MILAN TODOROV: MUŠKARCI

Muškarci koji piju zeleni čaj... Nikada nisam razmišljala zašto piju to, u suštini neukusno, skoro bljutavo, vruće piće?

Možda su nezadovoljni. I mami ih nešto novo, uzbudljivo i nepoznato. Miris dalekih polja Indije, Cejlona, Kine, Gruzije, Kavkaza i šta ja znam na kojim sve mestima  rastu te biljčice?

U svakom slučaju, kada sam ga pitala šta želi da popije on je, bez predomišljanja, rekao: zeleni čaj.

Brzo sam premetala u glavi: Erl Grej...

Bože, da li ga uopšte imam u kuhinji?

Ja čaj pijem samo kad sam bolesna. Pa i onda uglavnom pijem čaj od nane ili kamilice.

Da je rekao nešto kratko, oštro, pa u redu. To su svi muškarci koje sam poznavala obično tražili. Uz napomenu,  samo jednu čašicu, gospođice, jer znate ja nikada ne pijem, ali ne mogu da vas odbijem. I uz još jednu napomenu. U mom životu i nije bilo tako puno muškaraca. Možda samo pet ili šest, tačnije tri ili četiri. U stvari, dva...

Jana je, pak, tvrdila da su pravi muškarci oni koji piju vino, oporo, crno, i pritom ga lako srknu kad su već na dnu čašice. Mada, ne mora da znači, dodala je.

Život nam uvek priređuje iznenađenja.

U svakom slučaju, ona je znala o muškarcima mnogo više nego ja. Ja nisam uspevala da ulovim  nijednog. Možda nije ni trebalo da ulovim nekoga? Možda to samo dođe.

Ti ne znaš šta tražiš, govorila mi je Jana, moja najbolja prijateljica.

Nijedna žena ne zna šta traži od muškarca, odgovarala sam, ali neodlučno. Jana je uvek bila sigurna u ono što kaže. I uvek je bila u pravu.

Sada znam da, zapravo, nijedna žena ne zna kakvog će muškarca dobiti na kraju.

Možda sve to nije ništa drugo nego onaj tako otrcani zakon privlačenja suprotnosti.

Pa evo i sada, ovo sa ovim muškarcem u lakim tamno plavim farmericama i svetlom sakou od lana i cipelama polusportskog kroja mrke boje...nije ništa drugo do li priča o suprotnostima.

Ja, definitivno, ne volim zeleni čaj, on voli zeleni čaj.

Ali, ne pravim od toga pitanje.

Popiću ga, kao što sam popila i tolike druge stvari u životu. Hoću da kažem gore i opakije stvari, pa mi nije bilo ništa. Ponekad sam povraćala, ponekad plakala dva tri dana, jednom čak i abortirala...

Da je ovo ruska priča i da se sve ovo o čemu pokušavam da vam ispričam dešava u nekoj zabiti, u nekoj ledenoj i pustoj carskoj guberniji  u Rusiji, sada bi sigurno već  zapištao stari uglancanii tulski samovar od srebra.

Umesto njega, oglasilo se zvono na ulaznim vratima.

I onda je taj muškarac, profesor sociologije, kako je rekao, pitao da li sme da otvori.

Niko mi sada zaista nije bio potreban. Ko zvoni, pomislila sam. Neću otvoriti. Ali, taj muškarac, stvarno je bio uglađen, već je pošao ka vratima.

Naravno, rekla sam, iako nisam želela da ih otvori. To me i danas razdire. Nikad ne kažem odmah šta mislim, tek docnije.

Ali on je već prešao tih nekoliko metara mačjim korakom, koji su mi se, moram da kažem odmah svideli, polako, bez uzbuđenja, kao da čini nešto svakodnevno i rutinsko, malo sportski zakrivljenih jakih nogu, što mi se takođe svidelo, i jednim, jakim zamahom, muškim cimom otvorio  ta prokleta vrata na kojima se  ukazala boginja Jana!

Ne znam kako se to dogodilo, da ona bane tek tako, rano ujutro. Obično bi se  dogovorile za sastanak. Ponekad, doduše, ne, ali to je bivalo samo u slučajevima nekih iznenadnih prijatnih ili neprijatnih stvari. Ovaj put, stvarno nisam znala šta je razlog njenog iznenadnog dolaska.

U svakom slučaju, odmah sam je pozvala da nam se pridruži u ispijanju čaja.

Možda imaš neko crno vino – pitala je kad smo se našle u kuhinji.

Mislim da imam u frižideru.

Ona je otvorila frižider.

Odlično, rekla je.

Vino je bilo hladno i modro, etiketa mokra, ali dobra, kako je rekla.

Ipak ću vam se pridružiti, rekao je profesor kad je video Janu sa orošenom bocom u ruci.

Ja sam polako izručila vrelu vodu iz čajnika u sudoperu.

