PISCI ODBILI AMERIČKI PEN

 

Тридесет и један аутор и преводилац повукао је своје радове из разматрања или одбио књижевне награде ПЕН Америке за 2024. због „неуспеха да заштити“ палестинске писце у Гази.

MILAN TODOROV: UZALUDNA PONAVLJANJA

 

Ako postoji drugi život

Posle ovoga

Kao što je postojao

Prvi život

Život pre ovoga

Ko ću ja tebi

Ko ćeš ti meni

U njemu biti?

Kako ću se odužiti

Dužnicima svojim

I samo tako pobediti

Svoju slabost sadašnju

Svoj stid

Zbog nemoći pred jačima?

Ali zašto se stidim

kad ću u tom drugom životu

srećnijem

moći da se namirim

i naplatim sada nenaplativo?

Svi ti ljudi

Sve te žene

Iz kojih sada govori

i radi

Njihova prava priroda,

U drugom životu

Možda će biti

Slabi kao ja sada.

I onda čemu poravnanje?

Čemu kad ne može

da se pobegne iz svojih vena?

Ali baš zato

Vredi pokušati.

Zasaditi lavandu

da ti miriše u jastuku

Ubiti pticu

Koja ti jede zrnevlje trave

Biti jednako loš

Koliko i dobar

kao dopadljiva ženska

Koja parkira na ulazu u megamarket

Što je nedopustivo

Što svima smeta

Ali ona vozi najnoviji BMV

I lakom rukom ispakuje skupe stvari

U gepek

jer zna da nema uspeha

Ako samo kliziš 

Bez krivice i

Bez bola.

MILAN TODOROV: DO KRAJA

 

Bezmalo uvek kad se automobilom

Umoran vraćam sa nekog puta

Što se više približavam gradu

U kome živim

Gradu koji me je asimilovao

Kao Indijanca

Pomislim da je velika šteta

Što je cilj tako blizu

Daleki ciljevi su uvek bolji

Siguran su znak da ti se

sada i ovde

ne može dogoditi promašaj

Niti bilo šta loše može da ti se dogodi

dok imaš udaljen cilj

I zato je važno samo voziti

Bez obzira na umor

Šta je on

Ko je

Jebeš umor

Još jedna prolazna stvar

Poput žena koje se nećkaju

Zato vozi dalje

Ali ne smeš nikad da se zaustaviš

A kad stigneš do cilja

za koji samo ti misliš da je cilj

(A šta ako nije)

I onda vozi dalje

Vozi

Naročito po mraku

kao poslednji čovek na svetu

samo vozi

Naročito ako imaš novi auto

I novu saputnicu

Vozi kao da znaš kuda idete

kao da ona zna

Priljubljenog nosa uz šoferšajbnu

Pokušavajući uzalud

da vidi nešto u tmini

U kojoj nastaju svetovi

U kojoj nastaju deca

U kojoj se rađaju zvezde

I zato

samo vozi

do kraja sveta

A kad stigneš tamo

U šta sumnjam

Jer kraj ne postoiji

Odista

odista ti kažem

Kraj ne postoji

Ali ako ipak stigneš tamo

Nikako ne vozi u rikverc

jer rikverc je drugo ime za naopako

Samo vozi dalje.

MILAN TODOROV: DOBRA RAZLIKA

 

Sasvim je glupa izreka prema kojoj

Odelo ne čini čoveka

O, čini ga itekako

Govori o njegovom ukusu

O materijalnom statusu

O načinu izbora

O odnosu prema estetici

O psihologiji njegovog šešira

Recimo

Koji sam nameravao da kupim
Pred ovo čudno leto

koje kao da je 

bilbord za daleke destinacije

Otići

samo otići

tamo daleko bi sada

trebalo da odem.

Pokušavam da skupim snagu

da se izvučem odavde

Ali stalno gledam ljude

Mlade parove

Kako sede na vetru

Klupi pred kućom

Nepomični tek sedokosi likovi

U ustajalim uniformama

Mladosti

Uvek sam zamišljao odlazak

kao dar za prepoznavanje novog

kao nežnu zamenu za prosto vreme

Ili kao nužnu promenu položaja

Recimo sa mokre trave

Na još topao beton ispred tržnog

centra

kao što je to večeras

pred iznenadnu hladnoću

učinio odbačeni crni pas

koji će zbog te patnje noćas

sanjati nešto sasvim nepotrebno

Ali i to je dosta.

I to je dobra razlika

I to je odelo za pipanje sveta.

MILAN TODOROV: PASTIRSKA ELEGIJA

 

Prema vestima svetskih agencija

Iran je u znak odmazde

raketirao Izrael

Sa više stotina projektila

Ali bez većeg uspeha

Jer su leteći mehanizmi smrti

Većinom završili

U pustinjskom slabo naseljenom

predelu

I prema prvim informacijama

Ubile su samo jedno dete 

Koje je čuvalo ovce

na obodu pustinje Negev

Volim pustinje

Često ih sanjam

pogotovo sklupčan

u zimskom krevetu

Bio sam jednom davno tamo

kao turista samo

U toj činilo mi se prilično upakovanoj u zeleno

I nisam osećao ništa

Od onog što osećam danas

Tada još nisam znao

Da su pustinje 

Započinjanje umiranja sveta

Pesak prašina prah

Ali pustinje imaju ime

za razliku od male

nedužne pastirke

U prizorima Biblije

Još neodigrane.

