MILAN TODOROV: DUH IZ BOCE

Srpska lutrija. Ili će te opaliti ili te neće opaliti!

Kule, gradovi, brda i doline...Sve lepote naše domovine!

Da bi naša pozicija u svetu bila bolja, ima da nas nema.

Moj razgovor sa psihijatrom je bio beskoristan. Nismo uspeli da se složimo oko toga ko je luđi.

Nasilje rađa nasilje. Prvo je policija tukla demonstrante a onda su oni tražili još.

Oni koji u Srbiji traže posao ne mole Boga da ga ne nađu. Njima ni Bog ne može da pomogne.

Duh nije pušten iz boce. I dalje se iz nje opijamo.

Moj kum je alkoholičar rasista. Ne podnosi obojena pića.

RATKO DANGUBIĆ: ČISTA POBEDA

Pobeda je čista kao suza. A ima i njen ukus.

Ako je Balkan dno Evrope, onda mi jedini imamo čvrsto tlo pod nogama.

Imali smo tako svetle stranice istorije da su izbledele i pre čitanja.

Ako se sve rešava jednim potezom, onda se to ne zove partija.

MILAN TODOROV: NASLEDNIK

Upoznao sam čuvenog Domanovićevog Vođu.
Doduše ne baš njega, nego njegovog naslednika, tačnije rečeno njegovog potomka koji se izdaje za unuka čoveka koji je poslužio kao prototip Domanovićevog Vođe.
Morao sam priznati da opasno liče.
Isti prezriv pogled, visoko pa nekako iskosa, a sve preko crnih, slepačkih naočara. Dežmekast i proćelav, ali onako moderno ošišan, kako se to već nosi u vladajućim krugovima danas.
Umesto belog štapa, u ruci teška bejzbol palica.
Prihvatio sam, bez protivljenja, njegovu tvrdnju da je pljuniti deda. Dakle, preda mnom je bio direktni potomak Domanovićevog Vođe.
Pozvao sam ga na jedno piće u obližnju kafanu.
Iako slep – ulaz je od prve pogodio i seo za najbolji sto u uglu, okrenuvši leđa zidu, za svaki slučaj.To me je dodatno uverilo da imam posla sa zaista autentičnim potomkom velikog Vođe, jer je time pokazivao mudrost koja uvek računa na oprez.
Čekajući da nam konobar donese hladno belo i sifon, upitao sam ga za mišljenje o sadašnjoj situaciji.
On se, onako slep, osvrnu oko sebe.
- Svugde je mrak – reče.
Da je samo mrak, povlađivao sam mu ja, ne bi nama bilo ni po jada.
- I provalije – kaže. - Svuda su provalije oko nas.
Tu mi se svideo, ali neću da pomisli da sam nasrtljivac.
Pitam ga od čega živi.
- Od dedine slave – veli. - Što vreme više odmiče, dedina slava, Bogu dragom hvala, raste.
Deda je bio ljudina, kažem.
- Slep a vidovit – dodaje on. – Sad to već svi vide, ali je kasno.
Deda nas je ipak doveo nad provaliju, ili bar tako piše, kažem.
- Da, dečko moj, ali skakali smo mi sami – veli on.
Onda sedimo i ćutimo. Čuje se kafanska muva. Leto.
- Hoćeš da me pljuneš? – pita on, Vođin naslednik.
Suva su mi usta, rekoh. Ne volim da pljujem ljude, bar ne fiziološki.
- Ako hoćeš da me šutneš, samo izvoli – kaže. – Vino je dobro.
Ne, hvala, kažem.
- Meni to nije ništa – kaže.- Ja sam već navikao. Štaviše, volim ovaj svoj poziv.
Pitam ga kako ide.

- Kao nikad – kaže on. - Samo kažem da sam potomak bivšeg Vođe, onoga koji nas je doveo dovde gde smo sada, odnosno do provalije i ljudi srećni: vređaju, kunu, kolju, tabaju...Mada ima i onih drugih. Ima ih dosta. Oduševljeni! I dedom i unukom. Predlažu mi da osnujem stranku, da i ja, kao nekad deda, naslepo i ćutke povedem narod u provaliju.
Pa, pitam ga otvoreno, kako ide?
- Ne mogu –kaže nekako razočarano a iskreno.
Nećemo, valjda, opet u provaliju?
- Ne znam, brate – kaže. - Meni je dobro i ovako. A do provalije, vidim, možete i sami. Put znate.
Onda naslednik slepog Vođe ustade. Uz izvinjenje, reče mi, ima posla preko glave. U Srbiji je, veli, opet mnogo veća potražnja za vođama od ponude. Ponuda je, u stvari, očajna.
Ja ostadoh zabezeknut. Odjednom sam shvatio da taj čovek ima nepogešiv osećaj za vreme a baš to je neophodan preduslov da neko bude istinski vođa.
Izašao sam iz kafane teturajući. Preko ramena još sam video kako naslednik velikog Domanovićevog Vođe postrojava goste dok banda izvlači prve taktove „Bože pravde“.

(Najbolja satirična priča, "VEČERNJE NOVOSTI" nedelja 26.avgust 2012.)

RATKO DANGUBIĆ: SMRAD PALJENOG KOPITA

To mi se sve događa negde oko pet popodne, kada sam u polje krenuo ne od zadruge, nego odozgo uz prugu. Negde iza mene je ostao majur na kome je starac potkivao konje. U nozdrve mi je ušao smrad kopita na koje je postavljena usijana potkovica. Pomislio sam kako je ova pruga prema Kuli nepotrebna, da je odslužila svoje. I hodanje prugom, preko natrulih pragova, je prilika da malo protegnem noge, mnogo sedim. Posmtram sada senku koja pada ispred mene. Ispeo sam se visoko, za mene prilično visoko: na čeku. Fijaker, valjda skoro ofarban, sa dva gizdava konja i ukrasima razne vrste prolazi prašnjavim putem, između njive sa zrelim žitom i druge sa suncokretom. Ogromno polje suncokreta koji se prerađuje u ulje u Vital-u. To je jedina stvar koju vidim da se sada mrda, dok fijakerista sa šeširom uzvikuje na konje. Sunce je davno prevalilo zenit, ravnica se prostrla kao sazrela žena. Na nebu se javlja ptica, ali je daleko da se vidi iz čeke koja je. Ovo je mesto odakle lovci vrebaju ulov, a čuvari motre na lovokradice. Tu sam, nema hlada, da snimim nekoliko fotogrfija za list lovaca i ribolovaca, i ne mislim ni o čemu drugom. I sam sam povremeno kao nepokretan, kao da sam kakvo strašilo ostavljeno u čeki da opominje lakomislene. Pored mene je moj mali ker, ne odvaja se od mene, i on kao da zna da ne treba da laje. Vrtim se polako u krug, kao skazaljka na satu koja pokazuje sate. Trzam se, povrmeno. U daljini je, iz jednog ugla, i Fruška gora, jedva da nazirem obrise. Tada ugledam kako kroz žito klizi lisica, i ne mogu da vrujem, odakle lisica u ovo vreme u žitu, šta je nateralo da izađe. U njenojm kretanju, pored lakoće kao da se nazire tuga. Divim se kako nežno prolazi između zrelog klasja. Radovalo bi me da podigne, rep, ali ona to ne čini. Fotografija na kojoj je ona treba da bude događaj. Fijakera nema odavno na vidiku. Smrad paljenog konjskog kopita mi je i dalje u nozdrvama.

