MILAN TODOROV: SKRAĆUJE MI SE VREME

 

Zemlja je počela da se buni.

Zemljotres na Kamčatki od skoro 8 Rihtera

pa onda vulkan Etna koji

izbacuje pepeo 6,5 kilometara u nebo.

Uvek sam mislio da će se prvi pobuniti ljudi zbog teškog vremena jer

pametni programi im uzimaju posao a

žene i ravnopravnost polova

su drugorazredne teme.

Kao prvi ljudi pre sedam miliona godina

ješćemo crve

jer su zdravi i puni proteina.

Odlažem to koliko mogu.

Osećam odbojnost prema gubitku dobre navike.

U maloj bašti na škrtoj zemlji

gajim nekoliko strukova paradajza.

Ne ide mi od ruke.

Vrt te uči strpljenju, rekla mi je lepa vrtlarica.

Onda sam makazama posekao skoro sve

listove u ruskom botaničkom ruletu

i čekam da vidim ishod

da li će plodovi biti veći

ili će sve da propadne.

Trudim se da budem optimista.

Zalivam.

Volim vodu sa izvora svetog Dimitrija.

Danas sam primetio masu malih zelenih

guštera koji su se rojili u kamenjaru bašte.

Ako se ne varam oni su potomci

dinosaurusa.

Kopkam travčice korova dok pijem jutarnju kafu u vrtu.

Verujem da ljubav na kraju postaje čežnja za plemenitošću življenja.

Miris žene u jutru pomešanom sa kapima kiše.

Dani u ovom mesecu postaju kraći

u proseku za 36 minuta.

Neka bar jedna ljubav nadživi

kratkoću vremena.

MILAN TODOROV: NE POSTOJI DOBRA ADRESA

 

Sve je bilo u redu kada smo Boris Rus i ja ispijali bocu konjaka.

Konjak je bio domaći.

Boris je otišao kolima beogradske registracije.

Sutradan poslao mi je poruku da mu pošaljem pet boca istog konjaka,

ukoliko ga još imam.

Naravno da sam rekao da ću mu poslati.

Pitao je kako?

-Kurirskom službom, rekao sam. Samo mi pošalji tačnu adresu, ime i prezime i broj telefona za kontakt.

-Sutra - odgovorio je porukom.

Mogao je odmah da mi kaže adresu, ali nije. Slutio sam da he zapao u teške dane.

Prošlo je nekoliko dana.

Vraćao sam se kolima sa čarde kad mi je zazvonio telefon.

U principu se ne javljam na nepoznate brojeve.

Ovog puta sam odgovorio na poziv.

-Boris ovde, Rus, sećaš se.

-Sećam se.

-Ne mogu da pošaljem one podatke jer idem na odmor.

Osetio sam da izmišlja stvari.

-Mogu da ti pošaljem paket na bilo koju adresu - rekao sam.

-Ne, bolje ne. Ne postoji dobra adresa.

Shvatio sam sve.

-Javiću se kad se vratim. Čuvaj mi taj konjak.

-Ne znam, -rekao sam.

-Javiću se na bilo koji način.

-Može sa bilo kojom adresom -pokušao sam da mu dam ideju kako da prevari agente KGB-a koji su, sada sam bio uveren, lovili po Srbiji emigrante, pobegulje od rata.

Pobegulje je ružan izraz. Ne može se konačno pobeći. Svi vučemo svoje stare živote u tobože novom svetu.

Boris je lep naočit čovek srednjih godina. Bavi se programiranjem. Mislim da je inteligentan. Brzo je savladao srpski jezik.

Čekao sam.

Javio mi se porukom sa drugog telefona.

-Nabavio sam psa. Uživam. A ti?

-Čuvam boce – rekao sam.

-To me raduje. Platiću ti za to dvostruko.

-Nema potrebe.

-Moram da prekinem.

Nije rekao zašto. Mogao sam da pretpostavim. Ruska tajna bezbednosna služba KGB i njihovi ljudi su svuda.

Zamišljao sam Borisa Rusa kako pakuje kofere i sa njima u desnoj a sa povodcem za psa u levoj ruci istrčava iz neke sobe za iznajmljivanje na dan čija tabla očajno škripi na vetru.

Da, tu je bila i njegova tiha, uplašena žena.

Sve troje činili su malu lepezu prošlosti.

Tako sam ih video.

