RATKO DANGUBIĆ: NEOBJAŠNJIVE POJAVE

Njih dvo­ji­ca, jedan prema drugom ni pod­re­đe­n ni nad­re­đe­n, se­de i pro­te­žu se, mu­mla­ju, bez stra­ha, na iz­li­za­nim, po­lu­ra­spa­lim sto­li­ca­ma sa ko­žnim pre­svla­ka­ma. Jedan prema drugom, ipak, pomalo osećaju ga­đe­nje; sva­ki od njih vidi ka­ko se onaj  dru­gi do­sa­đu­je. Ima među njima i du­bi­ne i bli­zi­ne, i neke lič­ne igre. Na­slo­nje­ni lak­to­vi­ma na iz­gre­ba­ne sto­lo­ve, uma­šće­ne od bu­re­ka i po­ga­či­ca sa čvar­ci­ma, jo­gur­ta, i sa na­bi­je­nom fi­nom uglje­nom pra­ši­nom iz­me­đu is­pu­ca­lih da­sa­ka, oni po­vre­me­no na­preg­nu­to oslu­šku­ju da se u sto­va­ri­štu ne po­ja­vi ka­kva mu­šte­ri­ja. Ovde su zajedno tri godine i leti je sva­kog rad­nog da­na u ra­nim ju­tar­njim sa­tim ne­ka­ko ova­ko, iz­no­va. Av­gust je sko­ro na iz­di­sa­ju, vre­me je go­di­šnjih od­mo­ra i raz­bri­bri­ge, ni­ko­me ne tre­ba ogrev. Po­ne­kad su u ovoj kan­ce­la­ri­ji tr­go­vi­ne ka­me­nim i su­še­nim ugljem, bri­ke­ti­ma i dr­vi­ma na ma­lo oni do­ba­ci­va­li je­dan dru­gom i po ka­kvu iz­li­za­nu re­če­ni­cu, i to je bi­lo sve. Uvek se dru­gi pi­tao: je­sam li ja pr­vi pro­gvo­rio ili je on kre­nuo da pri­ča. To ni je­dan, ni dru­gi ni­su ni­ka­da is­te­ri­va­li do kra­ja. Oni su se na­la­zi­li, gle­da­no iz ugla voj­nog stra­te­ga, u ne­koj vr­sti po­za­di­ne, kao da su ko­mo­ra, bi­li su pri­lič­no uda­lje­ni od je­se­njeg fronta, ka­da svi na­va­le da uzi­ma­ju ugalj, bri­ke­te i dr­va. Na nji­ho­vim li­ci­ma ni­je bi­lo ni po­seb­ne bri­ge, ni neza­do­volj­stva, ni di­vlje­nja za či­sto ne­bo iz­nad gla­va. Una­o­ko­lo, do­kle god je oko do­pi­ra­lo oko njho­ve ba­ra­ke, je mir­no i pu­sto, ima­ju sa­mo jed­nog po­lu­sle­pog vuč­ja­ka ko­ga mr­zi da la­je i ne­ma­ju tre­nut­no ni­ka­ve že­lje da iz­la­ze u dvo­ri­šte skla­di­šta, na sun­ce. Po­drh­ta­va va­zduh, vru­ći­na je ve­li­ka, a svu ovu to­plo­tu u kan­ce­la­ri­ji  raz­go­ni ma­li ven­ti­la­tor, sme­šten na ni­skom ro­lo or­ma­nu sa spi­si­ma i re­gi­stra­to­ri­ma sa ra­ču­ni­ma iz pret­hod­nih go­di­na, ta­ko da im va­zduh ne uda­ra u gla­ve, ni­ti im raz­ba­cu­je har­ti­je na sto­lu. Ka­da bi se ka­kvo iz­ve­žba­no oko za­gle­da­lo u nji­ho­va obič­na li­ca, ve­ro­vat­no bi prim­eti­lo da su isu­vi­še na­vi­kli je­dan na dru­go­ga i da je­dan dru­go­ga ume­ju i da pod­ne­su. Ta dva pro­dav­ca uglja, bri­ke­ta i dr­va ima­ju zva­nič­ne na­dim­ke Dre­ka­vac i Ma­sti­ljar, i ov­de, na sto­va­ri­štu ba­ve se stan­dard­nim po­slo­vi­ma za ovu vr­stu me­še­ta­ra i bi­ro­kra­ta, bez ve­li­kog gun­đa­nja.

