NOVA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (6)

MILAN TODOROV
LjUDI KOJI SE BACAJU


Verujem da ćete se složiti sa mnom bar u jednom: ne živimo u srećno vreme. Pa, kad je već tako, red je da mudro iskoristimo svoj trenutak nesreće. U početku, poput većine , ni ja nisam shvatao zašto nam dobri Boga šalje sve ove nesreće
Pođimo od srpskih krađa i prekrađa. Svakog dana bih išao uobičajeno pogružen i pognute glave brojao ukradene poklopce sa šahtova. Tog spasonosnog dana, izbrojao sam da su prethodne noći u našoj ulici šahtožderi ukrali ravno sedam teških tučanih rešetki sa kanalizacionih otvora. Verujem da to rade u dogovoru sa nekim iz vrha uprave Vodovoda i kanalizacije i da nam pokazuju smrdljivu utrobu grada, radeći za procenat. Novi šaht, novi procenat. Plus, lova od starog gvožđa. A onda, iznenada pade mi na pamet ono kad sam poslednji put prijavljivao da su mi ukrali šaht i još nadležnom tvrdio da neko može da upadne u...razumete šta.... on me je ushićeno pogledao i rekao:
- Joj, što to neće, kojim slučajem, meni da se desi? Prošli put smo jednoj babi od šezdeset godina platili sedamsto hiljadarki samo zato što je prilikom pada u neobezbeđeni kanalizacioni otvor slomila Ahilovu tetivu pri mekom doskoku.Šta će babi Ahilova tetiva, kažite... Kao da će na maraton!
Ali, ja ga već više nisam slušao. Odmah mi je sinulo! Što ja ne bih zaradio koju stotinu hiljada strmoglavljenjem u šahtove. I taman krenem prema jednom, kad primetim profesora iz moje zgrade kako se izvlači iz njega, kumeći me da mu pomognem da se još malo više ubogalji. Šta sam mogao, šutnem ga iz sve snage nogom u potiljak.
- Jače, komšija, udri jače. Ovo mi neće priznati!
- Ne mogu, profesore, tri dana nisam jeo – rekoh, ali ga ipak potkačim iz voleja još jednom, krvnički, iz poštovanja prema njegovoj sedoj pojavi.
Posle mi je bio beskrajno zahvalan. Uostalom, i ćerki je bila potrebna prelazna ocena iz hemije u njegovoj školi. Bila je to moja prva sreća u nesreći, a i njegova.
Poučen tim, ipak sam morao da promenim svoj poslovni plan. Jer i u ovom poslu, kao i u svakom drugom danas, konkurencija je nemilosrdna. I od tog dana počeh udarnički da se bacam pod automobile. Uopšte nisam birao. Zagazim na pešački prelaz i bacam se pod autobuse, hladnjačnje,kamione, džipove, putnička, vojna vozila, policijska, traktore, kombajne, motorbicikle...Međutim, dođoše neki mršavi dani. Svi pažljivi. Čim vide da se, bedni i na sve spremni pešak, približava zebri, zaustavljaju se, koče manijački, otvaraju prozore i velikodušno predlažu pešaku da bezbedno pređe ulicu. Neki uključe sva četiri svetla, izađu i na rukama vas prenesu preko pešačkog. Ali, ja ne odustajem tako lako kad je egzistencija u pitanju. I dalje se bacam pod sva vozila, naročito službena. Više, uostalom, ne biram sredstva da ostvarim svoj cilj, a to je tako malo: normalan život dostojan čoveka. U skladu s tim, ne izbegavam ni otvorene šaht jame. Uvek mislim: možda mi ovaj spase goli život. Zato, ako vidim negde otvoren šaht, odmah pravim salto mortale na glavu. Ako ne uspe, nikom ništa. Izvinite, kažem lafu koji je pre mene uskočio u govna, i on, onako sav nikakav, ali srećan, kaže: ništa, ništa, pokušaj, brale, u nekom drugom šahtu ...
I u pravu je. Nikada ne treba gubiti nadu. Dogodiće mi se možda već sutra da mi, može biti, padne crep, dimnjak, oluk ili gipsani kip sa neke kuće na glavu. Odlomiće se parče grba sa lepo propale barokne fasade Gradske kuće, fijuknuće žica sa dalekovoda kroz koju teče sto hiljada volti baš kad ja prolazim ispod njega. Optimista sam. Biće nešto! Nikad nije bilo da nekako nije bilo. Živeće ovaj narod! Ovde bar nesreća ima koliko hoćeš. Samo ako uspete da nesreću, unosno i brzo, naplatite sudskim putem. Pre nego što krepate od gladi.