Taj Joksim ume da pravi nesnosnu buku dok priča, a zna da bude umiljat, pa se kod njega smenjuju rečenice neopisive lepote i oporosti. Utišao je odjednom narodnu muziku na radiju, pogledao suvozača, slegnuo ramenima i osmehnuo se: Mirno, Srbijo. Toga dana dobio je unapređenje, za koju nedelju odlazi u centralu da revidira projekte kopova, pa je veseo više nego inače. Nekako se blago protegnu, pređe pogledom preko mrke linije useka, nalik na doboš tortu, pa upali auto i krenu. Nastavio je da obilazi kop u blatnjavom džipu. Voleo je da govori o ljudima i slavujima, jednako šireći nozdrve, kao kakav uznemiren konj, a danas je pored sebe imao i mirnog pratioca. Joksim je rudarski inženjer bolje vrste, zna radnike na kopu i oni njega, nekima dovikuje, drugima odmahuje, s trećima se glasno smeje. Sedeći u prostranom džipu, s naglašenom dostojanstvenošću, izgledao je k’o gospodar ove velike rupe iz koje se vadi ugalj. Nekakav tamno-narandžasti, veliki laneni šal, nemarno je omotao oko vrata i jednim krajem ga prebacio preko leđa; po oblačenju se uvek izdvajao od drugih. Nije voleo da stavlja kacigu na glavu, pa se naplaćao kazni raznim inspektorima. Rudari na otvorenim kopovima pripadaju posebnoj vrsti radničke aristokratije, rekao je. Naporedo sa džipom, kretao se dugo i veliki ker, lutalica iz nekog od okolnih sela, koji nije odustajao, i neprekidno je lajao dok džip ne zastade kod jednog bagera, a Joksim viknu: Dobro je, Gudura, dobro je. Smatrajući da je suvozaču dovoljno pokazao koliko je blizak rudarima, samo je rekao: Gudura. Izgledalo je kao da je pohvalio ovog bageristu na velikom bageru, jer mu je ovaj odmahnuo sa odobravanjem. Nisu oni jamari, ni nalik na one pacove u kanalizaciji, rekao je doktoru Jakovu koji je sedeo pored njega. Od kada se zna za Kolubaru, ovde rudari žive bogato, imaju domaćinske kuće i ambare. Njegova saga o Guduri je bila lepa, i učinilo se doktoru Jakovu, neposredna. Ovaj Gudura je iz kuće koja je dala već dve generacije rudara, plus dva ratnika na solunskom frontu i jednog nosioca Karađorđeve zvezde; zidovi su im u onim umnoženim kućama uz Tamnavu oko kopova, puni stidljivo uramljenih odlikovanja, diploma, zahvalnica rudnika i vatrogasnih društava, pa i ansambala narodne muzike. Dobar je čovek Gudura, rekao je neodređeno Joksim, i volim što ne melje mnogo jezikom. Pored Karađorđeve zvezde junaka Krstivoja, tu je i kristalni bokal koji je Krstivojev brat Milan dobio od Kralja Aleksandra kao najbolji strelac u puku na takmičenju u Sloveniji, a sada ga čuva Gudurin deda; nije Kralj nagrađivao bilo koga. Doktor je rekao kako se priča da su najbolji rudari oni iz Vreoca, ali Joksim se smeje i veli: Nisu, ima samo onih koji hoće da nas posvađaju. Ali pored rudara, ni drugi koji rade u kopu i oko njega ne žive loše, istina je. Tada je Joksim u razgovor upleo i devojku Klizu, bez kamuflaže, direktno. Trunio je o pravoj ljubavi, kao iz ruskih filmova, unosio je i malo šale, izmotavao se. I tako je nekako ispalo da je ova saga o Guduri i Klizi postala posebna vrsta javne tajne, mit. Kliza je radila u velikoj kantini uz kop. Gudura je jedva čekao, proneo se u ono vreme glas među rudarima, da dođe vreme za obrok, zaljubio se, kako Bog zapoveda, u lepu Klizu. Posedovala je neki osmeh, kakav može da se naslika na svaku šolju iz koje se pije čaj. Nekakvom nevidljivom snagom je srce vuklo Guduru prema Klizi. Topla priča je letela, kao na krilima leptira, cik-cak, sa cveta na vrljiku, sa vrljike na maslačak. Kliza je imala neobično umiljat glas i Gudura bi pojeo i pohovan gumeni opanak iz njenih ruku. Namerno je, iako gladan kao vuk, stajao u red poslednji, da može s njom da progovori koju reč više, dok se s tacnom kreće od supe do salate, od salate do natur šnicle, od natur šnicle do štrudle s jabukama, od štrudle do kase. I svi su na kopu razumeli uzroke radosti stidljivog Gudure, ali su se pravili nevešti da ne primećuju njegovu patnju, ljubavne jade. Ta jela u kantini su se Guduri činila neobično ukusnim, a ponekad je kolač ili pitu ostavljao za kasnije, kada se vrati u svoju sobu u hotelu za samce, jer je kod svojih u selo uz Tamnavu odlazio jednom u mesecu, da im odnese malo para i da mu majka ili sestra operu i prepeglaju preobuku. Ponekad mu je Kliza dodavala i po dva kolača i po dva osmeha, malo govoreći, više ga gledajući. Samo roditelji kakve je imala Kliza mogli su imati ovakvu lepoticu, rekao je Joksim. Nisu uzalud u kantinu dolazili i momci iz velikih radionica da vide ovu lepojku, pa je bilo i onih koji prave one lake cigle. Inženjeru Joksimu se činilo da je ova ljubav ne samo kao one na filmu, već kao da je i za kakvu knjigu, koju bi neko morao da napiše. U ovoj se priči niko nije