VLADIMIR BULATOVIĆ BUČI
DUHOVI SATIRE
Za života bio sam pisac, satiričar. Imao sam drugara, komšiju, takođe pisca. Kao i ja i on je pisao satirične priče i po koji nazovi aforizam. Nije bio ništa posebno ali je stalno dobijao nagrade po konkursima. Napiše osrednju priču i za nju dobije nagradu. Napiše neki nejasan i banalan aforizam i opet dobije nagradu! A ja, ništa. A što sam imao priče, samo da znate! To su bile sve same par exellence teme! Bogato opisani likovi, radnja koja teče – ne staje, bez mnogo nebitnih detalja, bez patetike i izveštačene lirike. A kakve sam tek pisao aforizme! Kratko, jasno i u centar! Meni je još za svog života književnik Borko Začeljak, takođe talentovan ali neshvaćen od sredine, kazao da ću biti dostojan naslednik Domanovića i Viba. Ali šta je to vredelo kad je moj drugar pokupio sve nagrade, kao da se pretplatio na njih. Šta su ti ljudi iz komisija u njemu videli nije mi uopšte bilo jasno. Slao sam i dopise u kojima sam im otvoreno postavljao pitanje šta to moj drugar ima što ja nemam. Međutim, bio sam uskraćen za odgovor. Žarko sam želeo nagradu. Makar i treću, pa čak i da budem samo u zborniku. Ali, ništa.
Pošto mi je drugar, kako sam već kazao, bio komšija, jednom prilikom sam čak napisao njegovo prezime na svom sandučetu. To bi navelo poštara da pismeno obaveštenje o nagradi umesto mom drugaru isporuči meni. Maštao sam kako bi izgledao naš susret, ujutru ispred ulaza. Sreo bih ga skroz „pokislog“ i neveselog jer nije dobio očekivani dopis. „Jesi li dobio obaveštenje od konkursne komisije?“, pitao bih ga. „Nisam.“, pokunjeno bi mi odgovorio. „A ja, zamisli, dobio prvu nagradu!“, kazao bih ponosno držeći pismo namenjeno njemu skriveno među svojim nedrima. „Čestitam ti, ali iskreno!“, rekao bi mi verovatno neiskreno, stisao mi ruku i potišten otišao u svoj stan da plače od muke i ljubomore. Međutim, sve to je bila samo moja mašta. I ko za baksuz u to vreme nije dobio ni jednu nagradu!
Vreme je prolazilo a ja sam sve više pisao, i sve više slao radove na konkurse. Ali, nagradu nisam nikada dobio. Drugar se odselio. Čuo sam da je i dalje dobijao nagrade, i to za svoje osrednje, satirične priče, kako sam čuo od nekih drugih kolega satiričara.
Prođe tako još neko vreme. Umre moj drugar. Prođe još neko vreme i prođe moj život. Umrem i ja.
