Радњу је држао крај потока, оног истог Роковог потока који лети мирише на шљунак, а зими звучи као шупља кост. Ту, одмах иза пијаце са неколико дрвених тезги и празних гајбица на којима су ујутру стајале шаргарепе, празилук и покоја главица купуса, стајао је кип Светог Рока. Камени светац, оштећен на колену, држао је штап у десној руци, а поред ноге му је лежао камени пас, са њушком у смеру потока.
Радња се звала Нови почетак. Лимена табла била је обешена на два зарђала ланца и благо је звецкала кад год би поветарац потегао низ поток. Име је деловало некако невешто, чак неправедно, јер изнутра се није ширио никакав почетак, него крај. Крај који се полако и без журбе урезује у камен. Не бих је ни приметио да у потоку, међу камењем и лишћем, нисам угледао неколико напуклих мермерних плоча — спомен плоче са искривљеним словима, погрешним именима и датумима који су одвајали живе од мртвих. Све оно што муштерије нису хтеле да плате јер смрт, по њима, мора бити беспрекорно написана.
Људи, нарочито стари људи, робују одговорности. Верују да ће својом тачношћу продужити постојање. Уверени су да је ред нешто што одолева распадању. А он — каменорезац — није веровао ни у шта.
Био је човек из Босилеграда. Кржљав, тврд у раменима, са обешеним капцима и гласом који никада није био потпуно чист, као да је у грлу носио ситан шљунак. Носио је исту радну блузу — некад сиву, сада испрану до безбојности, увек са неколико флека од цемента и уљаних трагова.
„Ми нисмо светски прваци у умирању,“ рекао ми је једном, наслоњен на дрвену ограду дворишта. „Него у показивању жалости онима којима није стало. Ми каменоресци то најбоље знамо. Први дођемо, последњи одемо. А кад све заврши, само нас нико не пита ништа.“
Те речи нису биле горке. Изговорио их је мирно, као човек који је већ одавно престао да тражи смисао у томе што ради.
Упознао сам га у једном од оних периода када је све у мени било некако истрошено и глуво. Дошао сам да му наручим плочу са именима прабабе и прадеде. Гробна места су постојала, али натписи на чамовим крстовима били су одавно избрисани ветром, сунцем и снеговима. Земља се у међувремену слегла, траву је захватило корење багрема.
Слушао ме је дуго, у тишини, жваћући неку суву гранчицу коју је, изгледа, држао у устима уместо цигарете.
„Наравно да могу,“ рекао је на крају. „Само… шта ће ти то?“
Питање је било просто, без подсмеха. Имао је право: гроб нико није дирао. Само је онај момак којем смо сваке године пред Дан свих светих плаћали да уреди гробље, радио немарно. Покосио би травуљину, грабуљама покупио остатке, али је сваког пута лопатом захватао земљу с гробова. Тако је од два стара гробна места временом направио једно.
„Ту ћу се сахранити,“ рекао сам му.
Он је само климнуо главом. Био сам у годинама у којима таква реченица више не изазива ни сажаљење ни подсмех — него разумевање без речи.
„Имаш ли камен или да га ја набавим?“ упитао је.
„Ја ћу,“ рекао сам, иако нисам знао како.
Док сам се враћао кући, размишљао сам о том чину — о тој ситној, скоро смешној жељи да својим рукама уредим место које није моје сада, али ће бити некада. О том лажном реду којим покушавамо да утишамо живот. Шта је, уосталом, то „вечно место“ ако не украс сопствене таштине, рупа у коју уређено полажемо све што не можемо да контролишемо. И изнад које, као званична формула, стоји реченица: „Вечно ожалошћена породица.“
Каменорезац ме је слушао до краја. Саучеснички је намигнуо, као човек који препознаје туђу слабост, али је не осуђује.
У његовом дворишту било је десетак мермерних и гранитних обелиска, неки већ исписани, неки нетакнути. Стварали су сенке које су се, пред подне, издуживале као да се мртви већ приближавају. Осећао сам како ме тај свет, још невидљив али близак, тихо дозива.
„Хоћеш ћирилицом или латиницом?“
упитао је.
„Ћирилицом.“
„Писмо
обично или курзив?“
„Курзив.“
„Византијски
или равна слова?“
„Византијски.“
Док је говорио, лице му је мењало израз — озбиљност је прелазила у дечачку неуглађеност. У том тренутку сам осетио нелагоду коју изазива само она врста присности која се јавља између двоје људи што, у ствари, немају ништа заједничко.
Одложили смо рад за неко неодређено време.
Пут до куће водио је поред гробља. Често сам у раним јутрима, кад би се магла још вукла кроз траву, видео његов стари плави камионет са мешалицом, крампом и лопатама у товарном делу. Радио је илегално. Ако се уопште може говорити о илегали кад се ради о мртвима.
„Нема ту власти,“ рекао ми је једном, „све што радимо — радимо за оне који више ништа не траже.“
Пио је ретко. Али кад би га ухватила она његова мука — безимен страх или празнина — попио би, како је сам говорио, пет литара јаког белог за вече. Скинуо би радну блузу, остао у белој атлет мајици и дугачким гаћама, подложио гвоздену пећ и седео за столом. Јео чварке, сув хлеб, пио вино директно из боце.
„Тако је најбоље,“ рекао би. „Ко пије из чаше, пије за неког. Ко пије из боце, пије за себе.“
Ујутро је био као нов човек. Радио би мирно, урезивао слова у камен као што други људи орезују виноград — стрпљиво и без журбе.
Једног дана, док је чистио мермерну плочу, у одсјају сунца угледао је своје лице. Испричао ми је то без икакве драме, али му се у очима видела промена.
„Нисам се уплашио зато што сам се видео,“ рекао је. „Него зато што нисам знао — да ли сам већ тамо или још овде.“
Неколико месеци касније, продао је радњу. Преселио се у оближње село, ближе манастиру. Радио је још неко време, ситно, тек толико да му се руке не одвикну од алата.
Једног јутра, сасвим неочекивано, умро је. Без разлога, без најаве, као човек кога више нико не чека. Жена која је долазила повремено да му поспреми кућу и скува нешто топло, с кашиком како је говорио, пронашла га је заглављеног у пољском клозету, срозаних панталона и гаћа.
Нема коментара:
Постави коментар