,
Niko nije bio
srećan nakon što smo prodali stan. Majka je plakala, od sreće, ubeđivala nas
je. Otac je bio zadovoljan zarađenim novcem, ali ne i prelaskom u bučniji i
zagađeniji kraj grada. Meni je nedostajalo svakodnevno viđanje sa drugarima iz
kraja, a moju skrušenost pojačavala je činjenica da zauvek napuštam gospođu
zanosnih oblina koju sam svakodnevno krišom posmatrao s prozora sobe kada god
bi se presvlačila u zgradi preko puta.
Novi stanar,
gospodin ogrubelog, masnog lica i nesrazmerno velike, oficirske glave, nije
žurio s useljenjem. Krpio je ostatke svog, kako nam je pričao, zamalo propalog
braka, zadovoljavajući ne male prohteve supruge pod stare dane željne putovanja
i avanture. Pre useljenja čekao ih je dvomesečni boravak na prekookeanskom
brodu, krstarenje beskrajnim plavetnilom okeana i hranjenje kitova ubica.
Neverovatno
je, i meni smešno, koliko predmeta može da nakupi jedna porodica za dvadeset
godina stanovanja. Masivni, trokrilni ormar, poput mučenika razapet od zida do
zida, pretrpan garderobom, posteljinom i porculanskim antikvitetima,
predstavljao je upečatljivi simbol neumornog i višedecenijskog gomilanja
stvari. Ipak, ukoliko biste pitali majku, najveći izazov u čitavoj selidbi
predstavljala je moja soba.
Oduvek se
žalila da nešto smrdi na buđ. „Brišeš li ti prašinu“, pitala bi me još s vrata.
Potom je produžavala do računara i, prethodno zapinjući nogom o loptu, tegove
ili gitaru, skidala kažiprstom debeli sloj prašine sa ekrana.
„Sad bih ti
natrljala nos ovim“, rekla bi preteći sivkastim naprstkom.
Htela je da
pobacam veliki deo stvari u kontejner. Umesto kartonskih kutija predložila mi
je da upotrebim kese za smeće.
Najviše police u plakaru, koji je dosezao
plafon, retko sam koristio. Popeo sam se na merdevine i odškrinuo vratanca koja
su bučno zaškripala. Preda mnom se otvorio jedan potpuno zaboravljeni, i doduše
prašnjavi svet. Albumi sa sličicama, spomenari, sveske sa prvim ispisanim
slovima i brojevima, slikovnice, lego kockice, stoni hokej, plišane životinje
bez jednog oka, bez usta i repa, i još mnoštvo drugih igračaka koje su
oblikovale moje detinjstvo.
Majka je
svratila da vidi kako napredujem.
„Trebaće
mojoj deci, mislim, jednog dana“, rekao sam držeći u rukama plastični bager
kojim sam, jednog leta osamdeset i neke, preorao pola plaže u Ulcinju.
Skinuo sam
poklopac s jedne metalne kutije oslikane čajnim pecivima i panoramom jednog
skandinavskog grada. Tu sam pronašao davno zaboravljenu britvicu, oštru kao
žilet; karte sa golišavim devojkama, među kojima je bila i dugokosa brineta po
čijem sam liku kasnije tražio sve svoje fatalne ljubavi; potom, prva ljubavna
pisma, groteskna i nezrela, nikada poslata na pravu adresu.
„Čoveče“, radosno sam uzviknuo ugledavši plastičnog vojnika
Hansa.
Boja njegovog nepokretnog lica stapala se sa zagasitim
zelenilom nemačke vojne uniforme iz Drugog svetskog rata, s puškomitraljezom i
tankom elipsastom podlogom za koju je bio zakovan dubokim čizmama. Primetio sam
da po telu ima sitne rupe, verovatno probušene špenadlom. Sa opasača je visila
kupasta kutija, čuturica s vodom i torbica za hranu.
Spustio sam
ga na policu pokraj kreveta, uz starinsku lampu, mesto s kog je nekada
stražario i čuvao moju sobu.
Kao mali,
verovao sam da Hans štiti mene i sve moje igračke od „ludog Pohehagena“, lika
nastalog u glavi mog ujaka. „Ludi Pohehagen“ je krao igračke deci koja su
izbegavala podnevnu dremku i mrštila se na kuvanu blitvu i pileću džigericu. U
pohode je išao uglavnom noću. Ujak ga je opisivao kao „majmunoliko biće,
svetlećeg nosa, s oštrim zubima i repom kao u pauna“. Dešavalo mi se da,
skriven ispod jorgana, ne zaspim do svitanja strepeći zbog njegovog dolaska.
„Ludi Pohehagen“ se na kraju nije pojavio, a ja sam, ubeđen da kradljivac
igračaka strepi od Hansovog puškomitraljeza, mogao konačno da spavam
spokojno.