Dre­ka­vac je pen­zi­o­ni­sa­ni pro­fe­sor isto­ri­je ko­ji se od mla­do­sti ba­vi i slovenskom mi­to­lo­gi­jom, pa je ne­gde, pi­jan ili tre­zan, tvr­dio da dre­ka­vac si­gur­no po­sto­ji, i ta­ko je sebi za­ka­čio, kao či­čak na ka­put, ovaj na­di­mak. Ni­ka­da ni­je bi­lo iro­ni­je u nje­go­vom gla­su. To što mr­zi lju­de le­ži u pri­ro­di stva­ri. Ne vo­li da ra­di po­slo­ve ko­ji do­no­se pa­re. Po pre­da­nji­ma, ili po ne­kim knji­gama, opi­si­vao je dre­kav­ca kao ma­lo, pri­lič­no dla­ka­vo stvo­re­nje, ko­je se mu­va po gro­blji­ma no­ću, a žr­tve da­vi u snu i ja­ko se bo­ji sve­tlo­sti. Na­vod­no dre­kav­ci ima­ju ogrom­ne kan­dže, ska­ču lju­di­ma na le­đa i te­ra­ju ih da ho­da­ju ce­lu noć, dok pe­tlo­vi ne za­ku­kuri­ču. Ni­su ovo bi­ća ko­ja mo­gu lju­di­ma da obe­ća­ju ne­be­sko car­stvo, ni­ti ima­ju pri­li­ku da ne­gde ve­zu­ju si­gur­no­sni po­jas, re­kao bi Dre­ka­vac.

Ma­sti­ljar je mla­đi, pen­zi­o­ni­sa­ni je slu­žbe­nik že­le­zni­ca i od mla­do­sti se ba­vi enig­ma­ti­kom, upor­no sa­sta­vlja ne­ka­kve čud­ne skan­di­nav­ke i uz sva­ku od njih ima pri­ču ka­ko je nastala ne­ka in­te­lek­tu­al­na zam­ka. Nje­gov glas deluje gotovo ne­si­gur­no, kao da ga je ne­što do­bro lu­pi­lo po gla­vi, ali i u ovo­me po­slu je ve­li­ki pro­fe­si­o­nal­ac i nje­go­ve ra­do­ve su ob­ja­vilj­va­li po no­vi­na­ma širom u Ju­go­sla­vi­ji. Dok su dru­gi sve stva­ra­li sa ko­je­ka­kvim teh­nič­kim i dru­gim po­ma­ga­li­ma, Ma­sti­ljar je svo­je ra­do­ve pra­vio sam, od al­fe do ome­ge, uz po­moć ma­sti­la, tu­ša i le­nji­ra, na ha­me­ru ili pa­u­su, ima ka­li­graf­ski ru­ko­pis i do­bri Bog mu je da­ro­vao i ta­le­nat za sli­ka­nje. Po­zna­vao je sve bo­lje enig­ma­ti­ča­re u Ju­go­sla­vi­ji, dru­žio se s nji­ma, a sa­da, na­kon ras­pa­da ze­mlje, či­ni mu se da je sve ono bi­lo kao ju­če ili, naj­da­lje, pre­kju­če. Ma­sti­ljar je tu­žni iz­be­gli­ca iz Hr­vat­ske, ne­gde je iz Sla­vo­ni­je, valj­da iz Pa­kra­ca, bio je tamo knji­go­vo­đa na že­le­zni­ci, a pre toga u po­ljopri­vred­nom do­bru. Osta­tak fa­mi­li­je mu je u Austra­li­ji, ima ože­nje­nog si­na i unu­ku Kla­ru, že­na mu je umr­la pre se­dam go­di­na, ali ni­je hteo da se uda­lja­va to­li­ko da­le­ko od Pa­pu­ka, da i iseli u Australiju, u Melburn. Ume da čač­ka po se­ća­nju, kao de­tlić po dr­ve­tu da tu­če, tu­če...