MILAN TODOROV: DVA MRTVA PSA

Najbolji način da prebolite smrt omiljenog psa jeste da odmah nabavite novog psa.
Učinili smo tako, ali stvar se počela komplikovati.
Nisam mogao da prihvatim novog psa.
Marta je zavolela tog psa i on je, bez sumnje, zavoleo nju.
Ja sam svoje odbijanje smatrao izrazom emotivne privrženosti starom psu.
Marta je smatrala da sam konzervativan.
„Licemerno je živeti sa nečim što je umrlo!“

Novi pas je radio sve što je hteo.
Sedeo sam i tog jutra na terasi okrenutoj ka ulici, odložio naočari i novine na sto ispred sebe i zagledao se u popločani pod pokušavajući da se saberem.
Odjednom mi se zgrčila utroba. Neki novi, do tada nepostojeći predmet se prostirao u uglu terase. Zapravo, deo nečega što je bio celovit i, verovatno, upotebljiv predmet.
Taj pas će me izludeti.

I ovog jutra me je probudio previše rano.
Možda haluciniram?
Dešava mi se to svakog dana, već više od godinu dana, ali sa tom razlikom što je pas sada sve ranije cvileo.
Zavija kao da će neko da, ne daj Bože, umre.
I upornije.
„ Ali, zašto ti to smeta kad ionako nemaš posla?“ – pita Marta.

Prestao sam da konstatujem psa.
Kad ode, dođe, šta jede, kakva mu je stolica. Sve je to radila Marta. Ta, bio je to njen pas! Moj pas je mrtav.
Ipak, nije mi bilo bolje. Osećao sam se bezvredno.
Taj nerešeni odnos sa jednostavnom životinjom.

„Ne nije to bio zaraženi krpelj“, kažem Marti misleći na smrt prvog psa, jer ne želim da verujem u nešto tako brzo a smrtonosno. Smrt manje boli kad je iznad običnih razloga, tajanstvena i neistražena. Malo misterije oko psa kojeg sam voleo mi je, dakle, hranilo pedesetogodišnji ego pred klimaksom.
„Nerviraš me“, kaže Marta. „Ti to radiš sa tim psom, jer nemaš muda da odeš od mene.“


Pas ju je voleo.
Mene je posmatrao kao psa suparnika. Mislim da me još nije mrzeo. Psi, zapravo, bez obzira na veliki broj istovetnih hromozoma sa čovekom, nemaju gen mržnje.
Ni ja njega nisam mrzeo. Bar ne još. Uprkos svom razvijenom genu. Posmatrali smo se. Shvatio sam da je njegova filozofija najjednostavnija i najtačnija filozofija na svetu a sastojala se samo u saznanju da je dobro biti živ. Prosto: biti živ! Nikakve druge ambicije.
Pametan je to pas, moram da priznam.
Ali, on ne oseća strah od potrošivosti ljubavi.
A ja mislim na davno, u nekoj od naših prvih svađa izrečeno Martino proročanstvo;
„Skapaćeš sam kao pas!“

Pas je bio prilagodljiviji od mene. Postepeno je osvajao prostor koji sam do tada smatrao svojim malim carstvom.
Marta se sa njim igrala dva puta dnevno. On je nepogrešivo znao kada dolazi taj trenutak. Skočio bi svom silinom i težinom svoga vižljastog ali mišićavog tela na žičanu ogradu volijere. Od toga bi se zaljulala cela linija ograda duž naše ulice.Začudo, niko još nije protestovao. Zatim bi izjurio na do pre ove sezone brižljivo pokošeni travnjak, zakopao sve četiri u meku zelenu površinu, ritnuo se kao par besnih apokaliptičnih konja sa sve jahačima i stao da besomučno jurca po lejama cveća ne zaobilazeći ni našu omiljenu rundelu organskog povrća.
Pas je sistematično uništavao onu oazu varljivog spokoja koju smo odnedavno Marta i ja počeli da podižemo između sebe.

Ponovo postadosmo zainteresovani jedno za drugo na neki bolestan način.
„Nije najgore to što više ne umeš da voliš“ zaključila je jedno veče Marta dok smo sedeli svaki u svom uglu terase, ja nad tastaturom laptopa a ona sa šoljicom zelenog čaja nad nekim ženskim časopisom. „Užasno je što ne umeš da opraštaš“.
Postajali smo ostrva.

Pas se veselo provlačio između nas, bezobzirno lomeći hrizanteme, sada već kao apsolutni gospodar ne samo prostora, nego i vremena.
Potrajalo je to bezmalo dve sezone. A onda je pas počeo da se menja.
Postao je trpeljiviji, manje pokretan, manje zahtevan. Skoro pa da je postajao onaj prvi pas, njegov prethodnik. Pas koga sam voleo. Meki pas.
„Za tebe je samo mrtav pas“, govori Marta cinično.
Postepeno se vraćalo sivilo naših jednoličnih života.

Posle mnogo premišljanja, odlučio sam da uradim ono što sa njim nisam nikad uradio. Da ga povedem u šetnju. Poslušno je mahnuo repom, sve vreme nestašno trčao nedaleko od mene. Išli smo starom rutom, uz prugu zaraslu u hlad podkućnih zova i deteline. Preskakali smo preko ilegalnih kanalizacionih odvoda; prešli preko malog zarđalog železničkog mosta iznad Rokovog potoka kojim se u svako doba tanka žila fruškogorske vode slivala dugom vododerinom kroz stari Varadin ka Dunavu. Bio je to isti onaj, dugi smirujući put koji sam toliko puta prevalio sa našim prvim psom. Šetnja je prijala. Frido, kako se zvao naš novi pas, mi se trljao uz noge. Kad bih ga pozvao prstom Frido bi mi skakao na grudi. Sve je izgledalo isto. Želeo sam da upoznam njegove navike van kuće. Konačno, bio sam skoro siguran da će to biti jednako dobar pas kao i prethodni. Frido je odrastao i sazreo. Kad smo prošli zapušteni rudarski tunel kod Studenog dola, presekli smo sprženom livadicom do NATO bombama porušene zgrade Televizije. Ova velika zgrada u kojoj sam nekada radio sada je bila potpuno spljeskana. Trag života vidi se samo po ugaženoj liniji korovske trave koja kao puteljak vodi do nekadašnje portirske kućice. Kad stigosmo tamo vidimo da je zgradica oblepljena mnogim smrtovnicama.
Makadamom niz Trandžamet se spustismo do kuće. Frido je, sve vreme, poslušno kaskao uz moju levu nogu. Mrtav umoran skljokao se u volijeru a ja sam mu, prvi put, doneo činiju hladne vode iz koje se žurno napio. Dok je frktao otresajući srebrne kapi sa cokulaste njuške gledao me je pogledom beskrajne odanosti i zahvalnosti.

A onda tragedija!
Bože, kako ni iz čega nastane tragedija!
Frido je sledećeg dana postao suviše miran. Naravno, to možda ne bi bio nikakav poseban problem, da nije počeo da pije ogromne količine vode. Oči su mu bile mutne, crvenkaste, odbijao je hranu.
Bio je neveseo.
Naš prijatelj Boško je bio veterinar. Marta ga je pozvala telefonom i objasnila mu šta se dešava.
Možda je pojeo zatrovanu hranu?
Sačekaćemo koji dan.
Posle pet dana, Frido je uginuo.

Opet smo sami.
Samo, Marta sad tajno plače.

RADE JOVANOVIĆ: ZVANIČNA VERZIJA

Za nas je izuzetak svako pravilo koje se poštuje.

Komunisti su dolazili na vlast sa robije. Vi ćete odlaziti.

Imali ste nesrećno detinjstvo. Srećom, stiže starost.

Nova vlada neće imati poverenje za sto dana. Ispostaviće se da je stara.