Moju maštu su
razbuktavali mnogobrojni partizanski filmovi prikazivani na televiziji. Nisam
se usuđivao da govorim o simpatijama koje sam gajio prema nemačkim vojnicima. U
svima njima video sam Hansa. Verovao sam da je Hans, pre nego što je postao
plastični vojnik, bio čovek od krvi i mesa, običan mladić, na silu mobilisan i
doveden kao okupator u našu zemlju. Hans sigurno nikoga nije ubio niti
povredio, bio je previše dobar da bi to učinio. Nakon završetka rata, njega i
mnoštvo drugih mladića u uniformama su, a odlukom saveznika, prevashodno
amerikanaca, pretvorili u plastične vojnike.
Zamišljao sam
Hansovo poslednje pismo napisano roditeljima u Nemačkoj. Bilo je kratko. Pisao
im je da ne brinu, jer tamo gde ide postoje samo beskrajna mašta i čista dečija
nevinost. Nadao se da neće završiti na nekom otpadu, zaboravljen i bačen sa
gomilom drugih igračaka, ili biti izbušen špenadlama po telu, mada to poslednje
nije spomenuo u pismu, kao što je izostavio i patetiku romantičarskog
prikazivanja detinjstva.
Pubertet je
doneo značajne promene u moj život. Pored bubuljica i glasa „kao iz bunara“,
dobio sam snažan nagon zbog koga mi se dešavalo da i po deset puta dnevno trčim
u kupatilo, pamteći i najmanji detalj ili pokret kojim bi me neka dama u
trenutku uzbudila.
Zapamtio sam
svoj prvi „sudar“. Devojka se zvala Tatjana, iz sedmog pet.
Nekako sam
baš u to vreme počeo da verujem kako nošenje amajlije pomaže u važnim
situacijama. Tako sam na pismeni iz matematike poneo daljinski od televizora.
Izvadio sam ga iz torbe i stavio na sto pokraj vežbanke. Pre nego što sam
prepisao i drugi zadatak od drugara iz klupe, profesor mi je oduzeo daljinac i
pismeni rad. Pozvao je oca da dođe u školu, optuživši me da sam daljinski
koristio kao puškicu. Teško je bilo objasniti sopstveno verovanje u magijsku
moć pojedinih predmeta i ubeđenost u to da nežive stvari pozitivno utiču na moj
život. Zato što sam ocu onemogućio menjanje kanala dve večeri uzastopno, a ne
zbog jedinice iz matematike, trpeo sam jednomesečnu kaznu ne gledanja
„Sportskog pregleda“ nedeljom i „Indirekta“ ponedeljkom.
Bilo mi je
potrebno nešto manje i pouzdanije. Tako sam počeo da nosim Hansa u džepu.
Imao sam frku
pred izlazak s Tatjanom. Svaki čas sam odlazio ispred ogledala i popravljao
frizuru. U to vreme bile su popularne uvijene šiške, na pola čela. Koristio sam
mamine viklere i gel u tubi koji je slpeljivao kosu poput lepka. Nešto malo
paperjastih brčića ispod nosa nevešto sam skinuo očevim žiletom, posekavši se
na više mesta. Pokušao sam da zaustavim krvarenje „brionom“, a bol
masturbiranjem na Tatjanin lik razbijen na mutne fragmente. Bio sam spreman.
Reka se tog
proleća izlila iz korita poplavivši šetalište i mlade, tek posađene breze.
Uputili smo se preko nasipa, i prošavši kockastu, sivu zgradetinu iz koje je bučno
kuljao mlaz vode, zaustavili se kod klupe prekrivene gustom i visećom krošnjom
vrbe. Vazduh je rasecao oštar miris mulja i benzina prolivenog iz plutajućih
kanistara u poplavljenom čamcu nasukanom blizu nas.
Ko god da
očekuje eksplicitne scene tinejdžerskog seksa u redovima koji slede, ostaće
razočaran.
Priznajem da
su me dugo vremena do vrhunca dovodile samo seksulane fantazije koje sam
uspevao jedino maštajući da pretvorim u nešto opipljivo i istinito. U
stvarnosti sam bio suviše stidljiv, bez samopouzdanja.
Uživajući u
slatkom samozavaravanju Tatjani sam pokazao Hansa.
Možete li da
zamislite mladu devojku oduševljenu plastičnim vojnikom čiju zaštitničku moć ne
umanjuje ni debljina tekstila kojom je opšiven džep pantalona, kao i njegovom
zlom sudbinom koja ga je načinila prvo igračkom, a potom i amajlijom jednog
pubertetlije?
Vrlo brzo
otpratio sam Tatjanu do ulaza.
Kako si rekao
beše da ti se zove onaj plastični vojnik, upitala me je. Hans. To je nemačko
ime? Da. Siguran si? Jesam. A kako znaš da je on baš nemački vojnik? Gledao sam
filmove. Koje? Partizanske. Veruješ da te taj glupi plastični vojnik čuva?
Verujem. Od čega te čuva? Od svega. I od mene?
(Priča je upravo nagrađena na prvom književnom konkursu
FESTIVALA KRATKE EVROPSKE PRIČE u Hrvatskoj)
Čestitke Vladimiru!
ОдговориИзбриши