Ta dva pro­dav­ca uglja, bri­ke­ta i dr­ve­ta na­lik su na ka­kva dva po­lu­ra­spa­la, is­pra­na pa­nja, ko­ja je ve­li­ka vo­da iz­ba­ci­la na oba­lu. Oni su i da­nas sko­ro tri sa­ta se­de­li za sto­lom, sva­ko udu­bljen u svo­je mi­sli, sa po­lu­pra­znim šo­ljama za ka­fu, sa svo­jim po­slo­vi­ma. Ni­su pra­vog ga­zdu, Je­len­ka, vi­de­li pre­ko go­di­nu da­na, do­la­zi ne­ka­kav nje­gov mla­đi ro­đak Dra­gu­tin da vi­di ka­ko idu po­slo­vi, da po­ku­pi pa­zar i pro­ve­ri knji­ge. Na­vod­no je ga­zda Je­len­ko ute­kao sa lju­bav­ni­com u Ho­lan­di­ju zbog ne­pla­će­nog po­re­za i mu­tlja­vi­ne sa ca­ri­na­ma oko uglja, s ne­kim Mu­sli­ma­nom Av­dom iz Tu­zle... Ni­su se po­seb­no ni da­nas do­sa­đi­va­li ili ni je­dan ni­je hteo da to pokaže. Dre­ka­vac li­sta pri­lič­no de­be­lu en­ci­klo­pe­di­ju o mit­skim bi­ći­ma i pom­no, sa strane, be­le­ži ne­što u svo­ju iz­an­đa­lu sve­sku, ku­plje­nu na ot­pa­du pa­pi­ra, a Ma­sti­ljar pra­vi no­vu, ogrom­nu ukr­šte­ni­cu. Ka­ko je ovo čud­no i bla­go­tvor­no, oba ovo shva­ta­ju i ce­ne, ne­ma stra­ha da mo­že da im ru­pi u kan­ce­la­ri­ju, na vra­ta, ne­ka­kva po­seb­na kon­tro­la ili upra­va.

U da­lji­ni se ču­lo ka­ko voz pri­sti­že u stani­cu, ka­ko škri­pe koč­ni­ce. Ne­ma ni­ko­ga, re­kao je le­njo Dre­ka­vac i po­la­ko po­me­rio sta­ri, ba­ke­lit­ni te­le­fon ko­ji mu je sme­tao da okre­će li­sto­ve u en­ci­klo­pe­di­ji. Ne iz­gle­daju oni ni kao lju­di ko­je ubi­ja do­sa­da. Tre­ba im se za­gle­da­ti u li­ca. Ne­ma, uz­dah­nuo je Ma­sti­ljar. On je uvek pazio da ne ka­že reč vi­še. Ve­ru­jem da da­nas ni­ko ne­će svra­ti­ti, od­mah­nuo je ru­kom Dre­ka­vac i uz­dah­nuo; po­ma­lo se je­žio na škri­pu koč­ni­ca vo­za. Po­vre­me­no su oba ba­ca­la po­gled na ča­sov­nik, na­lik na stil­ski, ne­ka­kvu imi­ta­ci­ju bi­der­ma­je­ra, ka­kve su pra­vi­le one fa­bri­ke u ko­mu­ni­stič­kom Pra­gu ili Le­njin­gra­du. Ke­ru su da­li do­bre ostat­ke od do­ruč­ka, bi­lo je ov­de ko­sti­ju, čva­ra­ka i hle­ba, ta­ko da ni sa te stra­ne ni­je bi­lo ka­kvih neizvršenih za­da­ta­ka. Dre­ka­vac se on­da Mastiljaru po­hva­lio Vi­za kar­ti­com ko­ju je pre ne­de­lju da­na uzeo u Po­štan­skoj šte­di­o­ni­ci. Ma­sti­ljar je bio pro­tiv­nik ove vr­ste ban­kar­skog po­slo­va­nja, pa je sa­mo sleg­nuo ra­me­ni­ma. Kar­ti­ca je bi­la sre­br­ne bo­je. O ban­kar­skom po­slo­va­nju kar­ti­ca­ma znao je do­sta zam­ki, za ko­je bi nor­mal­nom čo­ve­ku tre­bao či­tav ži­vot da ih smi­sli. Onda je po­no­vo uzeo lu­pu i pri­neo oči­ma ono što