RATKO DANGUBIĆ: SMRAD PALJENOG KOPITA

To mi se sve događa negde oko pet popodne, kada sam u polje krenuo ne od zadruge, nego odozgo uz prugu. Negde iza mene je ostao majur na kome je starac potkivao konje. U nozdrve mi je ušao smrad kopita na koje je postavljena usijana potkovica. Pomislio sam kako je ova pruga prema Kuli nepotrebna, da je odslužila svoje. I hodanje prugom, preko natrulih pragova, je prilika da malo protegnem noge, mnogo sedim. Posmtram sada senku koja pada ispred mene. Ispeo sam se visoko, za mene prilično visoko: na čeku. Fijaker, valjda skoro ofarban, sa dva gizdava konja i ukrasima razne vrste prolazi prašnjavim putem, između njive sa zrelim žitom i druge sa suncokretom. Ogromno polje suncokreta koji se prerađuje u ulje u Vital-u. To je jedina stvar koju vidim da se sada mrda, dok fijakerista sa šeširom uzvikuje na konje. Sunce je davno prevalilo zenit, ravnica se prostrla kao sazrela žena. Na nebu se javlja ptica, ali je daleko da se vidi iz čeke koja je. Ovo je mesto odakle lovci vrebaju ulov, a čuvari motre na lovokradice. Tu sam, nema hlada, da snimim nekoliko fotogrfija za list lovaca i ribolovaca, i ne mislim ni o čemu drugom. I sam sam povremeno kao nepokretan, kao da sam kakvo strašilo ostavljeno u čeki da opominje lakomislene. Pored mene je moj mali ker, ne odvaja se od mene, i on kao da zna da ne treba da laje. Vrtim se polako u krug, kao skazaljka na satu koja pokazuje sate. Trzam se, povrmeno. U daljini je, iz jednog ugla, i Fruška gora, jedva da nazirem obrise. Tada ugledam kako kroz žito klizi lisica, i ne mogu da vrujem, odakle lisica u ovo vreme u žitu, šta je nateralo da izađe. U njenojm kretanju, pored lakoće kao da se nazire tuga. Divim se kako nežno prolazi između zrelog klasja. Radovalo bi me da podigne, rep, ali ona to ne čini. Fotografija na kojoj je ona treba da bude događaj. Fijakera nema odavno na vidiku. Smrad paljenog konjskog kopita mi je i dalje u nozdrvama.