prozor a svet prolazi.

A sada, čini mi se, svet sporo prolazi.

Vozovi su imali u sekund tačno vreme polaska, što se moglo pratiti sa prozora.

Ali, bilo je to bez značaja.

Mislio sam o onim dvema ženama. Imao sam utisak da me još i sada odmeravaju (Koja budala, Isuse!), mada je od događaja prošao maltene čitav dan.

I mislio sam na mladost. Na mladost mlade kurve na prozoru i kako je bila tačna, pouzdana i iskrena.

Da li se još mogu uraditi dobre stvari, pitao sam se.

I da li je dovoljan razlog za život, za srećan život, biti prirodna duša?

Hteo sam da kažem kako kurve nisu slabost samo mornara. Ništa više.

U stvari, trebalo bi ih poštovati samo zato što postoje i uvek će postojati.

Jer svet je isti, samo se menjaju kulise.