Nisam znao na čijoj sam strani.
Kako bih ja postupio da sam na njihovom mestu?

Jednom davno, na početku poslednjeg rata kod nas, pakovao sam najnužnije stvari u kofer. Pasoše, nešto novca, neka dokumenta za sud koji, slutio sam, neće postojati i preobuku.

Problem je bio samo što nisam imao gde sa tim sitnicama da pobegnem.

Amerikanci su najavljivali kopnenu ofanzivu. Znao sam da će nas, ukoliko do nje dođe, na kraju sve pobiti. Njihov princip je pobeda po svaku cenu. Nema milosti.

Posle, kada je sve nekako prošlo, sa grkim ukusom poraza u ustima, odlučio sam da negujem odvojenost od sveta.

I evo sada, upravo kada sam mislio da mi to polazi za rukom, pojavljuje se taj, ne beli, ne crveni, nego neki zeleni Rus po imenu Boris i sve počinje ispočetka.

Ali, čovek mora da gazi napred ili će biti zgažen. Svejedno čime. Tenkom ili čizmom.

Pribegao sam staroj mudrosti, a ona je glasila: ćuti.

Rat između Rusije i Ukrajine se sve više zahuktavao.

Znao sam da će se njihov obostrani bes, uprkos vatrenim zakletvama da neće, jednog dana ugasiti.

Taj će se bes iscrpeti, poput džinovskog talasa cunamija na dalekim okeanima.

Ali, svakome ostaje njegova domovina. Kao mladež na koži.

Da li je moj prijatelj Boris mislio o tome?

Možda je mislio da će ga zaboraviti. Ali, tajne policije, čitao sam ponešto o tome, nikada ne zaboravljaju one koje je trebalo na bilo koji način vratiti u domovinu. U rat ili u gulag Sibira.

Da li su domovine zatvori – to je počelo odjednom da me muči.

Boris, mala žena, mršavi carski hrt – da li su oni sramota domovine?

Da li sam ja koji mislim da nisu, ipak sramota moje domovine?

Da li postoji neka zemlja bez da je domovina?

Opšta Kaledonija za ljude koje zbraja nevolja, a ne razdvaja ih?

U malom hrastovom burencetu od dvanaestak litara zrio je konjak.

Povremeno bih ga ogledao, kako su govorili naši stari.

U početku je imao boju žutog dukata za vratove gorskih nevesta a onda je počeo da tamni.

Tako se uči jezik strpljenja.

Čekao sam Borisa.

Navijao za njega iako se to kosilo sa mojim uverenjima o potrebi da se domovini uvek ukaže prednost.

Kupio sam drva za zimu. Crvena vrba. Dobro a jeftino drvo koje raste samo uz reku.

Popravio kaljevu pećkicu obloživši je šamotom potoljenim u staklenu vodu.

Kao magare spremao sam se za zimsko putovanje u neizvesnost.

Nisam znao šta donosi predstojeća zima. 

Ko će pevati?

Ko će živeti?

Da li su zemlja i krv isto?

Često sam osmatrao nebo. Nebo jedino ima spor ciklus. Nebo puno belih tragova iza aviona koji se vuku satima iznad grada. Neki su pričali da nas time ubijaju, jednog po jednog.

Nisam verovao u te nebuloze.

Imao sam prijatelja avijatičara koji mi je objasnio da su tragovi na nebu samo para izduvnih gasova vrelih avionskih motora na visokom nebu gde su temperature minus trideset stepeni.

Misao o Borisu me je postepeno napuštala.

Nije mi se javio najmanje šest meseci.

Konjak je lepo uzorio, kako su govorili naši stari.

Ponekad ga proverim. Uzmem tanko a providno gumeno crevce i udahnem duboko pa tako izvučem kap konjaka i liznem je.

I posle čekam.

Napolju neko prolazi, stane, ode i tako...

MILAN TODOROV: VRAĆANJE PSIMA

Od kako mi je pre šest godina

uginuo pas

usled napada srčanog crva

ne želim više da imam posla

sa psima.

Ne znam šta time dobijam.

Znam samo da se plašim svakog

novog gubitka ljubavi.

Ali psi, napušteni i nepoznati mi uporno prilaze.

Možda osećaju da u meni nema

moći da se nosim sa novom

ljubavlju tačnije grčevima njene smrti kao što ni oni ne mogu.

Psi, kaže se, sve osete.

Možda se solidarišu.

