MILAN TODOROV: BEKSTVA, STALNA BEKSTVA

 

Za razliku od Rusa

koje srećem u gradu

i njihove dece
koja su isto tako
bučna i osiona,
lađari sa ukotvljenih
šlepova govore tiho,
kao da im rečenice
napuštaju usta pre nego što
ih oni izgovore.

Ne zadržavaju se dugo.
Grad im je samo prolazna
ukradena avantura.
Na čardi uz reku piju
pivo se peni kao da zna
da će uskoro sve nestati.

Pretpostavljam,
oni su takođe Rusi.
Ali njihova zastava
ponekad se pomeri i kad vetra nema,
kao da je neko
iznutra doziva.

Čamcem odlaze na šlep
koji u mraku
diše kao veliko trulo telo.
Niko od njih još nije mrtav.
Samo su svaki na svoj način
udaljeni od gubitka života,
kao ljudi čija senka
korača malo pre njih.

Kratko su srećni
ovde gde naizgled smrti nema,
ali je ona uvek u blizini,
naslonjena na sećanje

na privid mira,
na robiju bekstva,
na praznjikava lica u prolazu,
na ogledala u klozetima
tuđim —
ogledala koja trepću,
kao da su i ona umorna
od gledanja —
sve to u mojim očima
počiva duže nego što je
pristojno.

Gde mi je pasoš?
Da li ću stići
da se obrijem
pre nego što poprimim
pogled došljaka,
onaj pogled koji zna
da ga ništa ne čeka

nigde.

RATKO DANGUBIĆ: O LJUBAVI KOJA NE ZNA DA UMRE

 

Ona sedi za stolom obojenim u zlatno, ali zlatno više nije boja — to je temperatura njenog srca. Na stolu šolja kafe, cigareta koja dogoreva u pepeljari u obliku ruke, i pismo koje nikada nije poslala. U pozadini stari radio pušta pesmu o ženi koja čeka čoveka što se nikada ne vraća iz Beograda. Piše nekom ko je možda mrtav, a možda samo ćuti. Reči su žive, oštre kao nož koji je sakrila u fioci pre deset godina.

Ulica miriše na vlagu i crvenu boju. Vetar nosi miris parfema, kiše i krvi. Ispod njenog prozora prolazi mladić sa buketom belih ljiljana. On ne zna da je tišina u njenoj sobi starija od Boga. Ona gleda kroz prozor i vidi sebe, u drugom životu, kako trči kroz film koji nikada nije snimljen. Na zidu, svetlo projektora stvara prizore koji se prepliću: njeno lice, njegovo odsustvo, sveće u crkvi koje gore bez Boga.

U snu, poslednji čitalac postaje ljubavnik. Ima oči koje se pretvaraju u rečenice, i glas koji miriše na vino i pepeo. „Ne piši više“, kaže. „U svakom slovu ostavljaš deo sna.“ Ali ona ne može da prestane. Papir postaje koža, a tinta krv koja teče unazad. U tom trenutku, umetnost i strast su jedno telo — koje gori, ali ne sagoreva.

U crkvi, oltar je prekriven komadićima stakla i karmina. Sveća koju pali svetli kao puls u grlu. Iznad nje lebde duhovi vernika i izgubljenih ljubavnika. Oni joj šapuću kroz dim tamjana: „Vera je samo drugo ime za požudu.“ Ona se smeje — taj smeh odzvanja kao pucanj u tišini sveta.

Kod kuće, sto se zaista pomera. Papiri plešu, knjige dišu, a ogledalo pokazuje dve žene: onu koja piše i onu koja čeka. „Koga?“ pita senka.
„Onoga koji zna da sam sve izmislila“, odgovara. I u tom trenutku — fikcija postaje stvarnost. Ptica od reči izleće iz njenih grudi.

Svet spolja je siv, ali u sobi sve gori: zavese, mirisi, snovi. Ona zna da se ne piše da bi se spaslo, nego da bi se sagorelo. Na stolu, kap kafe se pretače u oblik krsta, a pepeo cigarete u lik čoveka koji nestaje u dimu.
„Zar umetnost nije način da se veruje onome što ne postoji?“ pita sama sebe. Odgovor dolazi iz radija, kroz staru pesmu o ljubavi koja ne zna da umre.

