RATKO DANGUBIĆ: ZANIMLJIVA BIOGRAFIJA

Njegova biografija izgleda kao komad dugog putovanja. I on se kretao među ljidima kako bi se kretao i svaki drugi građanin. Očevidno, umeo je i da vlada sobom. Ljudi koji se razumeju u pisanje govorili su da ima smisao za detalj. U njegovim rukama svako je mogao da zagreje svoje promrzle prste. Svrstavali su ga među dostojanstvene, kad je pušio gledao je da ne duva drugom dim u lice. I uopšte, niko nigde nije čekao na njega, i ljudi su se svugde mogli i bez njega, i sa njim, da se lepo provode. U njegovim pričama sve je bilo čudno, a reklo bi se da je obično. Jezik kojim je govorio kao da mu nije bio maternji. Omiljena rečenica mu je bila: Ljudsko more krenulo je da se talasa. Njegovo umetničko samoljublje nije sputavalo njegovo pisanje. Jednoga dana se okrenuo i pisanju romana u kojima je borba dobra i zla. Uveo je u knjige lik detektiva i dao mu domaće ime: bio je to, kako je i red, inspektor izbačen iz policije.
Napisao je osam kratkih romana i jedan je ostao nedovršen. U poslednjem gotovom je opisao trgovca dijamantima koji ubija pisca. Opisao je svoju smrt. Ono što je zanimljivo: svaki dan je menjao kapu; imao ih je bezbroj. Iz njegovih knjiga čitaoca bi zapahnula vrelina i mirisi parfema. Otkrili su ga jedno jutro kerovi lutalice, u maju, pored stuba, ispod mosta na Dunavu, kao u knjizi. Inspektor Lazin, psihijatar, je rako da je on bio jadno, ostarelo duhovno biće. U rukama je imao lutku arlekina u smokingu. Njegove vodene oči bile su otvorene, a lice okrenuto nebu. Treba da se sada bolje prodaju njegova dela iz vremena kada je pisao kao da mu jezik na kome se izražava nije maternji, rekao je Lazin. Knjižari su trljali ruke, od kojih su dvojica bili profesori. U džepovima je imao samo račun za čišćenje odela. Niko se nije usuđivao da zove njegovu suprugu Jovanku, ni mudri Lazin. Bilo je vetra: na talasima Dunava igrali su se zraci sunca.