Nikad u Srbiji sirotinja nije imala veću moć. U dvotrećinskoj je većini!

Policija je privela sve očevice. Da se upoznaju sa zvaničnom verzijom.

MILAN TODOROV: RUTINSKA OPERACIJA

Ono što mi možemo sebi da uradimo, ni najgori neprijatelj ne može. To samo pokazuje da smo mnogo sposobniji od svojih neprijatelja.

Ceo život sam pristojan čovek. Nisam do kraja izgradio svoju ličnost.

Kod nas najveći kriminalci uvek budu osuđeni. Kad tad im neko presudi na ulici.

Pljačkaš menjačnice je pao zbog svoje fotogeničnosti. Htela ga je skrivena kamera.

Da bi nekoga upoznao, daj mu vlast. E, onda se više ne poznajete!

Živog su me sahranili. U prisustvu najbližih prijatelja i saradnika.

Ne pravite dramu od toga što je pacijent umro iako je operacija uspela. Bila je to samo rutinska operacija.

ZORAN T. POPOVIĆ. SKROMAN DOPRINOS

Otkazao je lojalnost sistemu. Umro je od gladi.

Da mi nismo sacuvali prisustvo duha, ne bi nas proganjale aveti prošlosti.

Vidljivost na terenu nije bila dobra. Mi se nismo videli od protivnika.

Moj sinovac ide tek u prvi razred, a već je naučio da broji do deset - s
lukom.

Vlast krade sve što stigne, a izgleda da nista ne moze da joj pobegne.

Dao je zivot za otadzbinu. Bio je to njegov skroman doprinos našoj
revoluciji.

MILAN TODOROV: O NOVOJ KNJIZI DUŠANA PUAČE

KONJI I DRUGI



Aforističar Dušan Puača, svojom novom zbirkom kratkih proza „Konjotrk u vremenu“, kroz žanrovsku razuđenost, nudi nam nove obrasce satiričnog doživljaja stvarnosti.
U ratovima, pobedama, porazima, slavlju, takmičenju, ispraćajima i dočecima, kroz trijumfalne kapije do pogrebnog lafeta – konji su neodvojivi deo burne i mutne istorije ljudskog roda a prostor koji ova tema nudi satiričnoj projekciji je neomeđen i višesmislen.
Dušan Puača, koji je svoju uglednu satiričarsku poziciju svojevremeno zauzeo upravo kratkim stav-pričama, umeo je taj prostor da naseli vedrim satiričkim dosetkama i opraštajućim humorom. Pa i više od toga. U ovim kratkim pričama, u kojima je i reč zauzdana radi efikasnosti biča zvanog poenta, satiričan pogled na svet građen je na dualizmu morala i htenja, vrlina i poroka, poruga i ispraznosti slave.
O svemu tome, dakle, Puača govori nepretenciozno, ali zabavno i pronicljivo. On ne troši reči da bi ponovio anegdotske floskule.
U njegovim malim mitovima, da se poslužimo Lecovom terminologijom koja je ovom Puačinom pseudožanru najbliža, ima i pouke, dakako. Međutim, kao u svakom literarno validnom štivu, one ne samo da su diskretne, nego su apsolutno u funkciji poetičke valorizacije sveta.
Puača nam kazuje da ništa nije kako jeste, odnosno da ništa nije kako bi, po merilima pravde, dobrohotnosti i poštenja valjalo da je. Pritom on nije podlegao tako očiglednoj mogućnosti da svoj autorski satirični pogled iskaže u formi basne, odnosno ezopovske alegorije. Ne, ta forma je suviše uskoznačna za autorove namere da nam kroz priču o „plemenitim konjima“ ispriča priču o neplemenitosti sveta i ljudi u njemu.
Namerna redukovanost u Puačinom pisanju nije posledica nezadovoljstva napisanim, nego autorove uverenosti da će klupko priče satkano od bezvremenosti ljudske gluposti i podlosti nastaviti da se u svesti svakog od nas raspreda na neponovljiv način.
U svemu tome nije bez značaja što Puača lucidno menja standardne obrasce poimanja uloge konja ( jahanih) i ljudi ( jahača). I što su primeri njihove međuzavisnosti naoko nelogičniji oni, konji i jahači, dakle, su tim više delovi nesrećnog civilizacijskog kentaurizma koji traje kroz vlasti, epohe i sudbine.
Prema tome, mnogo je načina na koji se ove kratke priče o konjima i „drugima“ mogu čitati. Za mene je u njima najprivlačniji obrazac lirske satire, tako retke u našoj savremenoj satiričnoj produkciji. Tim obrascem se Puača služi kao amajlijom.On njime, s jedne strane razgoni moguće zlo koje bi animalno u čoveku moglo da proizvede, a sa druge oslanja se na nedužnost animalnog u odnosu na ljudsku izopačenost evidentnu u istoriji našeg roda.
Rugajući se takozvanoj popularnosti istorije, koja počiva na površnom odnosu prema njenoj suštinskoj crti oličenoj u ponavljanju grešaka, gluposti i zala, Puača nas lakom rukom vodi iz jedne svoje glose u drugu da bi nas na kraju ove vedre knjige ostavio u zapitanosti nad brutalnošću istorije čiji smo epigoni.
Zaista, u koju novu bahanaliju upravo jaše naš vrli svet?

MILAN TODOROV: KONTROLISANI LET

Uprkos petovekovnom ropstvu Turci nisu uspeli da nas potčine. Uvek bismo ih nadmudrili u narodnim pesmama.

Morali smo da se dignemo protiv petovekovnog ropstva pod Turcima. Nama više odgovara kraće a češće.

Video sam more jednom u životu. Po tome smo ja i Srbija isti.

Naši avioni su stari, stjuardese su stare, piloti su stari... Ali, ne brinite, kontrolori leta su mladi i neiskusni.

Kad vidim popovski vozni park, pomislim žali Bože novca.

