Svet mu u iskidanim snovima, jadao se uz Dunav
pukovniku Gavrilovu, izgleda izgubljen i zagonetan. I od kada sanja događaje i ljude koje sanja, i prognoza
vremena mu je izgubila smisao. Tako onamo: sunce sija, pevaju ptice, a on lako korača
kroz Bagremaru, ponavlja istu rečenicu:”Učiti, učiti i samo učiti.” Posle:
zastane na čistini, a na njoj leži mrtav dorat, naduvenog trbuha i to ga odmah oneraspoloži.
Za sebe govori: ”Nikome ne mogu da
poslužim za primer.” Savetovao je nekada ljudima, i on je psihijatar, vrti
glavu uz ciničan osmeh, da uživaju u životu, ako već ne mogu u nečemu boljem.
Zna da spada u ljude kojima se sa lica ne može ništa pročitati. U snovima,
uzdahnuo je, peva na sav glas, a svestan je da nema dara i da nije vičan
pevanju; kretao se kroz snove i prilično
brzo i mahao rukama, kao da tera od sebe utvare i muve. “Niko u njemu, rugao se
sebi, ne bi mogao da prepozna čoveka koji ume da korača kroz vazduh, ne
dodirujući tlo, doktora kome je pecanje hobi. Radi na studiji, i ubija ga kopanje
po dosijeima. Uvek u snovima nosi svoju braon praznu tašnu za akta, s priborom
za pisanje.
Ostao
mu je davni san da ima oldtajmer, kakav Mercedes, ispovedao se oficiru Gavrilovu,
kome je plovak povremeno radio. Pukovnik je govorio da je vreme takvo i da sada
svi ljudi moraju pomagati jedni drugima, usmeravati ljubav i prema prosjacima i
raznim kućnim ljubimcima. “Mi prema njima-oni prema nama.” Noćas je, u maglenom
snu, pored njega prošla luda s praporcima i, izgleda da mu je natuklnula da može
da mu promeni život. Pored lude su igrala dva kepeca: jedan je izvadio kutiju
sa cigaretama, a onda je vratio u džep. Bagremara je odisala mirisima kasnog
proleća. U džepu je, a ne u tašni, nosio državni štambilj i jastuče: udarao je pečete
na zelene listove, pa mu je levi dlan bio ljubičast. Nije glup, rekao je tiho Gavrilovu.
Svestan je da je pametan, ali s grbom na leđima. Odnekud je iskrsnuo u tuđem snu,
pred njega, iz čista mira, Jevrem Kojić, ovdašnji poslastičar: ličio je na psa u
potrazi za plenom. I trgao se on: najčudnije mu je da je on ležao na kauču i bio
i u mekanoj fotelji. Nasmejao se Gavrilov: “Carstvu sna nema kraja.” Osokolio se
pukovnik i pitao ga: Da nema i brata blizanca.
Нема коментара:
Постави коментар