MILAN TODOROV: KAD NEKO IMA VEZU

      



        Stajala sam pored prozora. Vrlo dobro se sećam tog majskog prepodneva. Bilo je zapravo već skoro podne. Sa obližnje crkvice u parku oglašavala su se mala zvona. Deca su žagorila na putu od škole ka ambulanti. Svet je delovao uobičajeno ravnodušno. Osim tog mesta, te tačke u nevelikoj daljini u koju sam se ko zna zašto zapiljila.
   

      Odjednom se začuo taj tresak. Osetila sam kako se staklo na ordinaciji zatreslo. Nije to bilo ništa posebno. Dešavalo se da zvuk koji se naglo probije iz starih Manovih autobusa ili kamiona isto tako razmrda stolariju. Ali, ovaj put je bilo drugačije. 

      Stavila sam pacijentu vatu u usta. Trenutak, rekla sam. Sestra me je začuđeno pogledala. Dajte mu još jednu injekciju, ako ne utrne, rekla sam. Dolazim odmah. 

      Znala sam da moram da siđem dole. Sa prvog sprata. Znala sam da taj tresak ima neke veze sa mnom. Ali, još nisam znala kakve.

      Ja sam stigla minut posle. Videla sam samo starčev crni šešir. I jednu cipelu, valjda opet levu, u kanalu. 

      Neka mlada žena je stajala sa strane i držala starčev bicikl. Bicikl je bio potpuno ispravan. Samo jedna guma mu je bila izduvana. Delovalo je kao da je potrebno samo uliti vazduh u nju, nekom malom pumpicom i opet će jezditi kao pre. 

      Ali, ništa više nije moglo da bude kao pre. Odmah sam to znala po izrazu sinovljevog lica. On je vozio taj žuti moped. Kupila sam mu ga za četrnaesti rođendan. Mužu je bilo svejedno. 

      U to vreme nije bilo mnogo mopeda kao sada i na tom mestu nije postojao semafor, kao sada. I ljudi su uopšte manje obraćali pažnju na mnoge stvari. Mislim da su manje obraćali pažnju čak i na sopstvene živote. 

      Moj suprug, recimo, bio je sportski tip, uvek veoma aktivan, Šta ja pričam? Bio je preterano aktivan. Usamljene večernje šetnje po gradu. Leti čamac na reci, dvogled i dvoje kupaćih gaća.Nikad me nije to privlačilo. Bojala sam se vode. Puštala ga da ide sam. I on je išao. Da li sam, to ne znam. Ali, pitala sam ga čemu dvogled. Rekao je da voli da osmatra prirodu, dunavska divlja ostrva u daljini, čaplje koje bi pobegle kad bi im se suviše približio. 

      Poslednje leto, kada se sve to dogodilo, bio je stvarno toplo. Čemu dvoje gaća, pitala sam ga ponovo. Voleo je da sedi u čamcu go. Za svaki slučaj, rekao je. Slikao je meke pastele. Devojke koje leže obnažene na pesku pored signala koji brodove upozorava na nagli plićak. Sve to mi tada nije bilo nimalo važno.

      Moj sin je bio bled. Samo je drhtao. 

      Policajac je brzo stigao. Imali smo tada one lokalne ulične policajce. Prvo je klekao nad starcem. Starac je rekao da je sve u redu. 

      Ipak ćemo pozvati lekara. 

      Da li ste vi lekar? Pitao je mene. Svakakao zbog mog belog mantila. 

      Da, ali ja sam stomatolog.

      Onda ništa. Pozvao je hitnu.

      Rekla sam mu da sam ja majka. Rekao  je da to nema nikakvog značaja.

      Opet se okrenuo starcu koji je gledao u jednu tačku na nebu. Stari, našalio se, šta vidiš?

      I onda je stari umro. Ja sam znala da je stari umro iako su svi mislili da neće umreti i da nije umro. 

      Patolog je rekao da bi stari umro kad tad, ne dugo potom, ionako je bio teško bolestan.