RATKO DANGUBIĆ: KAKO SU SE ZAVOLELI GUDURA I KLIZA

Taj Joksim ume da pravi nesnosnu buku dok priča, a zna da bude umiljat, pa se kod njega smenjuju rečenice neopisive lepote i oporosti. Utišao je odjednom narodnu muziku na radiju, pogledao suvozača, slegnuo ramenima i osmehnuo se: Mirno, Srbijo. Toga dana dobio je unapređenje, za koju nedelju odlazi u centralu da revidira projekte kopova, pa je veseo više nego inače. Nekako se blago protegnu, pređe pogledom preko mrke linije useka, nalik na doboš tortu, pa upali auto i krenu. Nastavio je da obilazi kop u blatnjavom džipu. Voleo je da govori o ljudima i slavujima, jednako šireći nozdrve, kao kakav uznemiren konj, a danas je pored sebe imao i mirnog pratioca. Joksim je rudarski inženjer bolje vrste, zna radnike na kopu i oni njega, nekima dovikuje, drugima odmahuje, s trećima se glasno smeje. Sedeći u prostranom džipu, s naglašenom dostojanstvenošću, izgledao je k’o gospodar ove velike rupe iz koje se vadi ugalj. Nekakav tamno-narandžasti, veliki laneni šal, nemarno je omotao oko vrata i jednim krajem ga prebacio preko leđa; po oblačenju se uvek izdvajao od drugih. Nije voleo da stavlja kacigu na glavu, pa se naplaćao kazni raznim inspektorima. Rudari na otvorenim kopovima pripadaju posebnoj vrsti radničke aristokratije, rekao je. Naporedo sa džipom, kretao se dugo i veliki ker, lutalica iz nekog od okolnih sela, koji nije odustajao, i neprekidno je lajao dok džip ne zastade kod jednog bagera, a Joksim viknu: Dobro je, Gudura, dobro je. Smatrajući da je suvozaču dovoljno pokazao koliko je blizak rudarima, samo je rekao: Gudura. Izgledalo je kao da je pohvalio ovog bageristu na velikom bageru, jer mu je ovaj odmahnuo sa odobravanjem. Nisu oni jamari, ni nalik na one pacove u kanalizaciji, rekao je doktoru Jakovu koji je sedeo pored njega. Od kada se zna za Kolubaru, ovde rudari žive bogato, imaju domaćinske kuće i ambare. Njegova saga o Guduri je bila lepa, i učinilo se doktoru Jakovu, neposredna. Ovaj Gudura je iz kuće koja je dala već dve generacije rudara, plus dva ratnika na solunskom frontu i jednog nosioca Karađorđeve zvezde; zidovi su im u onim umnoženim kućama uz Tamnavu oko kopova, puni stidljivo uramljenih odlikovanja, diploma, zahvalnica rudnika i vatrogasnih društava, pa i ansambala narodne muzike. Dobar je čovek Gudura, rekao je neodređeno Joksim, i volim što ne melje mnogo jezikom. Pored Karađorđeve zvezde junaka Krstivoja, tu je i kristalni bokal koji je Krstivojev brat Milan dobio od Kralja Aleksandra kao najbolji strelac u puku na takmičenju u Sloveniji, a sada ga čuva Gudurin deda; nije Kralj nagrađivao bilo koga. Doktor je rekao kako se priča da su najbolji rudari oni iz Vreoca, ali Joksim se smeje i veli: Nisu, ima samo onih koji hoće da nas posvađaju. Ali pored rudara, ni drugi koji rade u kopu i oko njega ne žive loše, istina je. Tada je Joksim u razgovor upleo i devojku Klizu, bez kamuflaže, direktno. Trunio je o pravoj ljubavi, kao iz ruskih filmova, unosio je i malo šale, izmotavao se. I tako je nekako ispalo da je ova saga o Guduri i Klizi postala posebna vrsta javne tajne, mit. Kliza je radila u velikoj kantini uz kop. Gudura je jedva čekao, proneo se u ono vreme glas među rudarima, da dođe vreme za obrok, zaljubio se, kako Bog zapoveda, u lepu Klizu. Posedovala je neki osmeh, kakav može da se naslika na svaku šolju iz koje se pije čaj. Nekakvom nevidljivom snagom je srce vuklo Guduru prema Klizi. Topla priča je letela, kao na krilima leptira, cik-cak, sa cveta na vrljiku, sa vrljike na maslačak. Kliza je imala neobično umiljat glas i Gudura bi pojeo i pohovan gumeni opanak iz njenih ruku. Namerno je, iako gladan kao vuk, stajao u red poslednji, da može s njom da progovori koju reč više, dok se s tacnom kreće od supe do salate, od salate do natur šnicle, od natur šnicle do štrudle s jabukama, od štrudle do kase. I svi su na kopu razumeli uzroke radosti stidljivog Gudure, ali su se pravili nevešti da ne primećuju njegovu patnju, ljubavne jade. Ta jela u kantini su se Guduri činila neobično ukusnim, a ponekad je kolač ili pitu ostavljao za kasnije, kada se vrati u svoju sobu u hotelu za samce, jer je kod svojih u selo uz Tamnavu odlazio jednom u mesecu, da im odnese malo para i da mu majka ili sestra operu i prepeglaju preobuku. Ponekad mu je Kliza dodavala i po dva kolača i po dva osmeha, malo govoreći, više ga gledajući. Samo roditelji kakve je imala Kliza mogli su imati ovakvu lepoticu, rekao je Joksim. Nisu uzalud u kantinu dolazili i momci iz velikih radionica da vide ovu lepojku, pa je bilo i onih koji prave one lake cigle. Inženjeru Joksimu se činilo da je ova ljubav ne samo kao one na filmu, već kao da je i za kakvu knjigu, koju bi neko morao da napiše. U ovoj se priči niko nije tukao za slobodu, nije bilo revolucija, ni parola, ni topova i mačeva, prevrata i mrtvih, sakatih povratnika iz rata. No, o jednoj stvari je i sudbina morala jasnije da se izrazi. Guduri je najviše brige zadavao neki Sima, koji je bio bagerista kao i on, jedinac iz bogate porodice, iz sela Brgula; mogao je na Klizu da stavi kilo dukata. Udvarao se Klizi da svi vide, ali Kliza se, uvek, najlepše osmehivala, kada servira jelo Guduri, kazao je Joksim. Doktor Jakov je nekakav doktor za ekologiju iz Zemuna, i nije nikakav doktor za pluća i leđa. Po viđenju Joksima malo naginje na mušku stranu, prilično je mek i utegnut mirisima. Ne zna zbog čega ovako iskreno i otvoreno govori ovome strancu o jednoj ljubavi uz Tamnavu; ili, valjda je bolje govoriti strancu, oni manje razumeju stvari, manje zavide i kasnije manje dodaju i pitaju. Tako je Gudura zamišljao Klizu u svojoj samačkoj sobi, nasmejanu i zajapurenu, uzbuđenu, ali nekako ga je bilo sramota, dok se ne venčaju, da je zamišlja golu, smejao se Joksim koji je i u Beogradu, na fakultetu za rudarstvo, važio za slabog pesnika i dobrog ženskaroša. Po njemu, rudari žive kao jedna složna porodica i nema među njima nekakvih posebnih trzavica na kopu, a ovakve ljubavi se, kakva je bila između Gudure i Klize, smatraju normalnim. Gudura je bio čuven po svojoj tačnosti vođenja kašika bagera po slojevima; niko kao on nije umeo da odvoji jalovinu od uglja. Tamo gde su drugi bageristi uspevali jedva da održe kvalitet uglja da može da se baci na traku, on je uspevao da održi srednju vrednost, i ovo je kod poslovođa svedočilo o odličnom radu Gudure. Otuda i onaj Joksimov pozdrav Guduri, kada se zaustavio sa džipom, na pedeset metara od bagera: Dobro je, Gudura, dobro je. Naročito je Gudura bio čuven po poslu na mestima gde se glina odvaja od uglja. To mu je donelo i nekakvo priznanje, a tek je bio napunio dvadeset i sedam. Po prirodi je veseo, ali tvrd kao kremen i stidljiv, sportista, igrao je rukomet u rudarskom klubu Kolubara. Joksima i Guduru je, nije to krio pred ovim strancem, zbližila ljubav prema pecanju. Otuda on ovoliko zna, ovoliko priča o Guduri i Klizi, otuda u priči ovolika simpatija prema srećnim ljudima. Nije sigurno kako je do ovoga došlo, ali jedan dan je Gudura dogovorio sa Klizom da odu u bioskop, davao se neki ruski film o onom slikaru i ikonopiscu Rubljovu. Za Guduru je ovo bilo složenije od vođenja kašike bagera na kopu, i treba da bude razumljivo da je tako, jer Gudura nije imao posebnog iskustva u zavođenju i ljubavi, priznao je Joksimu. Posle bioskopa krenuli su u poslastičarnu Dva bela goluba, na kolače i kafu. Kliza je sitno koračala pored njega; sekirala se, valjda, što je obula štikle, a nije bila posebno vešta da hoda u njima. Gudurina plava majica bila je mokra od znoja, a obrazi crveni od uzbuđenja, bilo ga je sramota da skine karirani sako. Klizi se film mnogo dopao, a Gudura joj je, uvek je voleo da strah i neznanje zadrži među zubima, rekao: Meni se dopalo što se ne kolju zubima. Gudura je bio zadovoljan kakav je utisak proizvela njegova misao na Klizu, i nekako veseliji i mirniji, otvorio je vrata poslastičarnice. I ovde se za Rubljovom zatvoriše vrata, rekao je jednom Joksimu kada je iz vode izvadio šarana od dva kila. Osim njih, u poslastičarnici je bilo troje gostiju, zapamtio je. Dva vojnika i neka starija žena, zabrađena maramom, koja je ko zna koliko dugo sedela uz čašu boze. Kliza je zapala za oko i vojnicima i zabrađenoj ženi. Ona je svojom pojavom mogla da zaustavi dah i puku vojnika, rekao je Gudura. Poduzimala ga je neka drhtavica kada bi govorio o Klizi, takav je Gudura. Uzeli su se narednog proleća, tek je trešnja bila procvetala, kupili su stan na kredit u Lazarevcu, pomogli su i njeni i njegovi da ga napune. Iznad kopa je nebo sada bilo plavo, bez oblačka, i Jakov se čudio kako tuđa priča ume nekoga da uzme pod svoje. Joksim je bio kum na venčanju. Priznao je Jakovu da je i on bio pomalo zaljubljen u Klizu, ali nije imao Gudurinu lepotu i stamenost, karakter. Tako im se, jedva da je prošla godina od venčanja, rodio prvi sin Mihajlo, pa onda i drugi po onome nosiocu Karađorđeve zvezde, Krstivoje. Slatko zavidni Joksim će zadirkivati Guduru i pričati pred Klizom, da se ona udala za Guduru jer nije htela da ide u bogatu Siminu kuću do koje će kašike bagera da dođu za koju godinu, a bila je i blizu groblja koje mora da se prekopa i preseli. Kosture kuća bez krova i ovo groblje, Jakov je video na fotografijama koje je dobio da uradi projekat ozelenjavanja okoliša. Hajde da jašemo, rekao je Joksim Jakovu, okrenuo džip na drugu stranu, zatrubio i zabacio veliki šal preko ramena, tebe sigurno traže geodete.