Na kraju, piše poslednju rečenicu: „Ako me iko pročita, neka zna — verovanje je samo drugo lice želje.“ Prozor se otvara, vetar nosi papir napolje. Negde, u drugom gradu, poslednji čitalac ga pronalazi na kiši.
On ga ne razume, ali oseća miris karmina i mastila. I to je dovoljno.

NOVI NOBELOVAC

 Milan Todorov:

Stil pisanja Lasla Krasnahorkaija u romanu Melanholija otpora predstavlja izuzetno gustu, refleksivnu prozu koja pomera granice narativne linearnosti. Njegove rečenice često imaju hipnotičku dužinu — poput zavesa koje se neprestano talasaju — i u njima se spoljašnji događaji pretaču u unutrašnji pejzaž junaka. Ta unutrašnja deskripcija nije samo introspektivna, već je i filozofski nabijena, noseći slojeve promišljanja o raspadu sveta, istoriji i slabostima čoveka. Krasnahorkaijev stil traži od čitaoca aktivno prisustvo: njegova refleksija nije objašnjenje, već vrtlog misli koji čitalac mora da prepliva. U toj rečenici bez daha, on spaja unutrašnju potresenost i spoljašnji haos u jedinstveni, neprekidni tok svesti.

МИЛАН ТОДОРОВ: НЕБУЛОЗНА СМРТ КАМЕНОРЕСЦА

Радњу је држао крај потока, оног истог Роковог потока који лети мирише на шљунак, а зими звучи као шупља кост. Ту, одмах иза пијаце са неколико дрвених тезги и празних гајбица на којима су ујутру стајале шаргарепе, празилук и покоја главица купуса, стајао је кип Светог Рока. Камени светац, оштећен на колену, држао је штап у десној руци, а поред ноге му је лежао камени пас, са њушком у смеру потока.

Радња се звала Нови почетак. Лимена табла била је обешена на два зарђала ланца и благо је звецкала кад год би поветарац потегао низ поток. Име је деловало некако невешто, чак неправедно, јер изнутра се није ширио никакав почетак, него крај. Крај који се полако и без журбе урезује у камен. Не бих је ни приметио да у потоку, међу камењем и лишћем, нисам угледао неколико напуклих мермерних плоча — спомен плоче са искривљеним словима, погрешним именима и датумима који су одвајали живе од мртвих. Све оно што муштерије нису хтеле да плате јер смрт, по њима, мора бити беспрекорно написана.

Људи, нарочито стари људи, робују одговорности. Верују да ће својом тачношћу продужити постојање. Уверени су да је ред нешто што одолева распадању. А он — каменорезац — није веровао ни у шта.

Био је човек из Босилеграда. Кржљав, тврд у раменима, са обешеним капцима и гласом који никада није био потпуно чист, као да је у грлу носио ситан шљунак. Носио је исту радну блузу — некад сиву, сада испрану до безбојности, увек са неколико флека од цемента и уљаних трагова.

„Ми нисмо светски прваци у умирању,“ рекао ми је једном, наслоњен на дрвену ограду дворишта. „Него у показивању жалости онима којима није стало. Ми каменоресци то најбоље знамо. Први дођемо, последњи одемо. А кад све заврши, само нас нико не пита ништа.“

Те речи нису биле горке. Изговорио их је мирно, као човек који је већ одавно престао да тражи смисао у томе што ради.

---

Упознао сам га у једном од оних периода када је све у мени било некако истрошено и глуво. Дошао сам да му наручим плочу са именима прабабе и прадеде. Гробна места су постојала, али натписи на чамовим крстовима били су одавно избрисани ветром, сунцем и снеговима. Земља се у међувремену слегла, траву је захватило корење багрема.

Слушао ме је дуго, у тишини, жваћући неку суву гранчицу коју је, изгледа, држао у устима уместо цигарете.

„Наравно да могу,“ рекао је на крају. „Само… шта ће ти то?“

Питање је било просто, без подсмеха. Имао је право: гроб нико није дирао. Само је онај момак којем смо сваке године пред Дан свих светих плаћали да уреди гробље, радио немарно. Покосио би травуљину, грабуљама покупио остатке, али је сваког пута лопатом захватао земљу с гробова. Тако је од два стара гробна места временом направио једно.

„Ту ћу се сахранити,“ рекао сам му.