     

      Ali, to nije znala ni ta žena koja je očigledno bila starčeva ćerka koja je držala bicikl sa dve ruke, ne ispuštajući ga ni za tren. Ona se držala za taj bicikl kao za stablo, pomislila sam. Pomalo sam joj i zavidela, na neki čudan način. Bila je potpuno mirna. Ništa na njoj nije pokazivalo da učestvuje u drami. Delovala je kao one mudre osobe koje kažu, u takvim prlikama, dobro je dok sve ide po redu. Mora da postoji neki red. Tata je bio star. Tata je prirodno najstariji. I prirodno je da najstariji prvi odu. To je u redu. Sve drugo nije u redu. Sve drugo ne bi bilo u redu.

       Da, bila je stamena. I razložna ta mlada plava punačka žena. Jedino je mladež na njenom desnom obrazu bo upadljivo velik i crven do prskanja. To sam zapamtila. Taj mladež. Da je manji pomislila sam, u trenutku dok je starac umirao, bila bi kao Merlin Monro. Bila bi to lepa žena, neosporno.

       I starac je tada umro. I ona je to shvatila, ali nije želela da ispusti bicikl iz ruke. I nije pustila ni suzu, ni uzdah jecanja...

      Policajac se sagnuo i rekao da je gotovo.

      Neko je rekao da skloni decu. Sklonite se, rekao je policajac oštro. Odjednom je bio sam u svom nekom fazonu. Razmahao se. Život je opet krenuo istim tokom. Sada je već regulisao saobraćaj.

       Inspektori su se pojavili. Crtali nešto po asfaltu. Mog sina su odveli.

       Sestra koja je radila sa mnom je sve gledala s prozora i pričala mi da njoj nije izgledalo ništa strašno. I onaj mali pacijent sa vatom u ustima je takođe gledao sa prozora. Više njegova muka i bol nisu bili u središtu njegove pažnje. Tako se to neočekivano pomera u  životu. U jednom trenutku patite, u drugom shvatite da postoje i veće patnje, na žalost.

      Prošlo je više od godinu dana od toga maja. Jesen je. I ja opet stojim kraj prozora. Ne gledam ni u šta određeno. Ne čujem ništa određeno. Ipak, neko mi se obraća. Okrećem se usporeno. Još mislim na čamac na Dunavu. Zašto ga je meni ostavio. U redu, njemu više nije potreban. Ni njegova , ta njegova nova, ne želim da je zovem po imenu, ne voli reku. U početku je volela reku, a onda kada im se iznenada rodilo dete, takođe sin, više nije volela reku. Uhvatio je neki strah, rekao mi je. Zato mi ne treba više čamac. 

      Postajalo je sve hladnije. Ujutro su se barice zamrzavale. O čamcu bi tebalo brinuti. Lep je to čamac, rekao je upravnik ambulante. Ponekad bi dolazio i iz mog ormana uzimao svoju čašicu austrijskog mekog šnapsa. To je bilo njegovo. Redovno je dobijao takve flaše od nekog roditelja čije je dete izlečio od neizlečive bolesti. Samo, nije želeo da alkohol drži u svojoj ordinaciji. Kod zgodne zubarke, rekao bi, to tako melodramski zvuči. Nudio je i mene. Nikad nisam htela da uzmem. Ne na radnom mestu. Imala sam svoje principe.

       Ne želim da mi dolaziš u kuću, rekla sam. U početku možemo da se viđamo u nekom hotelu. I viđali smo se u hotelu van grada. I sastajali bismo se tamo, jedamput, možda i dvaput nedeljno. Ne mogu da kažem da sam bila ravnodušna. Bila sam samo zaprepašćena da mi sve to, taj grubi, sirovi seks sa njim, starijim od mene deset godina, toliko prija. Posle svega. Neverovatno, rekla sam sebi, to je sigurno početak neke teške duševne bolesti. I nisam htela da uživam s njim na tom poluprljavom krevetu pa sam mislila na onog starca, na onaj trenutak kad su mu se zaustavile oči na oblaku koji je još plovio nebom i na svog sina koji je cvileo i drhtao i kome su bale tekle iz nosa i usta...