RATKO DANGUBIĆ: SPRAVE ZA MUČENJE

Održao se na vlasti jer je podnosio ostavku uvek kada je trebalo da ga smene.

Kojom brzinom izumiru stari zanati najbolje se vidi po istoriji sprava za mučenje.

Kada si u kolu sa mrtvacima, na tebi je sav teret igre.

Ubijen je glavni svedok kako bi došli do izražaja i drugi svedoci koji nešto znaju.

Nismo spremni da se borimo do poslednjeg. Predsednik ne sme da ostane bez telohranitelja.

Turci bi opet da se vrate na Balkan. To su, stvarno, gosti koji ne umeju da odu.

RATKO DANGUBIĆ: ZANIMLJIVA BIOGRAFIJA

Njegova biografija izgleda kao komad dugog putovanja. I on se kretao među ljidima kako bi se kretao i svaki drugi građanin. Očevidno, umeo je i da vlada sobom. Ljudi koji se razumeju u pisanje govorili su da ima smisao za detalj. U njegovim rukama svako je mogao da zagreje svoje promrzle prste. Svrstavali su ga među dostojanstvene, kad je pušio gledao je da ne duva drugom dim u lice. I uopšte, niko nigde nije čekao na njega, i ljudi su se svugde mogli i bez njega, i sa njim, da se lepo provode. U njegovim pričama sve je bilo čudno, a reklo bi se da je obično. Jezik kojim je govorio kao da mu nije bio maternji. Omiljena rečenica mu je bila: Ljudsko more krenulo je da se talasa. Njegovo umetničko samoljublje nije sputavalo njegovo pisanje. Jednoga dana se okrenuo i pisanju romana u kojima je borba dobra i zla. Uveo je u knjige lik detektiva i dao mu domaće ime: bio je to, kako je i red, inspektor izbačen iz policije.
Napisao je osam kratkih romana i jedan je ostao nedovršen. U poslednjem gotovom je opisao trgovca dijamantima koji ubija pisca. Opisao je svoju smrt. Ono što je zanimljivo: svaki dan je menjao kapu; imao ih je bezbroj. Iz njegovih knjiga čitaoca bi zapahnula vrelina i mirisi parfema. Otkrili su ga jedno jutro kerovi lutalice, u maju, pored stuba, ispod mosta na Dunavu, kao u knjizi. Inspektor Lazin, psihijatar, je rako da je on bio jadno, ostarelo duhovno biće. U rukama je imao lutku arlekina u smokingu. Njegove vodene oči bile su otvorene, a lice okrenuto nebu. Treba da se sada bolje prodaju njegova dela iz vremena kada je pisao kao da mu jezik na kome se izražava nije maternji, rekao je Lazin. Knjižari su trljali ruke, od kojih su dvojica bili profesori. U džepovima je imao samo račun za čišćenje odela. Niko se nije usuđivao da zove njegovu suprugu Jovanku, ni mudri Lazin. Bilo je vetra: na talasima Dunava igrali su se zraci sunca.

MILAN TODOROV: DRŽAVNA LUTRIJA

Prvo smo izgubili kompas, pa je tek onda brod potonuo. Kod nas ništa ne sme da bude naopako!

U Srbiji je dozvoljena samo državna lutrija. Privatnik se ne kocka sa svojom imovinom.

U balkanskoj krčmi zauzimamo zapaženo mesto. Mi smo ono čuveno društvo u ćošku.

Sunce izlazi na istoku a zalazi na zapadu. Ovo dok je kod nas je, u stvari, njegov prazan hod.

Ne bi trebalo zabraniti izvoz žita jer smo mi ipak demokratska država. Dovoljno bi bilo nekolicini seljaka počupati brkove.

ZORAN T. POPOVIĆ: DOBRO JUTRO, LAKU NOĆ

Za kakav ste vi to demokratski dijalog?! Ne prođe ni pola sata a da mi neko od vas ne prekine misao.

Rekao sam mu da ne jede govna, ali njemu ne vredi govoriti. On je rođeni kontraš.

Ako se po jutru dan poznaje, nama nikad neće da svane.

RADE JOVANOVIĆ: PODELA

Vredelo je što smo podelili Jugoslaviju. Sad svako ima svoju muku.

Kad štrajkači postave zahteve, vlada pošalje policiju da im izađe u susret.

Sa Turcima imamo tradicionalno dobre odnose. Svesni su da smo ih mi posle pet vekova oslobodili.

Dajte Srbima kakve god hoćete izbore. Oni ne biraju!

Otkad u vladi nema nepoštenih ministara, pravimo se da ih ne primećujemo.

Građani više ne žele da čuju kako lažete. Već kako kradete!

MILAN TODOROV: NIJE SVE U SEKSU

Vođa je otišao a nijedan problem nije odneo sa sobom. Osim sebe.

Narod sa besmrtnicima samo gubi vreme.

Naš najbolji trkač je na pola maratona odustao. Ko je mogao misliti da je staza toliko dugačka?

Srbi su nekada išli na sve ili ništa. Ali, prošlo je vreme svaštarenja.

Kupovina školskih knjiga je šok za roditelje, jer odmah pomisle koliko će tek morati da plate diplomu.

Ne mogu a da ne kažem svoje mišljenje. Dakle, potpuno se slažem sa vama, šefe!

Draga, smanjio sam državu!

Žene koje smatraju da nije sve u seksu, u krevetu su mnogo bolje od onih drugih.

Nema nedodirljivih. Zbog toga policija toliko pipa u mraku.