Sigurno se solidarišu sa mnom i mojom, hm, tugom.

I sada smo u prostorima

života i smrti

nedodirljivi

za neko ne dugo vreme.

Znam, neće biti lako istrajati u tom vakumu.

Ignorisanje smrti nikad

nije dalo rezultate.

Čovek mora da pati

kao danonoćna svaštarnica .

Ali, ko zna?

Zemlja je usled razornih zemljotresa

ubrzala okretanje oko Sunca.

Menja se sve.

Žene postaju mlađe kako stare.

Pića ne hvataju brzo kao pre.

Možda si mogao više

dati sebe i biti

nešto kao večna materica.

Ali, nisi.

Ti si zamenio cipele sa nekim likom

koji je otišao

i sad ne zna kako da se vrati

u ovaj petak.

 

MILAN TODOROV: SKORO NAŠ ŽIVOT

 

Ruže sklapaju latice pred veče.

Primetio sam to skoro i sad

ne znam šta bih sa tim saznanjem.

To postaje tajna

kao i toliko dugih stvari

koje ostaju tajna

ali samo u stvarnosti.

U nekom drugom kosmosu

u kome su bića oslobođena sile

zemljine pristojnosti

slika se izoštrava.

Na njoj sam ja

moja gavran kosa

moja kruta mladost

zbog toga

lomna poput euharistije

koja se stavlja pod jezik

za oprost i pokajanje ili sam

kao nitroglicerin

meka opna cveta

sam sam.

A ko si ti?

Koliko gubitaka mi donosiš?

Zastave, sveci

dolazak jeseni.

Slepoočnica.

Nevidelica...

Idem da spavam.

Moliću se za život

za kuću

za tugu

za nas

mrvice ražanog hleba

iz Lidla.

MILAN TODOROV: BAJKA O PRSTU

(odlomak 89. iz romana u nastajanju)

Bibliotekar se ponovo na krv i nož posvađao sa stanarkom Spomenkom i bricom.

-Dvadeset godina on brije pacijente a ne dozvoljava ženi da pomogne staroj majci i mojoj bolesnoj ženi.

Pije malo tamo,malo ovamo, kocka se i onda tuče ženu.

Skupo ćete mi platiti za sve ovo.

Imao je već 47 godina. Za sebe je smatrao da nema poroka. Osim možda tu i tamo pokušaja sa drugim ženama. Ali, s obzirom na situaciju u kući, mislio je da se to ne računa. Čak ni kod Svetog Petra.

Pisanje Književne hronike o ljubavi i drugom ga je smirivalo.

Koristio je pisanje kao lek. Mora se uzimati svaki dan, u tačno određeno vreme inače neće dolovati. Ljudski organizam je motor koji radi po precizno utvrđenum ritmovima.

Ne znam da li je verovao da će to neko čitati posle njega. Verovatno se nadao. Svi pisci žive od nade. I obraćaju se izmišljenom čitaocu.

Na strani 99. svog rukopisa započeo je tekst govora povodom otvaranja izložbe slika svojih sugrađana i sugrađanki.

U Sikstinskoj kapeli u Rimu, visoko na njenom svodu Mikelanđelo Buonaroti je oslikao jednu od najvrednijih i najlepših slika. Reč je o fresci pod nazivom „Bog stvara Adama“. Na njoj je središni motiv dodir dva prsta. Božjeg kažiprsta i Adamovog. Sve ostalo je u periferiji. Bog je prstom stvorio čoveka i sve nas. Prst je savršen organ. O njemu su ispevane mnoge pesme. O njemu bih i ja mogao da kažem štošta, ali smatram da nije trenutak da otvaram tu za mene bolnu i sramotnu temu.Ostavimo to časnom sudu.

Na otvaranju izložbe čiji je selektor bio vojnik i pesnik Zupanc i na kojoj je, prema mišljenju Bibliotekara bilo i baba i žaba, kako je rekao, ipak je izostavio detalje o Mikelanđelu.

Ne znam zašto. Možda nije želeo da pominje istoriju slučaja i kako je za sve kriva nepravda koja se ogledala u nepoštovanju prava na svojinu a zatim se širila do ovog doba u svim pravcima i svim smerovima.

Ztaim je rekao. Ispričaću vam umesto svega, dragi i poštovani umetnici  bajku o prstu koju sam negde pričitao ili izmislio. Svejedno. Vi ćete prosudite i samim sebi reći šta mislite o njoj.