tukao za slobodu, nije bilo revolucija, ni parola, ni topova i mačeva, prevrata i mrtvih, sakatih povratnika iz rata. No, o jednoj stvari je i sudbina morala jasnije da se izrazi. Guduri je najviše brige zadavao neki Sima, koji je bio bagerista kao i on, jedinac iz bogate porodice, iz sela Brgula; mogao je na Klizu da stavi kilo dukata. Udvarao se Klizi da svi vide, ali Kliza se, uvek, najlepše osmehivala, kada servira jelo Guduri, kazao je Joksim. Doktor Jakov je nekakav doktor za ekologiju iz Zemuna, i nije nikakav doktor za pluća i leđa. Po viđenju Joksima malo naginje na mušku stranu, prilično je mek i utegnut mirisima. Ne zna zbog čega ovako iskreno i otvoreno govori ovome strancu o jednoj ljubavi uz Tamnavu; ili, valjda je bolje govoriti strancu, oni manje razumeju stvari, manje zavide i kasnije manje dodaju i pitaju. Tako je Gudura zamišljao Klizu u svojoj samačkoj sobi, nasmejanu i zajapurenu, uzbuđenu, ali nekako ga je bilo sramota, dok se ne venčaju, da je zamišlja golu, smejao se Joksim koji je i u Beogradu, na fakultetu za rudarstvo, važio za slabog pesnika i dobrog ženskaroša. Po njemu, rudari žive kao jedna složna porodica i nema među njima nekakvih posebnih trzavica na kopu, a ovakve ljubavi se, kakva je bila između Gudure i Klize, smatraju normalnim. Gudura je bio čuven po svojoj tačnosti vođenja kašika bagera po slojevima; niko kao on nije umeo da odvoji jalovinu od uglja. Tamo gde su drugi bageristi uspevali jedva da održe kvalitet uglja da može da se baci na traku, on je uspevao da održi srednju vrednost, i ovo je kod poslovođa svedočilo o odličnom radu Gudure. Otuda i onaj Joksimov pozdrav Guduri, kada se zaustavio sa džipom, na pedeset metara od bagera: Dobro je, Gudura, dobro je. Naročito je Gudura bio čuven po poslu na mestima gde se glina odvaja od uglja. To mu je donelo i nekakvo priznanje, a tek je bio napunio dvadeset i sedam. Po prirodi je veseo, ali tvrd kao kremen i stidljiv, sportista, igrao je rukomet u rudarskom klubu Kolubara. Joksima i Guduru je, nije to krio pred ovim strancem, zbližila ljubav prema pecanju. Otuda on ovoliko zna, ovoliko priča o Guduri i Klizi, otuda u priči ovolika simpatija prema srećnim ljudima. Nije sigurno kako je do ovoga došlo, ali jedan dan je Gudura dogovorio sa Klizom da odu u bioskop, davao se neki ruski film o onom slikaru i ikonopiscu Rubljovu. Za Guduru je ovo bilo složenije od vođenja kašike bagera na kopu, i treba da bude razumljivo da je tako, jer Gudura nije imao posebnog iskustva u zavođenju i ljubavi, priznao je Joksimu. Posle bioskopa krenuli su u poslastičarnu Dva bela goluba, na kolače i kafu. Kliza je sitno koračala pored njega; sekirala se, valjda, što je obula štikle, a nije bila posebno vešta da hoda u njima. Gudurina plava majica bila je mokra od znoja, a obrazi crveni od uzbuđenja, bilo ga je sramota da skine karirani sako. Klizi se film mnogo dopao, a Gudura joj je, uvek je voleo da strah i neznanje zadrži među zubima, rekao: Meni se dopalo što se ne kolju zubima. Gudura je bio zadovoljan kakav je utisak proizvela njegova misao na Klizu, i nekako veseliji i mirniji, otvorio je vrata poslastičarnice. I ovde se za Rubljovom zatvoriše vrata, rekao je jednom Joksimu kada je iz vode izvadio šarana od dva kila. Osim njih, u poslastičarnici je bilo troje gostiju, zapamtio je. Dva vojnika i neka starija žena, zabrađena maramom, koja je ko zna koliko dugo sedela uz čašu boze. Kliza je zapala za oko i vojnicima i zabrađenoj ženi. Ona je svojom pojavom mogla da zaustavi dah i puku vojnika, rekao je Gudura. Poduzimala ga je neka drhtavica kada bi govorio o Klizi, takav je Gudura. Uzeli su se narednog proleća, tek je trešnja bila procvetala, kupili su stan na kredit u Lazarevcu, pomogli su i njeni i njegovi da ga napune. Iznad kopa je nebo sada bilo plavo, bez oblačka, i Jakov se čudio kako tuđa priča ume nekoga da uzme pod svoje. Joksim je bio kum na venčanju. Priznao je Jakovu da je i on bio pomalo zaljubljen u Klizu, ali nije imao Gudurinu lepotu i stamenost, karakter. Tako im se, jedva da je prošla godina od venčanja, rodio prvi sin Mihajlo, pa onda i drugi po onome nosiocu Karađorđeve zvezde, Krstivoje. Slatko zavidni Joksim će zadirkivati Guduru i pričati pred Klizom, da se ona udala za Guduru jer nije htela da ide u bogatu Siminu kuću do koje će kašike bagera da dođu za koju godinu, a bila je i blizu groblja koje mora da se prekopa i preseli. Kosture kuća bez krova i ovo groblje, Jakov je video na fotografijama koje je dobio da uradi projekat ozelenjavanja okoliša. Hajde da jašemo, rekao je Joksim Jakovu, okrenuo džip na drugu stranu, zatrubio i zabacio veliki šal preko ramena, tebe sigurno traže geodete.
Нема коментара:
Постави коментар