ra­di, pro­ve­ra­va­ju­ći ka­kav je iz­gled is­pi­sa­nih slo­va, a on­da nag­nuo vo­du di­rekt­no iz bo­ce; sto­mak mu se bio upa­lio od ja­ke hra­ne. Umeo je Ma­sti­ljar da na­cr­ta ne­što ili na­pi­še, a on­da da se ka­je i ner­vi­ra. Za ukla­nja­nje gre­ša­ka je ko­ri­stio ko­rek­tor ko­ji je sam muć­kao, na­vod­no na ba­zi one far­be za mo­le­raj, zva­ne po­li­ko­lor. Bi­lo mu je sku­po da ku­pu­je ko­rek­to­re od ne­ke fa­bri­ke iz Ne­mač­ke, a bio je i po­zna­ta ci­ci­ja. Dre­ka­vac bi osta­jao du­go nag­nut nad sto­lom, kao da se spre­ma da pli­va del­fin sti­lom, i ta­ko je i či­tao iz knji­ga, sa­mo nakratko uzi­ma­ju­ći he­mij­sku olov­ku i be­le­že­ći u po­me­nu­tu de­be­lu sve­sku za­pa­ža­nja. Na­vod­no se spre­mao da i sam pri­pre­mi knji­gu o dre­kav­cu i mi­tu o nje­mu kod Ju­žnih Slo­ve­na... Do­bro se pri­ma­klo pod­ne, re­kao je Ma­sti­ljar, puc­ke­ta­ju­ći pr­sti­ma. Bi­lo mu je kri­vo što ni­je u ve­zi Vi­za kar­ti­ce re­a­go­vao uljud­ni­je. Pod­ne, rav­no­du­šno se onda ogla­sio Dre­ka­vac, kao da se pro­bu­dio iz sna. Po­sle to­ga su ću­ta­li i ra­di­li sva­ko svo­je po­slo­ve, dva sa­ta, ako ne i ko­ji mi­nut du­že. Za­ni­mlji­vo je da ni­ka­da onog dru­gog ni­je za­ni­ma­lo ono što mu ko­le­ga za dru­gim sto­lom ra­di. Dre­ka­vac je mr­zeo enig­ma­ti­ku i ni­je ga za­ni­ma­lo ka­ko ova pre­va­ra funk­ci­o­ni­še, a Ma­sti­ljar je go­vo­rio da su mi­to­vi hra­na za de­cu i grad­ske go­lu­bo­ve.

Slu­šaj, šta mi­sliš da sa­da ne­ko ba­ne, re­kao je Dre­ka­vac. On se naj­vi­še bo­jao da ne­ko ne do­đe pred kraj rad­nog vre­me­na, pa bi mo­rao da osta­ne dok ku­pac ne na­to­va­ri ro­bu. On je uvek pr­vi go­vo­rio ono što ga pri­ti­ska, je­de, a on­da bi Ma­sti­ljar po­di­gao obr­ve, na­pra­vio ki­se­lo li­ce, zbog če­ga je ona­ko mr­šav li­čio na sme­žu­ra­ni, ki­se­li kra­sta­vac u te­gli, osta­vljen za ba­ca­nje. Ta­da bi mu se i oči su­zi­le i po­sta­jao je opre­zan kao zve­čar­ka. Sa­mo bi re­kao: Ne iza­zi­vaj sud­bi­nu. Ni­ka­da u nje­go­voj ljut­nji i nije bi­lo ni­če­ga ozbilj­nog. I onda bi po­no­vo ću­ta­li ne­ko vre­me, udu­blje­ni sva­ko u svo­je har­ti­je: Dre­ka­vac u slovenske mi­to­ve, Ma­sti­ljar u mre­žu enig­ma­ti­ke. Do­bro je da je su­tra ne­de­lja, re­kao je Dre­ka­vac, ima da is­klju­čim je­be­ni te­le­fon. On je vo­leo da na­gal­si da ima te­le­fon u sta­nu, bez dvoj­ni­ka. Po­sle je izre­kao i ne­ko­li­ko su­vih re­če­ni­ca o no­vim ro­ko­vi­ma is­po­ru­ke uglja iz Ko­lu­ba­re i Resave. Bo­jao se ha­o­sa ko­ji le­ti pra­ve