Jana je izgledala neobično sveže, onako kao što bi trebalo da izgleda uzbudljiva mlada žena koja je ustala, istuširala se hladnom vodom, začešljala svoju dugu plavu kosu, pogledala svoje telo u ogledalu i zadovoljno konstatovala da se muškarci s pravom na ulici okreću za njom. Tako nekako, mada je Jana imala već četrdeset i u uobičajenim situacijama ipak izgledala znatno  drugačije.

Ali, to sa nama ženama je stvar prevrnute kože, svlak zmija zvečarki,  kako smo često Jana i ja govorile, smejući se jedna drugoj. Dakle, žena je lepa, ako je lepa iznutra.  I Jana je tog jutra, potpuno bez razloga, verovatno bila srećna iznutra.

Dođu takvi dani ničim izazvani.To je najlepše. Kad te upeca takav dan.

A ovo je bio, očigledno, taj njen dan.

Videlo se to po svemu. Po načinu na koji je pružila ruku mom muškarcu, recimo. Dobro, taj muškarac  još nije bio moj muškarac. Bio je samo neko koga je neko preporučio meni ili mene njemu, pa ako stvar posle upoznavanja krene,krene. Bilo je zaista šanse da stvari krenu dobro, dok se nije pojavila Jana. Bila je stvarno dobra ženska. Sigurno je i taj muškarac to pomislio.

I tako su se oni spetljali na prvi pogled.

I posle samo tri meseca Jana me je pozvala da im budem kuma na građanskom venčanju.

Kumstvo se ne odbija. Uostalom, zašto bih. Ja sa njenim budućim mužem, pomoćnim kuvarem na brodu a ne profesorom kako je u prvom trenutku tvrdio, nisam ništa ni započela. I nisam imala šta ni da prekidam. Niti da se zbog nečega ljutim, Bože sačuvaj!

Venčanje je bilo u pograničnoj Banji, na krajnjem severu zemlje u kojoj smo tada i Jana i ja radile. Ima tamo jedan skroviti hotel uz zapušteno jezero. Služio je za smeštaj posetilaca banjskim klijentima.Vrlo diskretno mesto. Meni je samo smetalo to nešto banjsko, taj neki nezdravi nanos u inače, kako kažu, naprosto pitkom banjskom aeru. Svi ti starci, a naročito starice koje su se grčevito držale svojih štapova, kolica ili ostalih invalidskih pomagala.  I povremeno ipak tucali u tom plesnjivom hotelčiću sa sobama za dnevni odmor. Možda poslednji put u životu.

Jani nije smetalo to kiselkasto prisustvo smrti.  Radila je sa muškim pacijentima.Uvlačila im katetere u penise. Četiri hiljada penisa godišnje sam ja, draga moja, morala da uhvatim ovom svojom rukom. Smejale smo se. Koliko je to u odnosu na ona moja četiri. Ili tri? Tačnije, dva!

Prosečna žena u proseku u svom prosečnom životu jedva da ima posla sa pet šest penisa, rekla je Jana. A, zamisli, ja ovo radim već tri godine. Tri puta četiri hiljade. Koliko je penisa prošlo kroz moje ruke? Bože, smejale smo se čak i tome!...

Za razliku od mene Jana kao da je uvek bila sretna. Možda zato što je imala sreće u ljubavi, iako se vrlo brzo rastala od onog našeg, pardon njenog profesora kuvara.  

Šta je ljubav?

O tome smo znale ponekad da raspravljamo.

Jana je tvrdila da nije baš sigurna šta je ljubav, ali da je sigurna da je seks za nju, neka vrsta bekstva od starosti i smrti.

Otprilike tako nekako, ako sam dobro zapamtila.

Ali o tome smo sve manje raspravljali. Ona je imala muškarce, ja nisam. I čemu tu učene rasprave?

Odlučila sam da promenim sredinu i jednog jutra prešla granicu i našla se u Segedinu.

Imala sam staru, slabo pokretnu tetku, koja je imala takođe staru, neveliku kuću blizu  mosta na Tisi, uz neku ribarsku čardu, gde su dolazili svi Mađari iz okoline da jedu ljutu alasku riblju čorbu.

Iza čarde, uzvodno uz reku, samo nekih pola kilometra ili  malo više, nalazila se gradska bolnica.

Opet bolnica, pomislila sam. Ali, šta je bilo prirodnije nego da se tamo zaposlim pošto sam medicinska sestra.

Tu je sve ipak bilo drugačije. Bolnica je bila velika i delovala je zaista moćno, za razliku od one banje. Ovde je nekako vladao osećaj da se bolest može pobediti, odnosno da se skoro uvek pobeđuje. Bilo je to novo iskustvo.

Povremeno bih se čula sa Janom.

Nismo pričale o poslu. Uglavnom o njenim muškarcima.
Oni, muškarci, rekla je, definitivno nisu normalni. Ne smem ni da ti kažem šta je sinoć jedan tražio od mene. Ne bi verovala.

Reci, kopkalo me je.

Oni su ludi, apsolutno ludi. Videćeš već pre ili kasnije; jednog lepog dana svakako. Na tvoju sreću ili žalost, rekla je.