To je naš svestrani intelektualac. Ne zna gde udara.

ZORAN T. POPOVIĆ: OPERACIJA BOG

Korupcija u Srbiji se smanjuje, jer opada kupovna moć građana.

Pun sam pozitivne energije. Svakog časa mogu da eksplodiram.

Odrekli su se mira i blagostanja, samo da bi ostvarili svoj nacionalni interes.

Srbija je pravna država.Pravdu poražite na nekom drugom mestu.

Moj drug je u borbenim dejstvima izgubio nogu. Proteza mu je draga uspomena iz rata.

Operacija ne bi uspela da Bog nije uspešno asistirao hirurzima.

DOGODILO SE NA DANAŠNJI DAN

Na današnji dan 1769. godine rođen je francuski car Napoleon I Bonaparta.
1971. Bahrein je stekao nezavisnost posle 150 godina britanske kolonijalne vlasti.
1990. Solženjicin je ponovo dobio sovjetsko državljanstvo.
2011. pokrenut je elektronski časopis za satiru Paradoks.

RADE JOVANOVIĆ: ŽENE I VLAST

Srbija više ne treba da strepi od bombardovanja. Ostala je bez ciljeva.

Pred zgradom Skupštine su dva konja. Znači, Kurta i Murta su na sednici.

Odlučili smo da nastavimo pregovore o Kosovu. Pa kud puklo da puklo.

Imamo obzira prema demokratski izabranim vladama. A i zabranjen je linč.

Mi smo i dalje najbrojniji narod na Balkanu. I mimo svoje volje.

Srbiju moga da spasu jedino žene u vlasti. One ne čuvaju muda.

RATKO DANGUBIĆ: KARIKA

I naša zemlja je u lancu demokratskih država. Ona je ona karika koja nedostaje.

Da nije bilo komunista mi bismo i danas živeli u komunizmu.

Nije ni kamen više ono što je bio. Predsednikov spomenik je pustio korenje.

Zadužili smo i praunuke. Neka vide kako je nama bilo da živimo u ovako teškim vremenima.

ZORAN T. POPOVIĆ: PAS KOJI JE VOLEO VOZOVE

Umesto uređene imamo sređenu Srbiju.

Pas koji je voleo vozove nađen je mrtav na pružnom prelazu.

Optuženi s pravom traži izuzeće sudije. Saznao je da je nepodmitljiv.

Teško je biti ja. To često ni meni ne uspeva.

Kad bismo mogli da vratimo film unazad, neke masovne scene bismo sad drugačije odigrali.

Niko ne bi trebalo da ima seks sa ženom koju ne voli. Zato ih ja sve volim.

RAŠA PAPEŠ: DNEVNIK

Ponedeljak: Danas mi je loše, ali verujem u bolje sutra.
Utorak: Danas mi je lošije, ali valjda će sutra biti bolje.
Sreda: Danas mi je nešto gore nego juče. O, kada bi bolje sutra bilo bar onako kao prekjuče, to bi bilo sasvim podnošljivo!
Četvrtak: Danas mi je još gore! Ako bi mi bolje sutra bilo kao juče, to bi bila čista premija.
Petak: Danas mi je najgore! O, bože da li će mi bolje sutra biti bar kao danas?

RATKO DANGUBIĆ: ZALJUBLJEN U MARIJU

Uvek se trudi da govori nemarno, ali glas mu je, ko zna zašto, promukao. Ume da se sneveseli, kad čuje nešto što mu se ne sviđa, da se podnimi rukama.Od njega, tvrdi, nema većeg rodoljuba.Na drugoj strani, boji se da preuzme bilo kakvu odgovornost. Traži način da sve predvidi unapred. Sanjao je, smeje se, kako će produžiti sopstveni rod: tri sina i jedna ćerka. Omiljena mu je igra da stvara slike o svojim neprijateljima. Najviše ga opčinjavaju graditelji lavirinta. Liči, na prvi pogled, na šaljivčinu: mimikrija mu je jača strana. Zovu ga: Tuljan. Ponekad bi se, u ustanovi, vukao između stolova i govorio: Usedilice najviše vole klavirštimere. Ume da bude simpatičan njegov cinizam, iznenadan, probuđen doboko u njegovoj duši. Kod njege je to uvek tako: počne da kukuriče bez ikakvog povoda. Običan čovek, neko bi kazao, a sastavljen od upitnika. Kaže da će na nebu da se druži samo sa sebi ravnima, sa ljudima divovima, i smeje se: Najbolje su priče kod kojih naslov ne odgovara sadržaju. Za njega je žubor vode, bolja muzika od Mocartove. Nikome ništa nije uzimao za zlo: nijedna ružna reč nije se mogla čuti od njega. Jezik mu je sočan: kao da je konjušar. Živi u dva vremena: svome i onome koje nosi odelo sa bezbroj džepova. Ponudili su mu da bude upravnik Muzeja lutaka, odbio je. Zaljubljen je u Mariju: zbog nje se neće nikada oženiti. Petronijević je nekoliko puta pominjao njegovu hrabrost, da sve vidi, mili čoveče, kako ne treba: šalio se da bi ga trebalo odlikovati nekakvim ordenom. Marija se smejala: On je kao rep vetra. I dešavalo se, sada, nešto s njim što su najbliži nejasno i naslućivali: ulazio je i izlazio iz zamki prošlog života, kao da prolazi kroz vrata na sceni.

RASTKO ZAKIĆ: PACOVI

Daleko van plovnog puta
Brod izgubljen jedva luta.

Usred bure i talasa
Da li za brod ima spasa?

Brod bukvalno raspamećen -
Pacovima opterećen.

Kažu, neće da se sklone
Dok brod sasvim ne potone!

Uzalud kapetan drvi
Da pacovi beže prvi.

To im, vele, džabe traži -
To pravilo sad ne važi.

Dok traje i zadnje zrno -
Brod je njihov, jer njih je puno!

MILAN TODOROV: GO HOME

Ne znam za koju opciju telefona da se opredelim: pripejd ili postpejd. Da li da me prisluškuju pre ili posle razgovora?

Bio je u svim partijama. On je naša tipična nestranačka ličnost.

Vlast je toliko promenjena da čovek danas u njoj jedva prepoznaje Staljina, Broza, Miloševića.

Ne znam da li je stigla bolja budućnost, ali neki đavo je ušao u građane.

Dobili smo grobara za predsednika. Hteli smo da vidimo ima li života posle smrti.

Pustite policiju da radi svoj posao. Ni ona se ne meša u vaše kriminalne afere.

Najbolja zabava u Beogradu je na splavovima, jer je naš brod potonuo.

Pošto uvek mislim pozitivno ja smatram da gore od ovoga danas ne može biti.

Naš svet je idealan za EU. Od stranih jezika zna već halt, ausvajs i go home

ZORAN T. POPOVIĆ: UZIMANJE DUŠE

Nikad bolje nisam živeo, nikad bolje nisam živeo, nikad bolje nisam živeo...
Otkad sam počeo da se bavim autosugestijom.

Neke istine smo malo doterali i od njih dobili validne istorijske činjenice.

Za one koji nisu sigurni da li su još živi ili ne, besplatno vršimo autopsiju.

Za razliku od krimića u kojima se ipak na kraju saznaje ko je ubica, naša policija nas mnogo duže drži u neizvesnosti.

Došlo je do promene vlasti. Otišli su oni koji su nam uzeli dušu a došli oni koji neće da nam je vrate.

Naš bokser se vrlo dobro kreće po ringu, bežeći od protivnika.

Političari su obučeni po poslednjoj modi. Narod je tradicionalno go i bos.