tu­ri­sti na pu­te­vi­ma pre­ma Grč­koj i Ja­dra­nu, i sa­mo sme­ta­ju ka­mi­o­ni­ma da mir­no vo­ze to­var. Obojica su ve­ro­va­li da je mu­zi­ka sva­kog ži­vo­ta ro­đe­njem sta­vlje­na na pa­pir, od­re­đe­na. Ne­ko­li­ko pu­ta su o ovo­me i na­čel­no raz­go­va­ra­li. Od­jed­nom se Ma­sti­ljar pri­brao, po­di­gao se na no­ge, omi­ri­sao va­zduh i re­kao ne­ka­ko uz­ne­mi­re­no: Smr­di pal­je­vi­na. Ovaj nje­gov po­kret bio je po­ma­lo trom, ali kao da je i Dre­kav­cu do­pro do mo­zga. Po­la­ko je i on omi­ri­sao va­zduh, kao do­bar lo­vač­ki pas, i ze­ni­ce mu se pri­lič­no uz­ne­mi­ri­še. Imao je sko­ro čud­nu gl­avu, na­lik na ča­u­ru od ma­ka, i iz­gle­da­lo je da su­vi mak iz te čaure mo­že i da se oglasi ako čaura počne da se pomera. Dre­ka­vac je pri­hva­tio da ne­gde bli­zu go­ri ne­ka stvar i po­kre­nuo se iz škri­pa­ve sto­li­ce i stao na vra­ta ko­ja vo­de na­po­lje iz ba­ra­ke i kan­ce­la­ri­je, u dvo­ri­šte. Ni­je izustio ni jed­nu reč. Šta se de­ša­va ta­mo, upi­ta ga Ma­sti­ljar sa bla­gim stra­hom u gla­su. Za­pa­lio se ugalj na go­mi­li, odo­go­vo­ri osor­no i ti­ho Dre­ka­vac. Ma­sti­ljar je po­mi­slio ka­ko Dre­ka­vac ho­će da ga na­sa­ma­ri, da iz­mi­šlja da je iz­bio po­žar, ali je re­a­go­vao pri­rod­no. Naš ugalj, po­sko­čio je Ma­sti­ljar. Ne­ma dru­gog ov­de, ra­ši­rio je ru­ke Dre­ka­vac. Ma što ne mr­daš, uz­bu­dio se Ma­sti­ljar, sa­da su mu no­zdr­ve bi­le već pu­ne mi­ri­sa sa­go­re­log sum­po­ra, tre­ba zva­ti va­tro­ga­sce. Ne­ma po­tre­be, ču­jem si­re­nu, ne­ko je iz so­li­te­ra pri­ja­vio po­žar, ogla­sio se Dre­ka­vac, valj­da mi­sle da ov­de ne­ma ni­ko­ga. Ne mo­gav­ši vi­še da se uz­dr­ži od uz­bu­đe­nja, Ma­sti­ljar se se­ti da ima­ju i cr­ve­ni apa­rat za ga­še­nje va­tre, is­ko­či iz knce­la­ri­ji i okre­nu pra­vo u šu­pu s lo­pa­ta­ma i pe­skom, uze apa­rat i po­tr­ča sta­rač­ki pre­ma go­mi­li uglja ko­ja je go­re­la. Do­sta ve­što ski­nu plom­bu sa apa­ra­ta (hva­lio se ra­ni­je da je bio na kur­su za va­tro­ga­sce ama­te­re), za­u­sta­vi se na me­stu gde je pla­men su­kao i pu­sti pe­nu, dok je Dre­ka­vac mir­no sta­jao u do­vrat­ku, na vra­ti­ma, kr­ste­ći se. Li­ce mu je iz­gle­dao kao kod sta­r­ca ko­ji se­di na ber­ber­skoj sto­li­ci, na­sa­pu­njan, i če­ka da ber­be­rin iz­va­di bri­tvu. Ka­ko su obo­ji­ca bi­li na­vik­nu­ti na oprez, ume­li su da utvr­de ko­li­ka je ovo re­al­no opa­snost za skla­di­šte, ovaj po­žar. Stvar­no su va­tro­ga­sna ko­la bi­la sa­svim bli­zu i Dre­ka­vac je kre­nu da im otvo­ri vra­ta kroz ko­ja