Он је само климнуо главом. Био сам у годинама у којима таква реченица више не изазива ни сажаљење ни подсмех — него разумевање без речи.

„Имаш ли камен или да га ја набавим?“ упитао је.

„Ја ћу,“ рекао сам, иако нисам знао како.

Док сам се враћао кући, размишљао сам о том чину — о тој ситној, скоро смешној жељи да својим рукама уредим место које није моје сада, али ће бити некада. О том лажном реду којим покушавамо да утишамо живот. Шта је, уосталом, то „вечно место“ ако не украс сопствене таштине, рупа у коју уређено полажемо све што не можемо да контролишемо. И изнад које, као званична формула, стоји реченица: „Вечно ожалошћена породица.“

Каменорезац ме је слушао до краја. Саучеснички је намигнуо, као човек који препознаје туђу слабост, али је не осуђује.

---

У његовом дворишту било је десетак мермерних и гранитних обелиска, неки већ исписани, неки нетакнути. Стварали су сенке које су се, пред подне, издуживале као да се мртви већ приближавају. Осећао сам како ме тај свет, још невидљив али близак, тихо дозива.

„Хоћеш ћирилицом или латиницом?“ упитао је.
„Ћирилицом.“
„Писмо обично или курзив?“
„Курзив.“
„Византијски или равна слова?“
„Византијски.“

Док је говорио, лице му је мењало израз — озбиљност је прелазила у дечачку неуглађеност. У том тренутку сам осетио нелагоду коју изазива само она врста присности која се јавља између двоје људи што, у ствари, немају ништа заједничко.

Одложили смо рад за неко неодређено време.

---

Пут до куће водио је поред гробља. Често сам у раним јутрима, кад би се магла још вукла кроз траву, видео његов стари плави камионет са мешалицом, крампом и лопатама у товарном делу. Радио је илегално. Ако се уопште може говорити о илегали кад се ради о мртвима.

„Нема ту власти,“ рекао ми је једном, „све што радимо — радимо за оне који више ништа не траже.“

Пио је ретко. Али кад би га ухватила она његова мука — безимен страх или празнина — попио би, како је сам говорио, пет литара јаког белог за вече. Скинуо би радну блузу, остао у белој атлет мајици и дугачким гаћама, подложио гвоздену пећ и седео за столом. Јео чварке, сув хлеб, пио вино директно из боце.

„Тако је најбоље,“ рекао би. „Ко пије из чаше, пије за неког. Ко пије из боце, пије за себе.“

Ујутро је био као нов човек. Радио би мирно, урезивао слова у камен као што други људи орезују виноград — стрпљиво и без журбе.

Једног дана, док је чистио мермерну плочу, у одсјају сунца угледао је своје лице. Испричао ми је то без икакве драме, али му се у очима видела промена.

„Нисам се уплашио зато што сам се видео,“ рекао је. „Него зато што нисам знао — да ли сам већ тамо или још овде.“

Неколико месеци касније, продао је радњу. Преселио се у оближње село, ближе манастиру. Радио је још неко време, ситно, тек толико да му се руке не одвикну од алата.

Једног јутра, сасвим неочекивано, умро је. Без разлога, без најаве, као човек кога више нико не чека. Жена која је долазила повремено да му поспреми кућу и скува нешто топло, с кашиком како је говорио, пронашла га је заглављеног у пољском клозету, срозаних панталона и гаћа.

МИЛАН ТОДОРОВ: ДРУГА СТРАНА СРЕЋЕ

Растиње поред пруге...

Углавном је то кисело

дрво.

Понеки бели брест

донет ветром са реке.

Ту су затим грмови

као гомуљице неког нејасног

процеса који се отеже

у недоглед и узнемирава те

те чичкава трава која расте

само до метра висине

а затим умире природном смрћу

попут срећних људи.

Не постоји могућност кошења

или резања и обарања дрвећа

у забрану поред пруге

јер је прилаз стрм

и ограђен бодљикавом жицом

кроз коју можда протиче

струја јаке ампераже.

Ускоро ће се ту појавити

дивље животиње.

Најпре мале а затим

доносауруси

направљени од честице

твоје коже.

Путоваћемо између

садашњег и прошлог 

не знајући где је боље:

у кртожном потпазушју пруге

или у возу којим одлазимо

у наш  за сада

невидљиви живот.