Odem kod Boga na ispovest, kad tamo gužva. Kao kod doktora opšte prakse u Domu zdravlja: sede mahom penzioneri pokunjenih lica, po koje dete ili omladinac a bila je tamo i jedna zgodna lepojka koliko se sećam. Čujem razgovor dvojice krkljavih staraca da pričaju kako se čeka i po godinu dana da se dođe na red za ispovest. Inače, na nebu je jedna godina kao hiljadu godina na zemlji. Uhvati me panika. Ko će da čeka na ispovest godinu dana?! A hteo sam Bogu da se požalim kako sam za života bio oštećen, i kako nisam nikada dobio nagradu na konkursu. I tako, dok sam ja pričao sam sa sobom i pravio kalkulacije u svojoj glavi, priđe mi neki čovek. Pogledam ga dobro ali mu ne vidim lice. Ima noge, ruke, telo ima i glavu čak, ali lica nema. Vidim i nekakav repić kako mu viri i maše iz dupeta, da oprostite na izrazu. Pita on mene: „Da li bi voleo da se vratiš dole na zemlju i saznaš jesi li postao slavan nakon svoje smrti?“ Dodade još: „Mnogi su pisci za života bili nepoznati, ali su posthumno postali slavni!“ „Ima pravo!“, kažem sebi sav uzbuđeno. „Hoću! Samo recite šta treba da uradim!“, odgovorio sam sav radostan. On mi reče da ne treba ništa da učinim, sem što treba da znam da ću nakon što odem sa neba ostati duh koji će lutati svetom bez prava na ispoved pred Bogom i bez prava na smirenje svoje duše. „Ma dajte molim vas!“, skoro sam zacvileo. „Pa ja ako se ne uverim da sam postao slavan nakon svoje smrti, nikada neću naći mir svojoj duši! Pristajem, vodite me.“
I tako odosmo nas dvojica dole na zemlju. Tamo beše prošlo već pedesetak godina. Idemo ulicom a niko nas ne primećuje. „Baš je zanimljivo biti duh!“, pomislih. Uđem u prvu knjižaru sav ushićen što ću na rafovima videti knjigu sa svojim imenom, ali ništa. Od knjižare do knjižare ni jedna jedina knjiga sa mojim imenom nije postojala. Pomislio sam da mora postojati barem neki dokaz o tome da sam postao slavan nakon svoje smrti. Da me barem mogu videti ljudi na ulici, odmah bi me prepoznali i prišli mi tražeći autogram! Tu mi se čovek bez lica odmah našao rekavši da će mi pomoći. Otišli smo kod jednog njegovog drugara koji takođe nije imao lice ali je takođe imao repić kojim je mahao iz dupeta, da ponovo oprostite na izrazu, a koji se bavio praćenjem ljudske istorije svih duhova na zemlji. On reče da postoji stotinak knjiga sa jednom pričom koju sam ja napisao. Ne mogu vam opisati ushićenost koju sam osetio nakon što sam to doznao! Stotinak knjiga sa mojom pričom, zamislite! Odmah, po njegovoj preporuci, otiđoh na najbliže mesto na kom je bio jedan primerak te knjige. Bila je to neka stara, trošna kuća u kojoj je živela neka nepokretna starica. Na jednom ormaru behu poslagane prašnjave i stare knjige. Ja izvadih jednu. Bio je to požuteli zbornik sa nekog konkursa. Otresoh ga od prašine, otvorih ga, prelistah ga i videh svoju, po mom skromnom mišljenju, možda i najslabiju priču koju sam ikada poslao na neki konkurs. Ruke mi zadrhtaše i ja skoro što ne zaplakah. Pročitah zatim datum štampanja i tiraž. Štampano je sto primeraka zbornika, pre osamdeset godina, i to činilo mi se baš u vreme dok sam na sandučetu držao drugarovo prezime. Zato nisam ni mogao da saznam da mi je priča ušla u zbornik! Tada se setih i svog drugara. Pozvah čoveka bez lica da mi pomogne da saznam je li moj nekadašnji komšija postao slavan nakon svoje smrti. On mi reče da inače pomno prati književnu scenu ali da za njegovo ime nije nikada čuo. Pitao je i ostale svoje drugare bez lica i sa repićima da li su čuli za njega, ali mu ovi odgovoriše da nisu. „Eto, lepo sam govorio da je prosečan pisac!“, rekoh sebi, zahvalih se obojici na pomoći, pa krenuh dalje.
I eto, sada lutam ulicama gradova i tražim svog bivšeg drugara i komšiju. Poznajući ga, verovatno je i on postao duh i spustio se na zemlju ne bi li proverio da li je postao slavan nakon svoje smrti. Da samo znate koliko žarko želim da ga vidim „pokislog“ i neveselog kada mu budem kazao da nije postao ništa bolji od mene! A to po logici znači da ni za života nije bio ništa posebno, niti je bio bolji pisac od mene. Samo da ga sretnem, jer se bojim da neću drugačije naći smirenje svojoj duši...
Нема коментара:
Постави коментар