ula­ze i ka­mi­o­ni za utova­r uglja, bri­ke­ta i dr­va. Ne­pri­met­no je hra­mao na de­snu no­gu, valj­da mu je utr­nu­la od du­gog se­de­nja. Va­tro­ga­sci su stigli s ne­kim ma­njim ko­li­ma pre ne­go je Ma­sti­ljar sa­suo svu pe­nu iz bo­ce na ugalj. U nji­ho­vim gla­so­vi­ma bi­lo je sme­ha i psov­ki, bi­la je ovo pri­ča ko­ju su oni se­bi pri­ča­li sva­ki dan. Ma­sti­ljar se ov­de ma­lo iz­ma­kao i sve je bi­lo go­to­vo za tren. Tek ta­da se ogla­sio i po­lu­sle­pi vuč­jak, za­la­jao je ne­ko­li­ko pu­ta, i to je bi­lo sve ako se ne ra­ču­na se­dam-osam zna­ti­želj­ni­ka na bal­ko­ni­ma so­li­te­ra i dva-tri pro­la­zni­ka uz ogra­du skla­di­šta. Ma­sti­ljar je potpisao po­nu­đe­ni za­pi­snik, valj­da se ova­kvi pro­to­ko­li pra­ve i kod dru­gih pa­lje­vi­na, po­če­šao se po gla­vi, a on­da su se za­hva­li­li va­tro­ga­sci­ma, za­tvo­ri­li ka­pi­ju i vra­ti­li se u kan­ce­la­ri­ju: Dre­ka­vac mi­to­vi­ma, a Ma­sti­ljar enig­ma­ti­ci i ne­po­zna­tim re­či­ma. Odje­nom su ose­ti­la obo­ji­ca da im je sve ovo ne­ka­ko da­le­ko, tu­đe. Oba su ne­ko vre­me samo osluškivali, bez re­či, tru­de­ći se da razdvoje ža­mor pro­la­zni­ka od sve­ga dru­gog. Bi­lo je ovo i ne­što no­vo u nji­ho­vom ra­du, ta va­tra i to za­vi­ja­nje si­re­ne va­tro­ga­snih ko­la. Radili su do pet i do kra­ja rad­nog vre­me­na osta­lo je bi­lo je­dva sat. U jed­nom tre­nut­ku ja­vio se preko telefona de­žur­ni po­li­ca­jac, da pro­ve­ri da li je sve ure­du. Na­ža­lost, de­ša­va se i to, re­kao je po­li­ca­jac Dre­kav­cu, s ko­jim je ponekad igrao do­mi­ne. Dodao je, kao za sebe, da ne tre­ba da mi­sli da su neo­pre­zni. To nje­go­vo obra­ća­nje ni­je bi­lo uobi­ča­je­no, ra­ni­je ovo ni­je ra­dio, po­mi­slio je Ma­sti­ljar. Me­đu­tim, ni­je mu bi­lo ni do ka­kve pri­če. Tek su­tra se iz Tr­sta vra­ća ga­zdin ro­đak Dra­gu­tin i do ta­da ima­ju vre­me­na da smi­sle pri­ču ka­ko je do ovo­ga do­šlo. Ne­ko je, valj­da, ba­cio opu­šak, mo­glo je i ka­kvo sta­klo da upre sunčev zrak pa da se ugalj za­pa­li, ima u fi­zi­ci i neo­bja­šnji­vih po­ja­va. Dre­ka­vac je za­tvo­rio en­ci­klo­pe­di­ju, obeleživši pre toga stranu do koje je stigao let­kom sa upozorenjem o za­pra­ši­va­nju ko­ma­ra­ca. Ne tre­ba uvek da do­vo­di­mo u ve­zu ono što se de­si sa svo­jim sum­nja­ma, re­kao je. Ta­da Ma­sti­ljar pri­ne­se dla­no­ve pre­ma gla­vi, na­slo­ni lak­to­ve na ma­sni sto i re­če: Bo­jim se da nas ovo ne uni­šti, upr­kos sve­mu.   
(objavljeno u Beogradskom književnom časopisu br. 29. decembar 2012. Beograd)