Povetarac se povremeno javljao u ravnici. Reklo bi se, nije
bio ni hladno, ni vrućina. Na tremu prizemne kuće, okrečeno u plavo, široke
koliko i duge, sedela je baba Mara i jela parče cipovke namazano pekmezom od
kajsija. Gotovo da joj nije palo na pamet da je pregladnela. Uvek je jela bez
volje. Nabavila je i kremu za komarace i
nanela je na ruke, lice i listove noga: i bila je zadovoljna. Tako se
oslobađa napasti, mislila je. Taj posao u vezi sa komarcima delovao joj je bezmalo
uzaludan. Sedela je, nema spora, i jela hleb s pekmezom. Učinilo joj se da je
mala ptica preletela s kraja na kraj dvorišta. Krajičkom oka videla je kako se
uz ogradu šunja pirgasta mačka. Nešto mistično bilo je u ovom događaju ili se
sve to njoj priviđalo. Pogledala je na tek olistali dud i nije mogla da vidi
pticu. Ona je sat ranije prostrla po tremu velike listove hartije koje je
donela sa tavana. Te hartije su uspomena na sina Mitra, kog nije bilo među
živima trideset i sedam godina. Tiho je, sa sobom, razmenjivala uspomene i misli.
Nadala se da će u ovim papirima otkriti koja je muka mučila njenog Mitra da se
bavi bojenjem hartije i platna. Po navici, mrmljala je u bradu poslovice o
prokletstvu umetnosti. Babino lično znanje sastojalo se iz onoga što je naučila
u osomogdišnjoj školi i na kratkom kursu vezenja Vilerovoh goblena i baba Mara
nije mogla znati da je među grafičkim listovima sina Mitra i crtež iz „Pikasove
mape“. Poput sablasti, opet je u posetu babi Mari došla, nenajavljena, žena
koja je govorila grlenim glasom. Mirisala je na jeftin miris, valjda bugarsku
ružu, mislila je baba Mara. Ona je znala da tako žene kriju svoju prljavštinu.
Bila je na tremu i duga, tanka metalna cev u kojoj su stajale Mitrove hartije,
i baba Mara se lagano spremala de prašnjavu cev obriše dok se papiri „otimaju
od vlage“. Pridošlu ženu zainteresovalie su razbacane hartije na tremu, ali im
nije prilazila. Ona je govorila o prodaji trske iz bare s pijavicama, a kojih
ima koliko i komaraca. Baba Mara je pojela meki hleb sa pekmezom, i dok je
sedela prigušenim glasom je rekla: „Noću mi se javlja prorok. Svakojako priča i
o svemu.“ Pridošla žena, s grlenom glasom, koja je imala svilenu traku u kosi,
opazila je da se baba Mara snuždila, zagledala se u njeno lice, uzdahnula i
rekla: „Ne treba da misliš o tome. Bilo je to i opet će da dođe.“ I sada se
učinilo baba Mari da je ptica preletela iznad krova. Čudnovata se i zanimljiva
stvar tek koju godinu kasnije treba da dogodi s tim hartijama na jednoj
aukciji. Ko je od njih dve mogao znati da je baba bogata žena i da je skupa ta
„Pikasova hartija“. Vreme je bilo lepo i listovi papira izgledali su kao plahte
amerikan platna na suncu. Žena s grlenim glasom je pričala o kolibi kraj bare s
pijavicama i trskom. Kod babe Mare, svake nedelje, ima dva meseca, dolazi da
kupi dudovu rakiju, koju peče Marin unuk Jovan. „Svuda“, rekla je žena sa
grlenim glasom, „unaokolo je treska i ševar i barsko cveće.“ Platila je i uzela
dva litra rakije, ali nije odlazila. Baba je, pred njom, ležala na trbuhu na
papirima, da ih ispravi, i nije slušala svu priču žene s grlenim glasom. Kraj
vrata su se vetrile i vojničke cipele pokojnog Mitra, koji se vratio 1941. iz
Pariza da se bori za slobodu i poginuo je 1942, iznad Mostara. Na konopu, na
tremu, se sušila i karirana košulja dede Obrena, nije se micao od televizora.
Poštar je jutros doneo cirkularno pismo da svi pelcuju kerove. Iz pletene
stolice žena s grlenim glasom, reče na ruskom: “Ne mogu da nađem gliste za
pecanje.“ Baba Mara nije znala ruski i nije odgovrila, jer je čula da je ova
ludača živela i u Moskvi i znala je taj njihov ruski. Posle je baba govorila o
košmarima i kako je anđeli posećuju u snovima. I onda se prema nebu digla
velika ptica, vertikalno, a pirgaste mačke nije bilo nigde na vidiku. Na
Mitrovim hartijama su nacrtane ogromne glave i tela, kao iz crtanih filmova. O
priči o babinom sinu Mitru žena s grlenim glasom nije znala šta da misli. To je
za nju literatura, rekla je.
Нема коментара:
Постави коментар