Пола столећа
игнорисања афористичара
Александар Баљак, корифеј нашег савременог
афоризма, с правом критикује („Нежељено дете књижевности“, Политика, 6. јун)
пројекат „Писци из Србије“: међу 102 писца нема ниједног афористичара иако смо
у том књижевном жанру најбољи на свету!
Наши афористичари су већ пола века
– од средине шездесетих година – у светском врху. Тада су на књижевну сцену ступили
мајстори ове мале форме – у кругу „Јежа“ Влада Булатовић Виб, Брана Црнчевић,
Миле Станковић, Љубиша Манојловић, Душан Радовић, Алексије Марјановић, Зоран
Ранкић, Милован Илић Минимакс, Раде Јовановић, Ранко Гузина, Милован Витезовић,
Радивоје Дангубић и Вук Глигоријевић; у студентској штампи Павле Ковачевић,
Растко Закић, Душан Кокотовић Вебер, Миљенко Жуборски... Током наредне две
деценије појавили су се и остали на књижевној сцени такође врхунски мајстори
ове форме – Александар Баљак, Милан Тодоров, Милан Бештић, Ива Мажуранић,
Миливоје Радовановић, Зоран Т. Поповић, Раша Папеш, Петар Лазић, Слободан
Симић, Весна Денчић, Александар Чотрић, Душко М. Петровић, Милован Вржина,
Радивоје Бојичић, Владан Сокић, Нинус Несторовић... Никад и нигде није у исто
време тако врсну сатиру писало толико афористичара! Свет је то запазио – преведени
су на двадесетак језика и уврштени у антологије широм света, што није случај ни
са једним другим нашим књижевним жанром. Наши песници се поносе кад им се и
једна песма или прича објави у било ком листу на свету – и то је успех вредан
пажње. А афористичари не стижу ни да евидентирају такве преводе – само у
суседним земљама у новинама и часописима објављено је на хиљаде наших
афоризама. Није реч „само“ о интересовању за наш афоризам у бившим
социјалистичким земљама (Пољска, Чешка, Румунија, Бугарска, Русија...), за које
нас везује сродно политичко искуство – наши афоризми имају одличан пријем и у
срединама друкчијих историјских традиција – у Немачкој, Аустрији, Италији,
Француској, Америци... То је доказ књижевне вредности која надилази политичку и
специфичну тематику своје средине. Уместо да тај наш литерарни уникум буде српски књижевни
бренд, још увек ништа не вреди ни нашим књижевним историчарима и критичарима!
Зашто овде само за афористичаре
не вреде светски критеријуми – признања, преводи, цитатност...?
Вероватно је први разлог што се
ова мала књижевна форма поима као досетка или језичко-логичка игра речи и
смисла, а не као аутентична књижевна врста. То је заблуда. Већ први
афористичари, Хипократ и Гален, истицали су да је вишезначна сажетост највеће
умеће, а философ Бекон сматрао је афоризам најтежом и најумнијом формом,
једином која се „бави чистим суштинама, без околишања ... и помоћних скела
изражавања“.
Друга заблуда је у тесној вези са првом,
да се не могу поредити, рецимо, роман и афоризам – роман се пише годинама, афоризам се може написати за пет минута! Тачно
је да је пут од афоризма као идеје до његовог књижевног уобличења неупоредиво
краћи од настајања романа, али се овде ради о замени тезе – нико од
афористичара никад није тражио да се појединачно пореде афоризми и романи већ
књиге (збирке афоризама) са књигама других жанрова, иако има афоризама (сетимо
се Ничеа, Паскала, Кјеркегора...) који вреде више од мноштва романа или прича –
вредност текста не одређује његова дужина. Апсурд третмана квантитета у смислу
синонима за квалитет уосталом најлакше се увиђа на поређењу песме и романа: Рилкеове
или Бодлерове песме вреде више од хиљаду романа, али ни песници никад нису
тражили поређење песме са романом већ збирке песама. Ако и књижевна публика нешто значи – а требало би, не пише се за полице
већ за читаоце – на сваку приредбу наших афористичара, од Сатира-феста и Новогодишњег
сатирикона до промоција нових књига, слију се реке посетилаца! Толико
интересовање у другим жанровима побуди само НИН-ова награда.
Претпостављајући a priori да су сви чланови уредничке редакције овог
издања часни људи, овдашње предрасуде о једном у свету веома цењеном књижевном
жанру су једино рационално објашњење што су и овом приликом наши афористичари остали на маргини уместо да
буду у језгру овог пројекта. Уместо да као писци који су у целом свету познати
и признати буду на челу ове листе, као својеврсни понос нације, наши врхунски
афористичари нису ни на њеном зачељу! Ако је погрешно резоновање људи изван књижевности
последица њихове неупућености у вредност књижевног жанра који у наше време има
функцију коју су некад имале народне изреке – буђење народног етоса у временима
посрнулог морала и краха система вредности – за књижевнике нема оправдања. Њихово
огрешење је равно греху!
Да ова замерка не буде само
начелна, поменимо два неопростива греха према великанима овог жанра. Ових дана
одржано је саветовање о Душку Радовићу, три деценије након његове смрти. С правом је речено да је био права легенда,
али није речено да му је власт скратила живот: одузела му је реч, укинула
емисију „Добро јутро, Београде“; шокиран, тешко се разболео и умро. Исто се
десило и другом великану кратких форми – Вибом: одузета му је рубрика у
Политици, уклоњен је из културне јавности – и њему је шок убрзао смрт. Треба ли
и данашњи врхунски сатиричари – ништа мањи квалитетом, а опусом далеко већи од њих
(Баљак, Закић, Тодоров, Бештић, Папеш, Симић, Чотрић....) да чекају посмртну
славу иако је већ одавно заслужују?!
( Objavljeno u "POLITICI" 11.06.2014. u rubrici "Među nama")
Нема коментара:
Постави коментар