U jednom malom gradu okruženom malom planinom i velikom rekom, sa potokom po imenu sveca Roka zaštitnika lovaca, u gradiću okruženog šumama živeo je slikar po imenu Kuzman.

Bio je poznat po slikama koje su oživljavale na platnu. Svi su u gradu smatrali da su njegove slike posebne jer su izvirale iz, kako je on govorio, jagodica psrtiju.

Kuzman, inače Jovan čije prezime ne želim da otkrijem jer je, možda i posle svoje lake i lepe smrti, među nama – verovao je da svaka boja i svaki potez kista izlazi direkrtno iz njegovog prsta i da on sa tim ne može da upravlja.

U sali se čulo komešanje. Najbučnija bila je balerina Larisa.

Bibliotekar se obrecnuo:

-Ako se nekom ne sviđa ovo, neka se vrati u vatrogasni cirkus sa šaljivim zatvorom, tombolama i izborima za mis. Ovo čemu sada prisustvujemo je, priznajem, korov renesanse. Ali, korov je lekovit. On je jedini koji ima snage da se digne u ispucaloj  zemlji kakva je ova naša.

Usledio je snažan aplauz.

Predvodio ga je pesnik Zupanc.

Čak je povikao:

-Bravo Šams!

Šams je čitao:

Jednog dana dok je Kuzman slikao na obali reke koja je opasavala grad, kraj njegovog štafelaja pojavila se jedna žena. Nije bila ni stara ni mlada, ali se oko bora njenih očiju moglo štošta pročitati.

Zastala je da pogleda njegovo delo i rekla mu:

- Kuzmane, tvoje slike su odlične, ali šta ćeš učiniti kada ti prsti više ne budu mogli da slikaju.

Kuza o tome nije do tada razmišljao.

-Moji prsti su čarobni i uvek će biti takvi.

-Možda su tvoji prsti čarobni, ali prava umetost dolazi iznutra.

Slikar je zaboravio na taj razgovor i nastvio je da slika.I dalje je verovao da su njegovi prsti tajna njegove umetnosti.

Jednog dana dok je slikao osetio je da ga prsti više ne slušaju kao pre. Postajali su ukočeni i nesposobni za tanke finije linije.

Kuzman je slikao još neko, ne dugo, vreme.

Ona žena se opet pojavila. Te žene koje se iznova pojavljuju!

I ta žena mu je, bez da je išta pitao, rekla: Pogledaj u sebe. Ti si slika.

Hteo sam, ma kraju da kažem, mi smo svi zajedno samo jedna slika.

Kakva?

Bog sveti zna.

Posle njegovog govora posluženo je žestoko piće.

Izložba je bila zvanično otvorena. Televizijska ekipa se za osetnim olakšanjem bacila na piće i iće u obliku ćevapa, ražnjića, pita sa sirom, zeljanica i drugih đakonija.

-Pogrešio sam – rekao mi je tiho Bibliotekar.

-Zašto?

-Oni sad misle da je sve gotovo i da ja možda znam tajnu koja postoji između umetnosti i života. A ja nemam pojma ni o čemu. Ja sam čovek koji žmuri.

-Govor vam je bio vrlo interesantan – rekoh da ga utešim.

Namerno sam upotrebio reč interesantan umesto neke jasnije formulacije.

On je to osetio. Tu ljigavu zmiju koja je izmlela ispod mog jezika.

Odmah sam se pokajao.

-Izvinite, gospodine Šams. Vaš govor je za mene malo iznenađujući.

-Misliš na prst – upitao me je bez dvoumljenja.

Nisam bio spreman da svedočim o njegovom odgriženom pa nanovo izraslom prstu.

-To je čudo medicine – rekao mi je. – Kada sam se pojavio u Urgentnom centru sa svojim kažiprstom uvojenim u maramicu, dežurna lekarka, neka mlada i tanka, bila je oduševljena.

-Upravo radim doktorsku tezu o odsečenim prstima naših zemljoradnika.

Rekao sam joj da sam biblioetekar.

-Svejedno – rekla je.- Prsti su početak i kraj svega.

-Da li ćete mi ga spasiti?

-Pokušaćemo.

I, kao što vidiš, uspeli su. Da li Bog iz Sikstinske kapele ili mlada doktorka koja se, kao što sam posle čuo, seksala sa direktorom Klinike – ali prst je sad na svom mestu.

