RATKO DANGUBIĆ: O LJUBAVI KOJA NE ZNA DA UMRE

 

Ona sedi za stolom obojenim u zlatno, ali zlatno više nije boja — to je temperatura njenog srca. Na stolu šolja kafe, cigareta koja dogoreva u pepeljari u obliku ruke, i pismo koje nikada nije poslala. U pozadini stari radio pušta pesmu o ženi koja čeka čoveka što se nikada ne vraća iz Beograda. Piše nekom ko je možda mrtav, a možda samo ćuti. Reči su žive, oštre kao nož koji je sakrila u fioci pre deset godina.

Ulica miriše na vlagu i crvenu boju. Vetar nosi miris parfema, kiše i krvi. Ispod njenog prozora prolazi mladić sa buketom belih ljiljana. On ne zna da je tišina u njenoj sobi starija od Boga. Ona gleda kroz prozor i vidi sebe, u drugom životu, kako trči kroz film koji nikada nije snimljen. Na zidu, svetlo projektora stvara prizore koji se prepliću: njeno lice, njegovo odsustvo, sveće u crkvi koje gore bez Boga.

U snu, poslednji čitalac postaje ljubavnik. Ima oči koje se pretvaraju u rečenice, i glas koji miriše na vino i pepeo. „Ne piši više“, kaže. „U svakom slovu ostavljaš deo sna.“ Ali ona ne može da prestane. Papir postaje koža, a tinta krv koja teče unazad. U tom trenutku, umetnost i strast su jedno telo — koje gori, ali ne sagoreva.

U crkvi, oltar je prekriven komadićima stakla i karmina. Sveća koju pali svetli kao puls u grlu. Iznad nje lebde duhovi vernika i izgubljenih ljubavnika. Oni joj šapuću kroz dim tamjana: „Vera je samo drugo ime za požudu.“ Ona se smeje — taj smeh odzvanja kao pucanj u tišini sveta.

Kod kuće, sto se zaista pomera. Papiri plešu, knjige dišu, a ogledalo pokazuje dve žene: onu koja piše i onu koja čeka. „Koga?“ pita senka.
„Onoga koji zna da sam sve izmislila“, odgovara. I u tom trenutku — fikcija postaje stvarnost. Ptica od reči izleće iz njenih grudi.

Svet spolja je siv, ali u sobi sve gori: zavese, mirisi, snovi. Ona zna da se ne piše da bi se spaslo, nego da bi se sagorelo. Na stolu, kap kafe se pretače u oblik krsta, a pepeo cigarete u lik čoveka koji nestaje u dimu.
„Zar umetnost nije način da se veruje onome što ne postoji?“ pita sama sebe. Odgovor dolazi iz radija, kroz staru pesmu o ljubavi koja ne zna da umre.

Na kraju, piše poslednju rečenicu: „Ako me iko pročita, neka zna — verovanje je samo drugo lice želje.“ Prozor se otvara, vetar nosi papir napolje. Negde, u drugom gradu, poslednji čitalac ga pronalazi na kiši.
On ga ne razume, ali oseća miris karmina i mastila. I to je dovoljno.