МИЛАН ТОДОРОВ: ЖИВОТ УКРУГ

 

Био је то јесењи мантил, светле беж, готово безбојне тканине, из које је извирала нека пригушена млада мушкост, као из старих фотографија. Купила ми га је мајка током једне од својих ситних, готово стидљивих шверц тура у Трст, када се, као некадашња домаћица, трудила да у кућу унесе мирис туђег света, оног у коме је роба мирисала на обиље и где се, веровало се, боље живи.

Одмах ми се допао тај мантил. У њему је било нечег што ме је приближавало човеку какав сам тада желео да будем: писцу, са својом вером у речи, у дуге кишне дане и у смисао меланхолије. Носио сам га са претераном свешћу о себи, као што млади људи носе своје жеље, верујући да се у том комаду тканине налази неки знак изабраности, тајни позив који ће се једном, кад све прође, разумети. Тада сам студирао књижевност, носио шешир и пушио луле. Било је то непоправављиво време, године тражења и спорог зрења младости.

Касније сам га износио, као што се све што се воли износи, а онда заборавио. Сетио сам га се тек после сна у коме су ми, не знам ни сам како, нешто украли. Слика тог губитка није била јасна: у сну сам био у неком обалском одмаралишту, собе су биле незакључане, браве извађене, ноћи испуњене шапатима и корацима жена које су улазиле и нестајале.

Кад је требало да пођемо кући при спремању кофера приметио сам да ми нема мантила. Не знам зашто сам га понео на летовање. Вероватно сам мислио на ћудљиви септембар у равници. Међутим на мору, чак и на северном као што је море у околини Задра је изветравање лета нешто сасвим друго.

Вратио сам се у Нови Сад и данима, што ми иначе није обичај, обилазио продавнице не бих ли нашао исти мантил. Претпостављао сам да га има у тада популарним комисионима, у којима се продавала шеврцована, па и крадена роба из иностранства, углавном баш из Италије, али мог мантила нигде није било.

Морао сам да се задовољим једним такође беж боје, али он није имао оно нешто што се могло видети на оригиналу: јак, танком кожом опшивен обруб рукава или двоструки преклоп крагне и још неке мале ствари које су га чиниле посебним.

А онда сам се, у том трену, пробудио и накратко био очајан због губитка мантила као да је стваран.

Међутим, као што већ рекох, био је то само сан а ја у снове, тачније у њихова значења никад нисам веровао и о том сну, као ни другим, у последње време све мучнијим, нисам имао обичај да било коме причам.

Хиљаду деветсто осамдесет девете када су касних децембарских дана у Румунији избили насилни немири и нереди са још двојицом колега, једним тонским сниматељем а другим, службеним радијским возачем, обрео сам се по репортерском задатку у Темишвару.

Да ствар буде чуднија, али понекад то тако бива на јави, пошао сам у мантилу. Децембар те мучне године, срећом, није био много хладан.

Стигли смо у град предвече. Град је био тих, као после погреба, помислио сам.

На црвено трулом тргу, како ми се учинио на први поглед, мноштво поломљеног цвећа и догорелих свећа. Нека или нечија, ни данас не знам откуд и како, у сваком случају несасушена крв у танким тамним барицама видела се свуда унаоколо. Био је то призор који не изазива ни ужас ни сажаљење — само неку врсту тихе резигнације, као кад човек најзад схвати да се све што је људско понавља у круговима.

Наш домаћин, песник, саветовао нам је да се клонимо јавних места.

И он се, рече, плаши за своју главу. Само неколико месеци пре револуције, признао нам је, написао је оду председнику Чаушескуу о чијој судбини се тог првог дана немира ништа поуздано није знало.

Песник нас је позвао да преноћимо код њега у стану. Прихватили смо, јер хотели, како смо сазнали, из познатих разлога нису радили.

Хтели смо ипак да одемо негде да нешто поједемо.

Домаћин је рекао да ћемо покушати на једном месту, на излазу из града, на северу, у лагуму некакве тврђаве где је интимно и где нас неће нико узнемиравати. У тврђави је, наиме, смештена нека војна јединица.

Кад смо стигли до ресторана у оближњем гарнизону чули су се кратки ритмички одјеци а тмаста карпатска магла је лежала ниско над пустом улицом.

Без много речи ушли смо у ресторан, који се, испоставило се, налазио у подруму утврде па се споља није могло видети и иначе шкрто светло у њему.