 

KAO OVO VREME

Starenje nije trenutak sadašnji

Jer sada si mlađi i bolji

iako si star

Ali mlađi si i jači

Nego što ćeš da budeš

Za deset godina

Ali i tada ćeš biti mlađi

nego što ćeš da budeš

Za pet godina

Tako da sve treba da primaš

kao olakšanje

Možeš čak i da se smeješ

Onako kako se smeju

Nekadašnji ljubavnici zbog

Ponovnog susreta

Ne znajući gde je šta

Što je dobro

kao zamišljeni događaji

Koji svemu prethode.

MILAN TODOROV: PARČE NEBA NA ZEMLJI

Devojka je sedela na klupi blizu rečne obale licem prema ulazu u čardu, a mladić okrenut ka vodi.

Devojka je bila vrlo mlada. Imala je  negovane zube, gola ramena i kratku crvenu haljinu. Povremeno se smejala vrlo bučno poklapajući usta šakom.

Mladić se takođe smejao,ali nekako krto, kao da se stidi.

Razume se da ne znam o čemu su pričali. Uostalom, što bi me se to ticalo?

Vraćao sam se sa nekog zamornog službenog puta kolima i odlučio da pre nego što odem kući pojedem nešto u toj čardi za koju su me vezivale pecaroške uspomene iz davnih dana.

Žena je otišla kod svojih u S. tako da nisam imao potrebu da idem pravo u stan.

Mladi konobar je sedeo u prikrajku zagledan u mobilni telefon nije obraćao pažnju na mene kao pridošlicu na terasi.

Pogled mi je ponovo pao na devojku u crvenoj haljinici i proćelavu glavu mladića ili, možda, već sredovečnog čoveka čiji mi se pofil, koga je povremeno pokazivao činio poznat od nekud.

Devojka je sedela vrlo uspravna, ravnih mladih grudi,  ali je sve vreme prekrštala noge. Imala je veoma bele noge i, mora da je mislila, kako to uzbuđuje muškarca ispred nje. Ali, on nije mogao da vidi njene odista lepe oble butine.

U jednom trenutku uzela je svoju ružičastu, plastičnu tašnicu i uputila se ka  toaletima koji su se nalazili iza čarde.

Čovek za stolom nemo je zurio u reku.

Izgledalo je kao da stvari između njih dvoje nisu raščišćene.

Konbar me je najzad ugledao.

Došao je hitro do mene. Bio je mlad i nevin. Imao je tetovirane mišice, prenaglašene, što me uvek natera da pomislim kako je neusaglašen sa onim što će biti u budućnosti.

Naručio sam pečenog smuđa, salatu i malo pivo.

Dok sam čekao da mi donesu jelo i piće pitao sam se odakle znam čoveka, još uvek okrenutog leđima.

Nismo bili sami na toj večernjoj terasi i kako je padalo veče senke su se ljuljale sa okolnog drveća tako da je svest o prošlim danima koje sam provodio tu na ušću malog Dunava u veliki Dunav postajala sve zagonetnija i zamršenija. Umornom od puta mešali su mi se likovi iz davnih dana i sadašnjih.

Pre nego što mi je konobar doneo večeru, devojka u crvenom miniću sa, tek tada videh, tetoviranim butinama, projezdila je do svog stola.

Uskoro se ponovo naglas smejala.

Nekoliko velikih belih rečnih galebova odjedanput je proletelo iznad nas.

Kuda lete? Gde su kapije sveta?

To mi nikad, pomislio sam, neće biti jasno.

Život je nešto između onoga što znamo i onoga što ne očekujemo.

Kad je čovek koji mi je sve vreme bio okrenut leđima  okrenuo profil i upitno me pogledao ispod crnih letnjih naočara bio sam siguran da je to onaj nekada mali dečak koji se utopio u tom Dunavcu koji se sada, lagodno, lenjo, umiruće utapao u veliku reku.

Da, bio je to mali Lovačić. Jedan od blizanaca Lovačić. Kuća im je bila pored pruge koja je svojim visokim kamenim pružnim nasipom delila reku od ulice.

Reka je, razume se, ćudljiva. 

Često bi podivljala i plavila  prugu.

Železnički saobraćaj bi tada bio obustavljan a kuće iza pružnog nasipa su se davile u mutnoj vodi.

Jedne takve godine, a beše rano topli maj, ako se ne varam, dva dečaka, dva sina matorog Lovačoća su se našla u nabujakom Dunavcu kada ih je  voda poduhvatila i ponela sa sobom. Jedan je uspeo da se dočepa nekog granja na obali i tu su ga pronašli spasioci, dok se za drugim, navodno još traga.

Da li je to neki znak?

Postojanje je kao ogledalo.

Postojiš dok se ogledaš.

Taj preživeli sin starog Lovačića se zvao, Rada. A brat koji je netragom nestao zvao se, sećam se, Radica. Skoro isto. Uostalom, ličili su kao jaje jajetu.

Jeo sam smuđa, malo prepečenog, ali dobrog i posmatrao Radu ili Radicu. Nikad nisam znao koji je  koji. Sa jednim od njih sam jednom započeo razgovor o tom nesrećnom događaju na Dunavcu, ali je on čas tvrdo da je Rada sledeći put da je Radica.

Salata je bila odlična. Krastavci, paradajz na tanke kolutove, slane kocice sira i malo, sasvim malo listića belog luka.

Devojku u crvenom miniću nisam poznavao.

Da li je bila bliska sa udavljenim blizancem ili sa živim koji je verovao da je utopljeni brat?

Ali, pomislh dok sam ispijao grki sok sa dna činije salate, ko zna, možda se od fizičke oblikovanosti može izgraditi život koji je prestao.