Larisa i Nera su se motale okolo sa čašama punim konjaka.

U streljani nije bilo nikoga, kao ni u opštinskoj zgradi za kolektivna veselja. Vatrogasna zabava je završena kasno i smeće koje se širilo ostavljeno na sceni, iza scene i u posebno ograđenom prostoru za šaljivi zatvor, te tombolu i izbor mis zabave počinjalo je da vonja na uskislo piće, povraćku i izlučevine svih vrsta.

Bio je to smradni znak raspadanja i ja sam ga, za razliku od Bibliotekara, vrlo jasno uočio te odlučio da bežim od svih njih i svega.

Problem je bio samo u tome što nisam imao novca.

Rekao sam to Bibliotekaru.

-Ako ti centrala ne isplati sve zaostale zarade u roku od pet dana, ja ću.

Još jednom me je kupio.

-Idemo – rekla je Nera. – Ovde više nema ničega.

("So i zlato", roman 2025.)

P.S.

U prethodnih 90 dana ili noći, pisao sam svaki dan u proseku 1 stranicu, ponekad i dve,  teksta o bibliotekarevom prstu. Uzgred rečeno, nisam ni sanjao da se o prstu može toliko toga napisati i iz njega izvući. Za tri meseca, dakle, napisao sam 100 stranica novog romana  (Times New Roman, font 12) i usput mu promenio naslov u "So i zlato". So je suština čovekovog postojanja a zlato plemenitost, odnosno ono što najviše vredi a čega je ponajmanje. Tome sam iskreno težio. 

Sledi redaktura, dopuna, sečenje, krojenje i još štošta... Hvala svima koji su me čitali.

MILAN TODOROV: JOHAMBIN I PROPAST SVETA

 

(fragment 87. iz romana  u nastajanju)

Nastradaćemo zbog nečeg nevažnog, rekao mi je Bibliotekar kad sam ga pitao kako je bilo u Grčkoj.

-U povrtku se desilo nešto krajnje banalno. Već smo uredno poslagali svoje kofere i pakete ispred avionskog dela za prtljag, seli na svoja sedišta i pričali neke koještarije koje je trebalo da nam otklone strah od letenja.

Tu je zastao.

-Da li si ikada leteo?

-Ne – rekoh- Ponekad sanjam da letim.

-To se ne računa, naročito ne kod mladih muškaraca. Utvrđeno je odavno da je tu reč samo o seksualnoj želji.

Zatim je nastavio:

-Grci imaju običaj da jednog dana u mesecu iznesu nepotrebne stvari iz svog donaćinstva, ostave ih uz neki stub ili drvo i svakome je dozvoljeno da uzme ono što mu je potrebno, naravno besplatno.

I sad zamisli situaciju, delegat u našoj uglednoj kulturnoj vip ekipi prolazi pored jednog drveta narandži ispod kojeg vidi mali plinski rešo sa plavom bocom, uzima ga, stavlja u kofer i dolazi taksijem na aerodrom.

Bio je to neki Milorad Jakšić bibliotekar iz tek otvorenog ogranka biblioteke na Sajlovu.

Junak – budala. Uošte mislim da su maltene svi junaci teške budale.

Nisam mogao da se uzdržim.

-Nemojte tako, gospodine Šams – rekoh. – Uzmite samo primer Gavrila Principa.

-Čist terorizam. Ali, ne bih o tome, jer mislim da bi junaci trebalo da se rađaju u bolnicama, gde postoje patnje, smrti, jauci, jesaji i smeh. To bi ih, duboko sam uveren, oblikovalo na poseban način koji je mnogo bolji od ovih huškačkih udžbenika istorije.

Gde sam stao?

-U čekanju da avion poleti…

-Bio je to pravi filmski kadar. U avion su ušla tri policajca sa dugim cevima. Jedan je držao besnog psa na povodcu. Išli su između redova klupa i ništa nam nisu govorili. Posle nekoliko minuta obratila nam se stjuardesa oštrim, kreštavim a dotle inače umilnim glasom i objavila da putnik čija je plava platnena torba odmah izađe iz aviona i stane pored nje.

Jakšić, junak – budala, odmah je poslušao. Interesantno je kako su junaci kad ih provale poslušni.

Gopsodine, rekli su, vi ste pokušali da unesete bombu u avion.