И даље се није знало да ли је режим пао, да ли је диктатор жив, шта ако је побегао у Југославију и тамо добио азил са могућношћу да се врати једног, може бити и скорог дана.

Питали смо конобара, који је био и сам уплашен, шта би нам препоручио за вечеру. Он је, како нам је превео наш домаћин, рекао да има само неког кромпира са мешаним месом и салате од купуса.

Пристали смо на то, немајући избора.

Док смо чекали наруџбину пришао сам онижем прозору из чијег удубљења се могао видети комад неба. Био је без боје. Као да се и небо предомишља, помислих.

Јели смо брзо и ћутке. На крају испили смо две боце елегантног и лаког белог вина из Трансилваније, познатог по хладнијој клими. На боци је писало Тарнаве, сећам се.

Ми смо покушали да се шалимо и говорили како после две боце тог вина нико не може правилно да изговори његов назив да не запетља слова Р и В.

-Председник и његова супруга Хелена – рече неспретно наш домаћин – волели су баш то вино.

У једном тренутку свима нам се чинило да се ништа није догодило.

Тамну сенку на то бацала је чињеница да је простор огромног дугог ресторана био начичкан празним столовима и столицама.

Осим нас, никог овде није било.

Лице шанкисте било је у дубини шанка и није се разазнавало, као да се и оно плашило да буде препознато.

Платили смо и изашли на свеж ваздух.

Одједном смо зачули туп звук разбијања стакла. Притрчали смо колима, али је неки закрабуљени човек трком нестао у магли кроз коју се привлачио мирис паљевине.

Отворили смо врата аутомобила. Мог мантила, којег сам оставио немарно пребаченог преко задњег седишта више није било.

И сад док мислим о том малом несрећном инциденту не могу да се горко не насмејем.

Замишљам како сад тај нови живот, као она лоповска темишварска сподоба бауља бежећи кроз мрак, јер мора да живи са свим тим нејасним гласовима, тајнама, гневом, осветама, неправдама и смртима и да револуција , ако не баш увек, наступа у туђем, врло често краденом оделу.

П.С,

Чаушескуа и његову супругу су неидентификовани војници стрељали исптред неке штале,у непознатом селу, на непознатом месту. Учинили су то без суда. По кратком поступку. На сликама које су процуриле видео сам да су носили дебеле и крзнима обогаћене зимске капуте. 

Милан Тодоров ВЕЧЕРЊИ СВЕТ песме

Нови песнички рукопис Милана Тодорова, одликује се карактеристичним антипоетским ставом. И претходне песничке књиге Милана Тодорова почивају на прозним вредностима његовог стиха. 

Нема овде роматичних сазвучја или евуфонија које стих обликују као посебно одређен тип реченица које одзвањају као посебно обликован језик. 

Тодоров производи ефекат поетског сарадњом наративног догађаја и рефлексије. Догађај је обично смештем у прошлост или је производ имагинараног. Рефлексија узима догађај као основу за пројекцију могућег исхода. 

Тодоров не тежи за великим консенквенцама, за смислом који је универзално одређујући, он је на известан начин приватан, субјективизиран и тиме представља откриће као откриће другог. За Тодорова ја и он су други или друго. Тај други је за Тодорова главни задатак, открити другост, тајну другачијег као услов и разлог свих разлога опстанка. То је та светлост која кроз ове опоре стихове сија и обасјава наш борвак у свету.

Милан Тодоров (1951) рођен је у Банатском

Аранђелову, дипломирао је југословенске књижевности са светском књижевношћу на Филозофском факултету у Новом Саду. Писао је и уређивао рубрике сатире у студентским и омладинским листовима. Пре окончања студија, запослио се као

новинар-приправник у Радио Новом Саду и радио у електронским медијима до краја рата 1999.Последњих безмало двадесет година ради као

винар и виноградар у Петроварадину. Пише сатиричне приче, афоризме и класичне приповетке. Објавио је више књига прича, књига поезије и

књига сатире (Добио је награду Друштва књижевника Војводине 2019 за књигу године).

Слика на корицама

Владимир Дуњић

Бела мачка (детаљ)

Милан Тодоров

• ВЕЧЕРЊИ СВЕТ

ISBN 978-86-80268-52-1 

9 788680 268521