ANTONIO FIAN: PREZIR
Moje književno veče u S. je bilo dobro posećeno. Pročitao sam pesmu u tradiciji Gintera Ajha "Inventar " , ali dužu , počevši od reči , ovo je ruka , koja stavlja prsten / ovo je pesnica , koja nikada nije udarila / ovo je moj otac / čiji prezir osećam . Ne pamtim kako sam nastavio, ali je sve išlo dobro, publika je slušala pažljivo i aplaudirala glasno nakon završetka. Pesma je završavala rečima: a sada čekam / sam / mog oca / njega da uđe / da se obrati / i da me prezre . Nakon što je aplauz zamro, ostao sam za stolom na podijumu, nekoliko ljudi iz publike prišlo je da im potpišem knjigu a onda iznenada - tokom čitanja nisam primetio da je tamo – i moj otac se stvorio ispred mene . Dao mi je glavom znak i poveo me u stranu . Mislim, rekao je, da ti je pesma dobra, ali da nije bilo pametno što si je čitao baš ovde. Naravno da je bio svestan da književno prvo lice ne predstavlja samog autora i da otac osobe iz pesme nije bio autorov otac, međutim prosečna publika u S. nije imala pojma o književnosti i svi će sada misliti da me on, moj otac, mrzi – rekao je . Sreća , dodao je , da gospođa Šlajz nije bila ovde večeras – ona koja uredno posećuje svako književno veče – inače bi ceo grad sutra brujao o nama.
(Antonio Fian je austrijski pisac, rođen 1956. u Klagenfurtu, Koruška. Piše radio drame, parodije i satire. Od 1967. živi u Beču.)
Preuzeto iz magazina GREY, prevod i adaptacija: M.T.
Moje književno veče u S. je bilo dobro posećeno. Pročitao sam pesmu u tradiciji Gintera Ajha "Inventar " , ali dužu , počevši od reči , ovo je ruka , koja stavlja prsten / ovo je pesnica , koja nikada nije udarila / ovo je moj otac / čiji prezir osećam . Ne pamtim kako sam nastavio, ali je sve išlo dobro, publika je slušala pažljivo i aplaudirala glasno nakon završetka. Pesma je završavala rečima: a sada čekam / sam / mog oca / njega da uđe / da se obrati / i da me prezre . Nakon što je aplauz zamro, ostao sam za stolom na podijumu, nekoliko ljudi iz publike prišlo je da im potpišem knjigu a onda iznenada - tokom čitanja nisam primetio da je tamo – i moj otac se stvorio ispred mene . Dao mi je glavom znak i poveo me u stranu . Mislim, rekao je, da ti je pesma dobra, ali da nije bilo pametno što si je čitao baš ovde. Naravno da je bio svestan da književno prvo lice ne predstavlja samog autora i da otac osobe iz pesme nije bio autorov otac, međutim prosečna publika u S. nije imala pojma o književnosti i svi će sada misliti da me on, moj otac, mrzi – rekao je . Sreća , dodao je , da gospođa Šlajz nije bila ovde večeras – ona koja uredno posećuje svako književno veče – inače bi ceo grad sutra brujao o nama.
(Antonio Fian je austrijski pisac, rođen 1956. u Klagenfurtu, Koruška. Piše radio drame, parodije i satire. Od 1967. živi u Beču.)
Preuzeto iz magazina GREY, prevod i adaptacija: M.T.
Нема коментара:
Постави коментар