Islednik mora svakoga da sasluša. Svaki građanin je priča za sebe.

REČENICE KOJE VOLIM (15 plus)

M.TODOROV: DODATAK


Metak je preventiva protiv svih bolesti.
Metak nema rok trajanja.
Metak ne nadima.
Kad je matak u pitanju, ne postoje kontraindikacije.
Većina ljudi lako podnosi metak.
Metak je lek protiv raka.
Ne postoji opasnost od predoziranja metkom.
Metak je lek za sidu.
Metak se može kombinovati sa svim ostalim lekovima.
Metak ne izaziva zavisnost.
Pre upotrebe metka ne morate pročitati uputstvo.
Nikad nije kasno za metak.
Za metak vam nije potreban overen recept.
Metkom se overava.
Bi li se ti, rođače, naljutio ako ti, kad pogineš, uzmem fišekliju s mecima?

RATKO DANGUBIĆ : LOV

Nisu ih sve pobili. Ostavili su jednoga da potvrdi da genocida nije bilo.

Nismo znali da smo nomadski narod, dok nismo ostali bez ognjišta.

Poraženi su pristali da se pojavljuju na crkvenim proslavama pobednika, jer sila Boga ne moli.

Tek kad su rekli da smo divlji narod, imali su pravo da organizuju lov na nas.

Nekad smo stezali kajiš, a danas ne stežemo. Nemamo snage.

Izbori su pokradeni pre nego što se izašlo na birališta. Tako je sprečeno da narod gubi vreme.

REČENICE KOJE VOLIM (15)

RADOVIĆ - BEĆKOVIĆ: ČE, TRAGEDIJA KOJA TRAJE (1970.)


Metak je univerzalni lek.
Metak je najbolji lek protiv glavobolje.
Metak je poslednja reč medicine.
Metak je sjajan za umirenje bolova.
Metak je najbolja zamena za sve.
Metak je dobar za smirivanje.
Metak leči što ništa ne leči.
Metak je često jedini spas.
Metak deluje brzo i sigurno.
Metak je pristupačan svakome.
Metak je jedan od najstarijih lekova.
Metkom se možete izlečiti sami.
Metak je narodni lek.
Svakome je dovoljan jedan metak.
Metak je najjeftiniji lek.
Metak se može dobiti i u našoj zemlji.

MILAN TODOROV: LUKSUZ I SUŠA

„Prvi put s ocem na jutrenje“ je tužna priča o tome kako se ostavlja kocka i prelazi na opijum za narod.

Volja građana je posle izbora prekomponovana, ali u žaru stvaralačkog napona.

U čast beogradskih madrigalista biće prekomponovana volja građana.

Vlada vodi izbalansiranu politiku. Ona je, u stvari, najveći teg.

Na izborima za predsednika naše stranke biće doduše samo jedan kandidat, ali taj u sebi ima više različitih ličnosti.

Kaligula je svog konja postavio za poslanika dok se naši političari više uzdaju u sebe.

Prestao sam da pijem i red je da to večeras zalijem.

Naši politički protivnici su se povampirili a lepo je neko predlagao da ih kremiramo.

Nema tog ćorsokaka, a da mi ne možemo da otkrijemo kako se ulazi u njega.

Višednevnim prisluškivanjem telefona BIA je došla do vrlo bitnog saznanja. Saznala je da većina građana na računu trenutno ima manje od petnaest dinara.

Trebalo bi ukinuti porez na oružje. U ovakvoj državi ni tromblon nije luksuz.

Nema bitne razlike između naših epskih narodnih pesama i lirskih. U lirskim preovlađuju tužna osećanja a u epskim plačemo.

Ovde vekovima složno živi desetak naroda, pa nam vlada dođe kao kec na jedanaest.

Posle nas, nezapamćena suša!

ZORAN T. POPOVIĆ: PIRANA

Ja nemam dovoljno reči da opišem ovaj haos u zemlji. Zato i pišem aforizme.

Srbin je kriv što je živ. A i kad nije živ, ume da bude trn u oku.

Nijedan fudbaler ne sme da prigovara, vređa i pljuje sudiju. Za komunikaciju sa arbitrom zadužen je samo kapiten.

Osamdeset odsto osnovaca je probalo drogu. A dileri uskoro očekuju i stoprocentan učinak.

Kod svih žena je uvek isto. Prvo imaju zlatnu ribicu, koja kasnije postaje pirana.

REČENICE KOJE VOLIM (14)

BRANA CRNČEVIĆ: PESNIKU (1987.)


Sedam dana glancaj metafore
brusi stih
osmoga dana odustani,
nije to pesma!

Devet dana misli o njoj
opiši njene oči, ruke, dušu
desetog dana odustani,
nije to ljubav.

Četiri dana šetaj grobljem
merkaj mesto za sebe
petoga dana odustani,
nije to smrt!

Pesme se pišu same
ljubav dolazi sama
smrt se prikrada sama,
i ti si sam.

RATKO DANGUBIĆ: OSTAVKA

Odložio sam novine i pomislio: nije se ovde ništa promenilo od pamtiveka, a ja jesam. Malo ko je ovo očekivao od njega. Nisam ni premišljao o ovome. Njegove suve reči na TV pale su iznenada, delovale su kao nepopravljiva sudbina. Naravno, mislio sam odakle mu snaga za ovo. Nisam se nasmejao: briga me. Nekako mi je bio i tuđ. Na kraju krjeva, mi smo njega izabrali, on nama odgovara, nema druge. Na čudnovat način me je zagrejala vest da je predsednik podneo ostavku. Oko njega su stajali mrgodni saradnici. Da bi stekao pravo da se ponovo ugnezdi na vrhu, mora prvo da odstupi. Takav je ustav, to je demokratija. Taj njegov čin probudio je u meni nepoznate porive. Penzioner sam, nisam nigde, sastavljam kraj s kontejnerom, ali se držim. U isto vreme, mislio sam: ja sam jedan bedni crv, nema ničega na čega mogu da podnesem ostavku osim život. Padao sam u vatru, ali pribrano. Nisam član ni udruženja ribolovaca. Ogrnuo sam stari, olinjali, bordo kućni mantil i izvukao se, sa gorkom kafom, na balkon. Ta zar on ne vidi da je i detetu jasno kakav je njegov manevar. Ostavka predsednika i u novinama je kratka, nalik je na umrlicu, kada je u pitanju broj reči, ali uliva optimizam da namerava da se vrati. Moja pokojna Stamena je govorila kako i političari prave sranja i kada misle da rade pravično. Istrajao sam u mislima da moram da nađem neku stvar na koju bi ja mogao da podnesem ostavku. Treba da odbacim svoja ludovanja o pravdi i veri. Treba da saberem snagu, da napravim napor, ali da znam radi čega. Ispada da ja ni sebe ne mogu da ponizim. Sve ovo ipak treba da se sredi, mora. Samo da me kosti ne bole.

RADE JOVANOVIĆ: NEMAČKA SLAVA

Muka je što Srbija više neće ratovati. Ne možemo računati ni na ratnu sreću.

Toliko puta smo pobedili Nemce. Po tome su postali slavni.

Žao mi je Turaka. Mogli smo ih ranije osloboditi bede.

Promašio sam život. Moraću još jednom da pucam.

Najjeftinije mi je da provedem dan na poslu. Ne plaća se.

Sramota je da polovina Srbije ne plaća TV pretplatu. A svakodnevno bacaju pare na hleb.

Otkako izvozimo pamet namnožilo se političara.

Država koja je tamo gde su joj grobovi ne ceni besmrtnike.