Jakšić je tvrdio da je samo pokupio malu plinsku bocu da u njoj izjutra kuva tursku kafu u ranim praznim bibliotečkim časovima.

Ne postoji turska kafa, rekli su mu...i da ne prepričavam. Oduzeli su mu torbu i sve u njoj. Oduzeli su mu čak i pasoš i izdali nekakav dokument o izlasku iz zemlje i zabranu povratka u nju u narednih deset godina.

-Budalaština – rekoh.

-Varaš se, dragi moj. – Reč budalaština više nema nikakvog smisla. Mi prisustvujemo pokušaju da se od takvih ljudi sklonih najblaže rečeno mediokritetskim delima, ovde sad u slučaju likovne i poetske umetnosti -načine ono što ti nazva herojstvom atentatora Principa.

Mislim, sve ovo što ekipa Televizije Beograd sada sprovodi kao dikumentarac o procvatu amaterizma i njihove umetnosti u malim sredinama, nije ništa drugo do podsticanje novog života za koji je potrebno dati stari dobri mirni život.

Naslutio sam na šta cilja.

Kultura time definitivno gubi smisao.

Započeti novi život a prethodno ostaviti stari bez rešenja je klađenje na gubitak.

Ali, pustimo to. Previše sam pričao. Šta se ovde u međuvremenu dešavalo?

Nisam znao šta da mu kažem.

Bule je doneo neki seksulani stmulativ za starije muškarce. Zvao se Johambin. Nekad su ga veterinari davali kravama da im pobude seksualnu želju a posle se utvrdilo da deluje i kod muškaraca.

Smejali smo se.
Nera je pitala ko je prvi kupac.

-Vojna tajna – rekao je Bule. – Mogu i tebi, sa popustom, da prodam nekoliko pilula.

-Da pogađam – rekla je Nera. – Botaničar Kurjaković, ona blesa od slikara Šnajder...ko još.

-Zini da ti…

-Šta?

-Kažem.

Smejali smo se opet.

Bibliotekar je zatekao haos u kući. Majka je bila izgladnela a žena je kredom iscrtavala krugove oko zapišanih i zasranih uglova sobe. Spomenka se nije pojavila. Brica joj je to zabranio, posle stizanja poziva na sud.

Bilo je sve toliko mračno početkom jeseni bez ljubavi. A ipak, johanbin, kako mi je poverio Bule, prodavao se odlično.

Postoji život i na drugim planetama, rekao mi je. Mi smo samo scena u svemirskom filmu koji traje sedam biliona svetlosnih godina koliko postoji Bog. Johanbin je sveti Gral naših ubogih ljudi i njihovih ženica.

Nisam mu ništa verovao.

Rekao mi je još da postoji drvo koje dodiruje nebo.

U redu, mislio sam, postoji drvo na koje se popneš i vereš, vereš da bi dodirnuo nebo, ali šta posle.

Odvukao sam Neru iza Bibliotekarevog zvaničnog stola, na krevet kraj prozora koji je gledao u streljanu.

Mislio sam da li ću doživeti Bobliotekarevih četrdeset devet godina starosti, duboke starosti, kako mi se u tom trenutku činilo.

Navalio sam na Neru.

-Šta ti je? Nikad nisi bio nasilan.

-Opstaćemo – rekoh joj.

-Budalo – odgovorila je.

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: PANAMA HAT

 

(fragment 86  romana u nastajanu)

Bibliotekaru se nenadano ostvario san o putovanju.

Centralna gradska biblioteka imala je prijateljsku saradnju sa čuvenom Grčkm narodnom bibliotekom osnovanom još 1830 godine, pozvali su upravnicu da zajdno sa svojim odabranim saradnicima poseti Atinu.

Putovanje avionom, boravak u hotelu sa četiri zvezdice i prateći program obilaska svih atinskih biblioeteka, večere sa grčkim tradicionalnim plesom i lomljenjem tanjira...Sve je obezbeđivao domaćin.

U desetočlanoj grupi koju je činila upravnica Emina Mustapić obreo se i Dalibir Šams. Sve se odvijalo toliko brzo da ništa od planiranih aktivnosti kod nas nije moglo da bude nastavljeno.

Bibliotekar Šams je, možda je to suvišno reći, bezobalno voleo grčku civilizaciju, grčke epove, drame i poeziji. Obožavao je Sapfo, tu krotku snagu muze kako je nazvao Platon a docnije je, pogani jezici proglasiše ikonom lezbejstva samo zato što je rođena na ostrvu Lezbosu šest stotina godina pre naše ere.

