SAVREMENA SRPSKA PRIČA (54)

RATKO DANGUBIĆ
ČEKA DA SE UMORIM


Postoje događaji u kojima se ne može svako snaći. Toliko sam pošten da ovu stvar moram da kažem unapred. Ako ništa drugo, bar znam kakav je Petrović. I danas se zadovoljno osmehivao: oko vrata mu je stalno nekakav navijački šal, kao da je bokser koji ulazi u ring. Voli da vodi razgovor sa svima, ali po kružoocima. Kada on krene s pričom, uvek osetim nalet nečega što moram nazvati sumnjom. Priča danas kako je molio, u crkvi Svetog Nikole, Boga da mu da preporuku za istoriju; da se i on nađe među velikanima. Jedan mu dobacuje: Dijalektičar. Priča kako se uverio da se Bog smeje posebno. Kafe u kome smo sedeli kao inventar je veliki, pretrpan. Priča Petrović kako se Bog nije oglašavao dugo u snu, kako je čekao da se on umori od želje. Mihajlov ga je ubeđivao da je među prijateljima, da ne mora da preteruje, od priče ne može da se zatrudni. Priča Petrović kako je Bog želeo da čuje njegovo mišljenje o njemu samom. Po svemu kako govori, vidi se da Bog, ni u snu, nije lakomislen. Priča Petrović da Bog izgleda kao da ima pedeset godina: preplanuo je od sunca, kao da je plejboj. U krug onih slušaju, osvetljenih stonim lampama, upade, iz sporedne sobe za pušenje, mršava prilika, pogrbjen starac, pa pre nego se brzo povuče, reče: Umakao sam đavolu s lopate. Priča Petrović kako mu je Bog, u ovome snu, obećao prepruku za dostojno mesto u istoriji. Za vreme razgovora kroz kafanu je prošlo mnoštvo uniformisanih ljudi: sve viši jedan od drugoga. Nisu govorili ili nisu želeli da govore zato što nije ni trebalo. Mihjlov se smeje, i vrti glavom na sve što Petrović govori. Kratko mu kaže: Dok si ti s nama, mi nećemo znati zašto smo ovde. Prvi put u toku razgovora Petrović je napravio pauzu dužu nego što je priča tražila.