MILAN TODOROV: ŽABA

Svugde na prilazu reci nabacano 

drobljeno kamenje

pesak i mokra žuta zemlja.

Jabuka koja je rasla

pored ugašene fabrike

sasečena je i suši se kao

grobni venac.

Novi put koji se tu gradi

je novi raspored predela

za mene koji se nisam

najbolje snalazio ni u starom.

Znam, sudaraće se kamioni

na tom putu

sa jakim svetiljkama

a reka do koje se ne može doći

teći će kao voda za

hladan čaj

neutralan.

Ostaće samo pamćenje

ribe koje si lovio

sa, sada pokojnim bratom,

i pekao ih nabodene na

vrbov štab

da biste ih halapljivo jeli

jer beste gladni

vremena i sveta

koji se kretao.

Ali isto tako znam

ne želim da živim

u prepričavanjima

jer njima brzo ističe rok

trajanja.

Hteo bih samo žabu

u jami pored nasipa.

Veliku gadnu buljavih

očiju žabu

čiji bubuljičavi obrazi drhte

gadnu žabu

koja svedoči

o dubini vremena

o novoj zemlji

ukletoj folklorom

žabu koja je najbolji način

da se sazna o radosti

u kubicima u reči

"nikad više".

MILAN TODOROV: ŽELJAN SAM SKLADA

 

Sporečkao sam se sinoć

sa svojim izadavačem.

Poslao sam mu neke predloge

kako bi trebalo da izgleda

naslovnica mojih novih knjiga

a on je odbrusio

da je uređivao knjige

i mnogo većim piscima

od mene.

Odhgovorih misleći da je šala

kako veličina nije bitna

a on da neće prihvatiti

da mu se mešam u posao.

Zamolio sam ga da ponovi

pošto ga nisam dobro čuo.

Bio sam u šoping molu

i sa zvučnika je dolazila

preglasna muzika.

Nije ni on mene čuo.

Neka žena u pantalonama

od mekog belog teksasa

i cipelama od belog antilopa

upravo je prolazila pored

i pogledala me pogledom

koji ništa nije značio

tek znatiželja.

Uradi kako hoćeš

rekao sam izdavaču.

Meni su bitne reči.

Šta kažeš pitao je.
Reči rekoh

reči mojih pisanja

pre nego što budem

kamen.

Ona žena u belom

se opet pojavila ispred

na pokretnom stepeništu.

Skladno telo

donekle  razgažena pozadina

svet zdrave čiste

komunikacije.

MILAN TODOROV: JABUKA

 

Ponekad mi se čini

da je sve ovo realno.

Ova volja za povratkom

u mesto koje ne postoji

na način kako je to bilo.

Premda sada da budem iskren

nisam siguran da je bilo

kako ga se sećam.

Uglavnom su to bare

zavne dolje kao i

devojke koje se utapaju

u bazenima za pranje

šećerne repe pa i

invalidne devojke koje

besramno piške

u poljskom klozetu

sa otvorenim vratima

ispred bioskopa

u kome će se prikazivati

ruski film Prva žetva

za nekoliko sati.

A zatim tu je istari udovac

koji ide za tuđim kovčegom

a kada sprovod stigne pred

njegovu kuću

hitro ulazi u nju

i izlazi sa crvenom jedrom jabukom

u ruci

jabukom za grob.

Ponekad mi se čini

da nikada to nisam video.

Ali, zašto se toga sada

sećam?

MILAN TODOROV: KUTIJA

 

Zatvaramo vrata

i prozore na kući

jedan po jedan.

Kroz svaki ulazi početak zime.

Leptir crveno crni sa žutim

tufnama

svake jeseni tako i ove

pojavljuje

se tražeći gde bi mogao

da se skloni i prezimi.

Otvaram drvenu rezbarenu kutiju

poklon majčin donesem

iz banje

za zdravlje.

Leptir kruži oko te kutije

za zdravlje

danima.

Najzad sklapam kutiju praznu

i stavljam je u ostavu.

Svetlo Sunca pada sve niže.

Jug je sve dalji.

Drugi put osim severa ne postoji.

Uđi u kuću, kažem leptiru.

Uđi bilo gde.

Spavaj i sanjaj da si

čovek koji spava u kutiji,

sanjaj da si ja

a ja ću sanjati da sam ti.

Odjednom

leptira više nema.

Kutija za mene i njega

i dalje čeka.

Kucnem prstom o nju

i učini mi se kao da sam

malo pročistio dušu.

MILAN TODOROV: BLOKADA

 

Ušao si u grad

kao u klopku

i sad ne možeš

iz klopke da nađeš

izlaz.

Uzalud pokušaavaš

GPSom.

Sirene rade protiv reda

u tvojoj glavi,

reda koji možda nikad

nije ni postojao

osim u tvojoj fatamorgani.

Sada konačno znaš

da je povratak kući

nemoguć.

Policija je na svakom koraku.

Obruč se steže oko tebe.

Proleće slobode je daleko.

Želje više ne možeš da dotakneš

rukom.

To se skoro uvek desi

u nekim godinama.

Odrastao si

da se nikada ne vratiš

pragu sa koga si potekao.

Da li postoji drugi život

posle ovoga?

Da li postoji stakleni sat

čaša

koja se ne razbije?

Ako dođe sutra

to spavanje ispod zemlje

razumećeš to kao

nadogradnju duha nad telom.

Bićeš crtalo vremena.

Ali i ono diže prašinu

iz koje se rađa novi svet

jer ništa se nikad ne može

zaustaviti zauvek.

MILAN TODOROV: GLAD

 ,

Volim sebe i sve

što mi se dešava

čak i ono loše

jer to sam ja

baš takav

bez odsustva iz svih

stvari

samo dovoljan sebi

jedem odmrznutu hranu

iz vremena leda

i krede praistorije

iz iskustva moći

pećinskog medveda

oslobođen nužnosti

da budem drugi.

Samo nežnost…

Pokušavam da je vidim

ali je ne vidim.

Ona postoji

tu je kao muzej

kao stara kuća

koju je potrebno renovirati.

SMS porukama skupljati

prilog za nju

bolesnu

od naše sitosti

istim stvarima

istim predajama.

Sinoć sam mladoj

jedroj Romkinji

koja je prosila u

šopin molu

rekao da se nosi

a ona me je proklela

a samo sam bio gladan

ne kao ona.

MILAN TODOROV: SEPTEMBARSKO VEČE

 

Bilo mi je žao

da kosti pileta

preostale od ručka

bacim u kantu za đubre

pa sam ih odložio

u zelenu plastičnu vrećicu

iz Lidla i poneo u grad.

Kad sam došao do vojne bolnice

kraj koje, ne znam zašto,

uvek parkiram automobil

uzeo sam vrećicu

doneo je do ograde

puta na most i istresao

sadržaj u travu.

Najlonsku vreću sam potom

rizikujući sirene automobila koji su

sumanuto jurili

ko zna kud

bacio u kontejner na suprotnoj strani.

Posle dva sata

vraćao sam se

istim putem pešice

preko mosta.

Ispod je asfaltna traka

na kojoj su raskrečenih nogu

u fluoroscentim prslucima

stajali policajci

i kontrolisali svakog.

Strah mi je puzao uz kičmu.

Šta će otkriti?

Ili je to samo vrhunac

gradske melanholije krajem leta?