MILAN TODOROV
MRAVI I OSTALI
Velike ribe jedu male ribe. Sa dolaskom demokratije ništa se tu nije izmenilo.Nama je to prirodno.Tako je u čitavom svetu. Čak i kad nije banalna metafora, nas to ne zanima nimalo. Kažemo: to je prirodan lanac ishrane, skoro beznačajan.
Anno domini dve hiljade i neke Srbiju su zahvatile nezapamćene tropske vrućine. Prvih nedelja maja mislili smo: proći će. Ali, Afrika je uporno gostovala u Srbiji i tropski dani su se nizali kao ulovljene ribice na povorci. Čak ni noći nisu donosile osveženje. Tada se nešto dogodilo u lancu prirode. Nešto je puklo.
Došao je i juni.
jedne večeri zaboravio sam da sklonim mrvice sa stola i ujutro sam na stolnjaku zatekao armiju mrava. Pokušavao sam da ih, da izvinu aktivistkinje pokreta za zaštitu životinja, zbrišem jednim potezom salvete, ali sam pritom nehotice zgnječio jednog ili dva mrava ili tri.Posle svega što nam se desilo ko još da prebrojava i mrave?
U svakom slučaju, bilo je tu nekoliko mrtvih mrava. Međutim, dok sam srkutao svoju prvu jutarnju kafu primetio sam da su se preživeli mravi pregrupisali ili tačnije vratili po zgnječenu sabraću. Mislio sam da se to zove solidarnost ili tako nekako.Uostalom, mravi su prava vojska a ovo su bili prekaljeni srpski mravi koji, mislio sam naivno, čiste bojno polje posle bitke. Zaista, dva ili više živih mrava uprtilo bi zgnječenog mrava i nosilo ga na suprotnu stranu stola. A tamo su, na moje zaprepašćenje, počinjali da drobe lešinu svog mravljeg sabrata i da je jedu. Jedino logično objašnjenje za ovaj kanibalizam bilo je da su mravi poludeli od žeđi.
Sutradan sam obratio pažnju na jednog guštera na terasi. Od kako su mi ljubazne komšije otrovale psa, na terasi su se odomaćile mačke koje su vredno tamanile guštere. Ponekom bi, kao ovom na koga sam slučajno obratio pažnju, uspele samo da odgrizu rep. I, šta se pčosle dešavalo? Kad mačke odu sa poprišta bitke, gušter bi se vraćao i počinjao da jede svoj otkinuti rep. Prosto nisam mogao da poverujem svojim očima, ali bilo je zaista tako. To znači da se ovog leta, evo sada je već polovina leta, nešto čudnovato desilo a da stvar bude još gora imam osećaj da u vazduhu visi još nešto. Ali,šta?
Pre neko jutro, sposoban i vredan, kakvim me je Bog napravio i majka rodila, uzeo sam da popravljam šalukatre na prozorima koje je poslednja oluja iskidala i prilikom te, za mene natčovečanske operacije, uspeo sam da majstotrski zasečem palac leve ruke, do koste što se kaže.
Krv je šiknula.
Mahinalno sam stavio palac u usta dok ne nađem hanzaplast. I, šta se tada dogodilo?
Osetio sam da je krv, moja krv, slatka, gusta, hladna i skoro...skoro prijatna.
Stresao sam se.
Bože, šta će se jesti ove zime u mom kraju?
(Iz knjige „BEZBROJ NAŠIH ŽIVOTA“, BAK, Beograd, 2011. Knjigu možete naručiti pouzećem posredstvom elektronske adrese autora: todorovm@neobee.net)
Нема коментара:
Постави коментар