I, kao i obično, bila je u pravu.

U bolnici sam upoznala  jednog čoveka. Bio je dosta stariji od mene, ali sasvim pristojan. Nisam ni tetki pričala o tome šta radi, a radio je u bolnici čudan posao kao što svi mi radimo razne, pa i čudne poslove na takvim mestima, u raznim prilikama koje ljude stavljaju u neprijatne ili blago rečeno nepirodne položaje.

Zvao se Janoš Guljaroš i bio je brica, deo pomoćnog osoblja u bolnici, odeljenje hirurgija. Ne moram valjda da objašnjavam da je Janoš zapravo izbrijavao pacijente pre operacija i da su to često, vrlo često bile i lepe mlade žene u snazi sa problemima koji su se obično ticali nepromišljene ljubavi, neželjene trudnoće ili nekih uglavnom rutinskih intervencija u ginekologiji.

Janoš o tome nikada nije govorio. Ni ja ga nisam ništa pitala. Posle radnog vremena, ponekad pre podne, obično oko deset sati, tada se završavala noćna smena, laganim korakom bismo pošli niz Tisu. Sunce je puzalo po nama dolazeći sa jugoistočne strane, upravo iz smera iz koga sam i ja došla pre dve godine.

Stižemo do čarde, biramo sto u uglu, iza zavese od crvenih ljutih papričica. On naručuje dve palinke, tako oni nazivaju običnu prostu rakiju. Rakija je dobra za krvne sudove, govorio mi je. Ali, najviše jedna, eventualno dve dnevno...Onda bih ja popila pola čašice a ostatak bi olizao on, zatim bismo tu i ručali i posle odlazili svako svojoj kući.

Ponekad bismo iz bolnice izlazili uveče. Ponekad kasno noću. Posedeli bismo na klupi uz Tisu, držali se za ruke i ljubili se. Bili smo zreli ljudi a samo smo se držali za ruke i malo ljubili. Neverovatno da taj čovek nikada nije poželeo nešto više. Mislila sam da sa njim nešto nije u redu. Tri meseca se ozbiljni ljudi ponašaju kao pubertetlije u polumraku, ispod neke škiljave ulične svetiljke na rečnom keju...i onda žure svako svojoj kući. Ja paralizovanoj tetki, a on bolesnoj majci.

Onda mi je jedno veče rekao da mu je majka sada već teško bolesna i da neće još dugo. I još mi je, skoro stideći se, priznao da ga to inhibira.

Imala sam razumevanja i nisam insistirala više na tome, na tom izostanku dublje veze među nama. Ne znam da li sam ga volela, ali privlačio me je na neki način i nisam mogla da zamislim jutro ili veče bez njega.

I onda se desilo to da mu je jedne noći majka umrla. Samo je zaspala, rekao je i ujutro nisam mogao da je probudim.

Bila sam uz njega na sahrani.

Na tamno mrkom kovčegu je pisalo Ilona Guljaš 77. Ubile su je dve sekire, rekao je Janoš aludirajući na brojke koje su označavale godine života njegove majke.

On je stajao na čelu odra, uz sami zid tesne stare kapelice na nekakvom groblju, na kome se više nije sahranjivalo osim onih koji su od ranije imali porodičnu grobnicu. Bilo je malo sveta. Ušli bi, poklonili se, prekrstili šakom, pogledali u voštano izmučeno lice pokojnice, stegli ruku Janošu ili ga prijateljski potapšali po ramenu i izašli napolje.

Napolju je, očigledno, sve bilo drugačije. Sunce, tihi žamor ljudi, poneka ptica i mirisi hlorofila jer groblje beše u staroj borovoj šumici. Onda je počela da rominja kišica, neka sitna, neočekivana, bilo je onako martovski, malo kiše, malo sunca. Ljudi su pootvarali kišobrane. Ti Mađari na sve misle, pomislila sam. I pop je izašao iz kapele. Grobari su već izneli vence i sve što uz to ide. Ostali smo samo Janoš, kovčeg njegove majke, sada već zakovan i ja uz njega. Tada je, sasvim neočekivano, uzeo moju ruku. Pomislila sam da mu je potrebna ruka o koju će se pridržati. Premda, bilo je to besmisleno. Bio je snažan čovek, izgledao je kao neko koga ništa ne može izbaciti iz čvrste ose čestitog života. Uzeo je,dakle, moju ruku i nežno, ali neumoljivo je spustio na svoje bedro, ali na takvo mesto da sam morala, iako  mi to nije moglo pasti ni na kraj pameti, da osetim njegovu naglo propetu muškost.

Bolond*, promucala sam i zaridala.

Ali, grobari su ponovo ušli, sada po kovčeg i ta crna kolica na kojima je ležala Janoševa majka.

I mi smo Izašli napolje. Pop je čitao opelo. KIša je prestala da pada. Samo je svetlucala na zeleno maslinastim iglama borova, koji su sada oštrije mirisali nego pre.

(*Bolond, luda na mađarskom.)