Ovo je kafana, a u kafani se ljudi uglavnom
bave sobom i fudbalom. Jasno je da alkohol iz ljudi izgoni životne priče. Ne
volim ni jednu vrstu sentimentalnih
meditacija. Po prirodi sam rađe melanholik nego veseljak. Ne volim ni kada se na
mene udara sa strane. Nema ovde ni ispovesti o kakvoj poznoj ljubavi. Zamislite
profesora istorije penzionisanog pre vremena, s penzijom od koje on i njegova
Mileva ne mogu da sastave kraj s krajem; profesor je uvek malo pod gasom, a ona
nedostatak para nadoknađuje dizajniranjem venčanica u nekom krojačkom salonu.
Ona je mnogo pametnija od mene i veselija, prepustila mi je da sam dođe do ove
misli. Nemam nameru da govorim o sebi, ni o njoj tako da to bude slika tvrdog
braka, nekako po skandinavski.Treba krenuti od pretpostavke da je sva
odgovornost i nevolja u domu na meni. Ne kažem da se u sve razumem, ali nisam
ni dileja. Moj mozak sam neke stvari sklanja, a druge gura u prvi plan. Zurim
podjednako u formule za izračunavanje brzine vetra i recepte za pravljenje prirodnih
medikamenata za osvežavanje lica. Mene je život pripremao na iznenađenja, ali
uvek izleti od nekud novo sranje. Ta stvar sa kremama za kožu je mojoj Milevi
opsesija. Tako svake nedelje jednom moram da kupimo korpu kratsvaca i ona ih
iseče na kolutove i stavlja, sa jugortom i bez njega, da prostite, gde stigne
po sebi. Ne mogu da joj prigovorim da ne treba da održava telo,dosta je i mlađa
od mene i gleda da joj koža manje stari. Ne voli ona strane skupe kreme, i kod nje
to nije pitanje samo para, jer misli da tamo uvaljuju svakakve otrove. Neko je
jednom rekao da je umro kada se oženio, ja ne mislim tako. Imamo i ćerku koja
nema posla, ali se nije dokopala ni kakvog zanimanja, pa i ona mi je na vratu. Iz
stana izlazim rano, po pravilu, gunđajući, jer ne volim da idem na pijacu i tamo
me zbog prokletih krastavaca svi znaju. Ponekad se bunim pred Milevom, ponekad
jogunim, ali krastavce sa pijace redovno donsim. Od kada sam u preranoj penziji
traljavo sam raspoložen, a ni autoritet u kući mi nije nikakav. I jutros me je
Mileva terala da idem na pijacu, da kupim kratsavce, a meni se nije dopalo da idem.
Ova jebena penzijia me tera da se sklonim od svake vrste nepotrebnih izadataka;
na drugoj strani, znam da nema logike, ne pristajem ni da budem u komisijama za
glasanje na izborima, iako dobro plaćaju. Katkad mislim da je moja svrha
postojanja da nabavljam krastavce za moju Milevu. Jugurt i druge stvari uzima sama,
jer misli da ja ne gledam datum i uzimam robu onako, s reda. Namerno, kada idem
na pijacu, obučem odelo, stavim crvenu kravatu, a to nju izluđuje. Na pijaci me
znaju zbog francuske kape koju ne skidam sa glave, ona mi je dar jednog rođaka
legionara. Stigla je i jesen, ume da se proteže i mazi na suncu. Od svih prodavaca
krastavaca najbolju robu ima onaj Vlajko iz Lazarevca, ali on, namerno, kad god
me ugleda, stane da se dere, da svi okolo čuju da sam ja stigao: Krastavac sa
Uba, jede se bez zuba. To njima deluje kao reklama, a ja mislim da nije, da je
erotika. Motam se kratko na pijaci i onda svratim u ovu staru, šrljavu kafanu
Unu. Ovde volim da sedim.i posmatram kroz staklo ljude i robu koju voze na pijacu.
Mileva me pita uvek gde sam se zadržao, šta tražim u ovome ćumezu, a ja joj
jednako odgovaram: Tamo jedino imaju čiviluk, i mogu kao gospodin da obesim
mantil i stavim francuzicu na onaj Tonet savijutak na vrhu. Osećam ovde i
nekakav spokoj. Na kraju krajeva, vinjak samo izbacuje i potiskuje emocije.
Idem: zamislite da život nije ono što govore da jeste.
Нема коментара:
Постави коментар