Tri puta sam krenuo da kupim tu uznemirujuću sliku.
No, nisam to uradio. Tako sam sebe stavio na druge muke. Nedavno sam doneo
odluku da se opsesije kroz priču oslobodim, da odagnam priviđenja. Nastojao sam
i da uverim sebe da ovo nije vredno pomena. Nema sumnje da sam poznavalac
modernog slikarstva. Pa onda, i da krenem sa pričom. Slabost mi je, valjda i
vrlina, da sam ljubopitljiv i da volim da se uverim da nije farsa kako
kritičari doživljavaju slike. Tu ne vidim izlaz iz priče, mada nekakav uvek
postoji. Valjda je vreme da se saberem. Znam kako sam se obreo u toj galeriji
uz park. Prijatelj mi je i rekao da pogledam neku grafiku. Pomalo oklevajuć sam
kročio unutra. Napolju je bila jara, a u sali je radio klima-uređaj. Priznajem
da sam kada sam se našao unutra osetio olakšanje. Kustos, ili kako se sve zovu
ti ljudi koji provode dane uz umetnička dela, bio je sam i gledao je kroz
prozor. Sa plakata koji je stajao na starom štafelaju, nasred sale, kezila se
spodoba uvećanog lica nalik na dijaboličnog fratara. Platio sam kustosu ulaznicu
i krenuo od rada do rada, s tankim katalogom u rukama. Tražena grafika visila
je na centralnom mestu: i nije mi se dopala. Tu sam se setio polemike koja se javila
u novinama o prividu umetnosti. Tamo je jedan kvazifilozof tvrdio kako i kamen
ima snove. Kroz grad je krenula i tvrdnja da se on izruguje sa određenim umetnicima,
i neko ljut iz suprostvljenog tabora ga je izlemao u kafani. Nastavio sam da
hodam po urednoj i svetloj prostoriji i moj pogled je onda prikovala uljana slika:
na njoj je bila skica domovine, urađena četkicom, izdeljena na fiktivne okruge,
a likovna asocijaciuja je izvedena sa strane; prikazano je kako se okruzi
nazivaju kao delovi goveda za klanje. To sam tajno snimio mobilnim aparatom. Mene
privlačil slaganje pazl odsečaka i uvek me je skica izdeljenog goveda podsećala
na ovu igru. Izgledalo je kao da razorna i mutna poruka dolazi iz slike i
toliko je jaka da mora svako da je primeti. Nisam mogao da objasnim odakle
nadire moj nemir. Nekada sam u mesarama gledao mape junadi, i tada sam imao nejasan
osećaj da je to stvarno pazl. Neki visoki gospodin ušao je u galeriji, ispružio
je ruku prema kustosu, valjda su se poznavali, i rekao mu: Video sam te u
utorak na modnoj reviji. Zanimljivo je da sam davno upamtio nazive delova za
tranžiranje goveđeg trupa; nama je gradu blizu mesara koju drži jedan debeli Slovak.
Te legende koje stoje uz figuru juneta
obuhvataju: obrazinu, vrat, donji deo vrata, plećke, greben, kolenicu, nogu,
rozbratnu, rozbif, biftek, but, grudi i rebra, bauflek i rep. Koji je deo mesa za
koje jelo dobar znao sam iz restorana i od majke. Posmatrao sam dugo ovu uljanu
crno-belu sliku na kojoj je zemlja iskaspaljena poput goveda; poruka je da je i
ona govedo za klanje. Nisam se usuđivao da gledam koji je pazl i okrug biftek,
koji trbušina, koji rep. Tu galeriju napustio sam gotovo izmožden. Nisam se ni potrudio
ni da saznam ime slikara ovog ulja. Nisam onda bio ni siguran ni da sam to ja. Kasnije
sam se na internetu zanimao za kategorije mesa, koliko je koji deo hranljiv,
masan, krt, tvrd i žilav. Posle sam, s glavom na jastuku, dumao koji su delovi
domovine meki, žilavi, hranljivi, iznutrica, glava. Navodno je sliku kupio ataše
za kulturu jedne velike zemlje. Nekada sam učio kada su goveda pripitomljena,
da je kod nas najpoznatija balkanska buša. Slika je prodata, umirio sam sebi i
dodao: žensko govedo je krava, bik je muško, a mlado govedo je uvek june.
Нема коментара:
Постави коментар