RATKO DANGUBIĆ: ANTIKVITETI

Ne retko, ima i takvih trenutaka i dana. Ali to nije svakodnevna životna napetost. „Posmatram određenu prašnjavu, zarđalu stvar i osećam lako strujanje.“ I ne mogu da kažem da ga i ja ne osećam. U stvari, tužna je priča o strastima prema stvarima. A nismo, valjda, svi ni rođeni da nam se to događa. Želja za posedovanjem nečega otkriva i kakvi smo. Ona nas ogoljava ili čini prozirnim. Iskusio sam da je najdelikatniji trenutak upoznavanja sa antikvitetom onaj kada ga „dovučete“ u dom. „Tu upravo počinje tutnjava adrenalina.“ Pomno sam posmatrao raskupusanu knjigu s platnenim, flekavim koricama, kao da je u njoj mapa za skirevno blago. Koji sat ranije bio sam u berbernici da se podšišam, a onda sam svratio u antikvarijat. Nervirali su me ljudi i automobili koji prolaze pored mene. Ne mogu tuda ni da prođem, a da ne kupim kakvu knjigu kada se podšišam. Pogledao sam u knjižari na zidni kalendar kompanije za proizvodnju guma Pireli: bio je 5. maj. Promenio sam nogu na koju se oslanjam, oklevao sam pred policama kao da me prati skrivena kamera da ne ukradem knjigu. S zagonetkama je svršeno, mislio sam kada sam stigao kući, na red dolazi istina. „Opet je pravi čovek na pravom mestu.“ Uhvatio sam sebe kako mislim da knjiga, na kraju krajeva, i ne mora da bude vredna. Taj stari berberin Nikola mi je, uz zujanje mašine, govorio toga jutra da je čitao Ajnštajnovu Teoriju relativiteta i malo toga razumeo. Nisam znao koju stvar treba da kažem berberinu koji se bavi Ajnštajnom. Bojao sam se da moj komentar ne bude glup ili osoran. U stvari, nisam mu ništa rekao. Misli su mi se vratile knjizi u rukama i posumnjao sam da joj nedostaju određeni listovi. Pomalo me je žacnula ta misao, kao da sam prevaren. U antikvarnici sam, da otkrijem, kupio monografiju o slikaru Konjoviću, koju je 1958. izdao Forum iz Novog Sada, a povodom četrdeset godina stvaranja slikara. Tu se, uz crno-bele i kolor reprodukcije slika, nalazio i duži predgovor Midoraga B. Protića. S puno ponosa izdavači ističu ko je urednik, da su klišeji rađeni u cinkografiji Foruma, pod rukovodstvom Josipa Blahoa, da su se bavaili fotografijama Ladislav Fišok i Ladislav Halaši, koristći novi aparat HOH-HAHNE PERFECTA, model iz 1957. Knjigu je štampao Ljudevit Melar na automatu NEBIOLO-ATHEENA, napravljenom u Torinu 1957 i sve je rađeno uvoznim bojama CHEMOLIMPEX Budumpešta. Pomislio sam s kakvim je ponosom sve to istaknuto i kakav je to bio poduhvat. I polako sam se spremao da listam monografiju i da je upakujem da je uredi knjigovezac Vlada, o onda je pred mene ispala novčanica od sto dinara. Hteo sam da pre nego operem kosu posle šišanja popijem čašu hladne votke. Međutim, znatiželja je ovde bila jača. Uzeo sam da razgledam novčanicu, koja je i sama bila iz toga vremena. Izvesno je, bila je nova, valjda i nekorišćena. Nju je neko, iz ko zna kojih razloga, stavio u knjigu i, neka bude tako-zaboravio. Novac je izdavala NARADODNA BANKA FNRJ 1955. S prednje strane je lik devojke kakav se tada drukao na papirnim parama, sa potpisima guvernera i predsednika upravnog odbora, a pozadi je bila gravira Duborovnika, i oko njega „nanizane“ sve republike Jugoslavije. Pretakao sam misli o štampi monografije, o slikaru Konjeviću, o tehnlogiji toga vremena. Negde na ulici neko je vikao: „To je nešto sasvim normalno.To je seksualna igra.“ Slučaj se kretao svojim stazama. Javila se nervoza. Nisam mogao da dovedem u vezu stvarnu vrednost novčanice u odnosu na vrednost monografije i to me je nerviralo.