RASTKO ZAKIĆ
ŠETNjA
Sretoh u Knez-Mihailovoj slučajno
Velikog pisca i poliglotu N.N.
Koji mi predloži da prošetamo malo
A onda da svratimo do njega na čašicu žestokog
(Posle čašice razgovora u šetnji) -
Te pristadoh.
Ubrzo videh da me opkoljava temama,
Puca iz svih oruđa elokventno i znalački,
Malo jezikom jednim, pa drugim, trećim
I tako dalje, hoće da me zbuni do kraja.
Ama se ja ne dam, odgovaram na svaki izazov,
Svakim jezikom koji počne
Ja odgovaram bez zastoja
(Kao nekad u bivšoj JNA što smo govorili za
Pušku M-48: Radi bez zastoja u rukama
Dobro obučenog strelca!).
Neću da kažem, ja više navrćem na naški,
Ali on štekće bogami svim svojim arsenalom:
Te bosanskim-bošnjačkim, te hrvatskim i crnogorskim,
Sve samim svetskim jezicima, ponajmanje srpskim,
No ja mu se ne dam,
Hoću da vidim dokle će.
Okreće se on onda lukavo čačanskom, užičkom,
Kragujevačkom, a i lokalnom beogradskom,
Ali mu ja pariram kao da sam
Završio doktorske studije svih ovih jezika
Po standardima i programima same Bolonjske deklaracije!
A teme nam normalno glavobolne, kao što je nužno
Među intelektualcima u ovim teškim vremenima
Kad imperijalističke sile više ne znaju šta će
Nego da pobeđuju slabe i da siromašnima
Otimaju sva bogatstva,
I sve to bez ikakve pravilne preraspodele,
Kao što bi bio red
Među civilizovanim i kulturnim narodima,
Koji su učili i veronauku i marksizam,
Ali i građansko vaspitanje, čime smo se i mi demokratski
Upisali u napredan svet.
Tabanasmo tako do iznemoglosti,
On sve skačući s teme na temu,
Da me dokrajči što politikom, što
Istorijskim podacima o znamenitostima kraj kojih prolazimo,
Što sportom i sportskim dostignućima naših orlova
Na najvećim nebeskim visinama.
S vremena na vreme stičem utisak
Da on samo utucava vreme kako bi
Svoju krhku ženicu držao u neizvesnosti
(Kao: švaleriše se neograničeno, pa se zato
Neograničeno zadržava,
Pošto intelektualni napor traži
Paralelno pražnjenje seksualne energije,
Čime se odlikuju geniji,
Sem ako svoj eksplozivni naboj ne sublimišu
Kaluđerskim podvigom, postom i molitvama).
Izdržavam bogme poslednjim snagama,
Ali mu se neću dati do potpune iscrpljenosti,
Jer ako može on mogu i ja,
Nisam ni ja ništa manji pisac, a o poliglotizmu
Da i ne govorimo.
Ako on misli da će me skupo koštati ta čašica žestokog
U njegovom gostoljubivom domu
(Ukoliko uopšte do njega stignemo i svratimo),
Onda se on grdno prevario.
I tu se ja iznenada praćaknuh u hodu,
Kako sam kao dete uvežbao kod strašnih snova -
I probudih se!
Ostavljajući velikana N.N.
Apsolutno na cedilu!
Нема коментара:
Постави коментар