-Sapfo je bila normalna žena – govorio je Bibliotekar. -Imala je muža i sa njim ćerku po imenu Kleida. Studirala je umetnost.

-Ipak – rekoh plašljivo – čitao sam da je bila biseksualna.

-Da, volela je i žene. Pa šta? Zar to ne govori samo o time da nije bila sujetna zbog voje ženske lepote.

Složio sam se.

Ujutro, beli kombi centralne biblioteke došao je po njega. On je sve do tada sredio u kući. O majci će brinuti Spomenka a njegova depresivna žena je, zahvaljujući Buletu, dobila dovoljnu količinu kanabisa za nedelju dana.

Let do Atine trajao je malo više od trideset minuta.

Avion se nisko spuštao ka aerodromu prikazujići im male belo plave kuće i bazene na njihovih krovovima.

Sleteli su meko.

Šams je imao malu putnu torbu, sako preko ruke i na glavi Panama šešir.

U poslednje vreme voleo je da nosi hozentregere i panamske hatove.

-Želim da se izložim ulici i gradu u najboljem svetlu. Da budem kao sladoledžija koji po nesnosnoj jari ovog ubitačnog veka umesto sladoleda nudi radost drugačiju od svega dosadašnjeg.

Ljudi su ga u početku zagledali sa malim čuđenjem a poneki i sa podsmehom.

Međutim, on se nije osvrtao na to. Išao je glavnom gradskom ulicom sa panama šeširom na visoko uzdignutoj glavi, ne primećujući nikoga.

Takav je izašao iz aviona i sa još trojicom kolega seo u taksi.

Bio je to veliki čokoladno bledi Mercedes. Taksista je bio srednjih godina. Brz i nepričljiv.

Vozio je sa preglasnom grčkom muzikom na radiju tako da niko nije mogao reč da prozbori. Prošli su Omoniju i zaustavili se pred nekim malim hotelom ispod Akropolja.

Pogled koji se pružao bio je veličanstven.

Platili su uslugu, uzeli na brzinu svoje stvari i kremasti Mercedes se izgubio među milionima atomobila na atinskim ulicama.

Po ulasku u hotel, već na recepciji, Bibliotekar je shvatio da je svoj omiljeni panama šešir zaboravio u taksiju.

Nadao se da će se taksista vratiti i doneti mu ga.

Zapamtio je njegov lik i mogao bi, verovao je, da ga prepozna.

Žalio se upravnici centralne gradske biblioteke.

Ona je samo slegala ramenima.

Taksista nikad nije došao.

Za Dalibora Šamsa bio je to pouzdan znak. Tako propadaju civilizacije. Erozija morala.

Uveče su uz sirtaki lupali tanjire sa pogledom na neke velike kamene statue.

Sobu je delio sa kolegom Draganom, koji je odavno bacio oko na upravnicu.

Kad su se vratili u hotel, Dragan se istuširao i pokucao na vrata upravnice  koja je jedina imala sama ceo apartman.

Upravnica nije otvarala.

Mislili su o njenoj čvrstini.

Bili su polupijani.

Bibliotekar se zakleo da će naći onog taksistu i svoj šešir.

-Takav šešir – slinio je – nosio je američki predsednik Ruzvelt prilikom dogovora o otvaranju Panamskog kanala. Taj šešir je simbol spajanja ljudi širom sveta i spajanja njihovih puteva.

-Zajebi taksistu – rekao mu je Dragan. – Upravnica je u sobi sa koleginicom iz ogranka u Rumenci.

Otvorili su frižider. Na njegovim vratima je pisalo da sve što uzmu iz njega moraće da plate.

Šams je rekao da ga to podseća na otkinut lift. Hoćeš gore, ali nešto nije u redu sa dugmićima i sajla te stalno potapa dole.

Sutradan na Omoniji, u nekoj skupoj radnji, kupio je Pnama hat. Isti istacki.

Međutim, uzalud. Nije se više osećao uzvišeno u njemu.

Pripisivao je to grčkom mitu. Sve je u njemu veliko i ne možeš nikada da dosegneš njegove granice lepote, ali i nemorala i bluda.

Dragan je sledeće noći ušao ključem u upravničinu bravu, bez zvuka kao da ne postoji u stvarnosti.

(nastaviće se)