Nekada su Srbi jeli nožem i viljuškom. Najstariji građani se toga još sećaju.

Zašto pitate ministre kako su se obogatili. Ne pitaju ni oni vas kako ste osiromašili.

MILAN TODOROV: HLEBA I IGARA

Nacionalni sport broj jedan u Srbiji je kurčenje.

Tradicionalno smo jaki u kolektivnim sportovima, tako da me ne čude ni masovne grobnice.

Muslimani u srpskoj reprezentaciji ne pevaju himnu kao ostali. Oni se deru kao da ih kolju.

Simbol našeg glavnog grada je pobednik. Za utehu!

Igrale se delije nasred zemlje Srbije. U beogradskom pašaluku.

Srbi nisu lud narod, nego smo mi, za razliku od naših protivnika, psihološki relaksirani.

Našli smo se u najtežoj grupi. A mi sami!

Bio sam na hipodromu. Konj na koga sam se kladio je sedeo u prvom redu.

Od kako je Nole najbolji na svetu, gubi jedino od gorih od sebe.

U našem timu najbolje funkcioniše vezni red. Ja tebi, ti meni.

U modi su devojke sportskog tipa. To su one koje idu iz ruke jednog sportiste u ruke drugog.

Taj sprinter je brži od zeca. Ako je verovati njegovoj ženi.

Ne volim atletičarke. Ja sam više za ženske.

Komšija je pravi sportski tip. Da obrije brkove, glatko bi prošao kao bacačica diska.

Dok se pobednik maratona šepurio trčeći počasni krug, naš trkač je uporno i vredno savladavao poslednje kilometre trke.

Mogao bih i ja da trčim na sto metara za deset sekundi. Ali, posle deset sekundi se već jako zaduvam.

Trener odbojkašica je imao odlične odnose sa svim odbojkašicama a posebno sa jednom.

Kupujemo igrače, prodajemo utakmice! Sve činimo da obezbedimo slobodan protok ljudi i kapitala.

Na Zapadu ništa novo. Demoliran je kao i severna tribina.

Publika je bila dobro raspoložena pa se to prenelo i na organe reda. Tukli su s očiglednim zadovoljstvom!

Nisam stigao da pogledam večiti derbi, pa sam morao da se zadovoljim izveštajem o građanskom ratu u Siriji.

Sudija je u jednom trenutku revoltirano posegnuo rukom za džep, ali se vidno smirio kad je u njemu napipao sto eura.

Sudija je dobio batine, jer je tako suđeno.

Sudija nam nije bio naklonjen. Naprotiv, sudio je objektivno.

Sudija je žurio da odsvira kraj zbog ranije preuzetih obaveza. Nije želeo da zakasni na gej paradu.

Sa ove udaljenosti teško je utvrditi da li je sudija peder.

Da bi se utakmica igrala bez navijača potrebno je udaljiti i sudiju.

Igranje pred domaćom publikom je zahtevnije. Oni nam poimence znaju i majku i sestru.

Naši protivnici su pokazali elementarno nepoznavanje fudbalske teorije. Davali su nam golove iz nemogućih situacija.

Bod u gostima vredi nam kao dva kod kuće. Mi se tuđoj nesreći radujemo više nego svojoj sreći.

Komentator je osoba koja u izvesnom trenutku koristi više reči nego što ima u svom rečniku.

Bili smo prinuđeni da ih pustimo da nas pobede. Jači su od nas!

Ne znamo u čemu je tajna uspeha. Ali, što se neuspeha tiče, tu za nas nema tajni!

Nismo mi sportska nacija. Sportisti su na pojačanom režimu ishrane.

Neka pobedi najbolji! Ali, samo ako je zaslužio!

(II nagrada na konkursu Narodne biblioteke u Čajetini za najbolje aforizme o sportu 2012.)

RADE JOVANOVIĆ : POBEDNICI

Mi pre rata ništa nismo imali. Sve dok nismo pobedili.

Moramo se konačno osloniti na svet. Sad je teško naći nove prijatelje.

Mi Srbi baš nemamo pameti. I, šta nam fali?

Dvadeset prvi vek nas je iznenadio. Bio je nespreman za Srbe.

Manjinski narod na Kosovu odlučuje o svemu. Pitajte Amere na Kosovu.

Odustali smo od ideje „Svi Srbi u jednoj državi“. Jedna kao nijedna!

POPOVIĆ - TODOROV: KLAVIR ZA ČETIRI RUKE

Poslednji je saznao da je komšiji crkla krava, tako da se on najmanje radovao.
(Popović)
Ne bih se radovao da mom komšiji crkne krava. Zato što je on pčelar.
(Todorov)
Sjaha Kurta da uzjaši Murta. On je peti jahač Apokalipse.
(Popović)
Kad se okupe četiri jahača Apokalipse, naši Kurta i Murta daju kvorum.
(Todorov)
Ja verujem u zagrobni život. Mi već živimo u paklu.
(Popović)
Političari ne idu u raj, jer je u paklu društveni život mnogo bogatiji.
(Todorov)
Izgubili smo sve utakmice. Nismo hteli ništa da kalkulišemo.
(Popović)
Naši igrači se brzo oslobađaju lopte. Neki je za vreme utakmice čak i ne dotaknu.
(Todorov)
I mrav bi hteo da bude cvrčak, ali nažalost nema sluha.
(Popović)
Mrav je cele godine vredno radio i zaradio onu stvar, kojoj je crvčak svirao.
(Todorov)
Naši bogovi nisu antički. Zbog toga i propadamo kao Grčka.
(Popović)
Ako Grčka pre nas propadne naši bogovi će postati antički.
(Todorov)
Za razliku od države Danske, kod nas je proces truljenja pod kontrolom.
(Popović)
To što je trulo u državi Danskoj, kod nas je već plemenita trulež.
(Todorov)
Lako je bilo Sokratu da zna da ništa ne zna, kad je bio štreber.
(Popović)
Sokrat je tvrdio da ništa ne zna. Da je živeo kod nas od toga je mogao da napravi lepu političku karijeru.
(Todorov)

ZORAN T. POPOVIĆ: MEDALJA

Do juče nisu mogli očima da se vide, a danas su zajedno u vladi. Vlast zbližava ljude.

Vlast treba prepustiti najboljem među nama, tako da ću se ja rado prihvatiti te dužnosti.

Nema više stezanja kaiša građanima. Probaće se s omčom oko vrata.

Ne čudi me što nam je strelac Zlatić doneo prvu medalju na Olimpijadi. Srbi su uvek bili najbolji tamo gde se puca.

Naši takmičari su jedini pozitivni rezultat postigli na doping kontroli.

MILAN TODOROV: RASPORED FIGURA

Kad je bio u zatvoru nije ni mislio da će biti ministar, a od kad je ministar ni ne misli da će biti u zatvoru.

Sad ih optužuju da su se nakrali dok su bili u vlasti. Eto, nikom politika nije dobro donela.

Dobili smo šahistkinju za ministra sporta. Takav je trenutni raspored figura na tabli.

Trg slobode moraće da bude renoviran. Mali je da primi sve oslobodioce.

Da za nas nije čuo ceo svet, naš ugled u njemu bi bio kudikamo veći.

GORAN RADOSAVLJEVIĆ: MAJSTOR

Sebi. To se samo po sebi razume.

On je prvi među jednakima. Ostali su njegovi klonovi.

Ako vas zanima, čeka vas divna budućnost. Mogu o tome da vam pričam do sutra.

Pažnja, pažnja, daje se na znanje. Ministarstvo kulture je konačno zaživelo!

Ja sam majstor za žene. Dolazak ne naplaćujem.