      A onda je  sin izašao. Bio je dobar. Uopšte nije bio ni za šta kriv. Otplakala sam i što je otišao i što je izašao, jer nije ni trebalo da mu to pišu u biografiji.

      Za nekoliko godina, rekao je Saša, tako se naime zvao taj moj upravnik, izbrisaće mu to iz dosijea. On je to znao. On je znao sve birokratske procedure. 

      Znao je i da se čamac u jesen izvlači iz vode. Ali, ja sam rekla neka ga, neka stvari idu kako idu.       I čamac je te zime potonuo. I znala sam da ga više nikad neću naći.

     Šteta, rekao je sin, ja bih ga vozio. Volim reku. Više volim reku od grada. Jer mrzim grad. I mrzim ljude u gradu. I mrzim starce u gradu, te starce koji su sve stariji i koji...

     Naježila sam se!

     Dakle, kad sam se okrenula misleći da mi Saša prilazi mačjim korakom iza leđa da me poljubi u usta, grubo, mužjački, onako kako je radio od prvog dana, dok je sestra na pauzi za doručak, videla sam da to nije Saša. 

      Videla sam da je to ona žena, bila je malo mršavija. Ali, odmah sam je prepoznala. Iako nije imala onaj ružan beleg na obrazu. Svakako ga je odstranila laserom, pomislila sam. I ja bih da sam na njenom mestu. 

      Začudo, sada nije ličila na Merlin Monro. I Merlinka je u međuvremenu umrla. Ili su je ubili, pomislila sam. 

     Uglavnom, znala sam ko je ta žena. Starčeva ćerka.

      Da? podigla sam obrve umirući od straha.

      Ja sam...počela je da muca...

      Znam ko ste, sedite.

      Ne, ne bih da vas zadržavam.

      Pauza je, rekla sam tek da nešto kažem.

      Mislila sam da idem redovnim putem - počela je -  ali znam da je potrebno dugo čekati...

      Ne razumem...

      Vidite, moji zubi...

      Laknulo mi je.

      Sedite u stolicu.

      Upalila sam belo svetlo. Jako belo svetlo.Primetila sam da je postajala sve uplašenija.

      Šta biste vi sa zubima?

      Pa...rekla je nesigurno...vidite...most...

      Most vam je potpuno propao.

      Zato sam i mislila, računajući na našu staru vezu...mislim...na to da se znamo od pre...

     Ali mi to ne radimo...ovo je školska poliklinika...

     Ali, mislila sam...Ćutala je...
     I ja sam ćutala...Obe smo mislile na isto. Samo na različite načine.

     Ipak, prevalila je, vaš sin je ubio mog oca!

     I tada je zaplakala.

     Sećam se da nije plakala ni na sprovodu. Bila sam na sprovodu. Stajala sam sa strane. Kao oni besprizorni koje sahranjuju u uglu groblja. Stidela sam se zbog svega što se dogodilo. Iako moj sin, posle će se pokazati, nije bio baš potpuno kriv. I stari nije gledao. Plus, nosio je slušni aparat, onaj najjeftiniji, koji naravno nije radio.

      Uradiću vam taj most...iako nije po propisu.

      Donela sam zlato, rekla je i izvadila neki smotuljak.Stavila ga na stočić.

      Dobro.

      I uradila sam ga. Taj most, posle samo nekoliko nedelja. Zlatni most u ustima žene čijeg je oca ubio moj sin.

      I bila je vrlo zadovoljna ta mlada žena. Srela sam je jednom u gradu. 

      Ponovo sam se udala, pohvalila mi se. Eh, šta znači kad imaš vezu, dodala je, i osmehnula se zadovoljno , pokazujući krunicu zubnog mosta koji se belasao u njenim ustima kao oljušteno bareno jaje sa malim žumancetom u sredini.