MILAN TODOROV: MAMA

(Odlomak iz romana u nastajanju)

XXVI 

Umetnici su često izvan porodičnih sistema vrednosti – zapisao je Bibliotekar u prvom poglavlju svoje knjige.

To ne znači da njihov unutrašnji sistem nije celovit. Naprotiv.

Odriču se Tihog blagostanja i daju prednost ne karijeri nego lepoti novog.

Oni su često donosioci isceljenja svima, osim sebi.

Radeći na jednom aktu Žane Amadeo Modiljani, italijanski skikar s kraja 19. veka izazvao je požar u ateljeu. Na njegovu nesreću vatra je kasni uočena. Model koji je slikao, izvesna Frančeska Augustina Verili, prostitutka iz Livorna izgorela je u požaru. Umetnik je pronađen potpuno obnažen i bez svesti, ali su uspeli da mu sačuvaju život.

Nije jasno kako je došlo do ove katastrofe. Bila je zima. Modiljani je, poput pape Aleksandra VI u doba kuge, bio okruženin velikim upaljenim bakljama. Model je bio takođe okružen vatrom.

Gola Frančeska.

Pretpostavlja se da je i Modiljani bio nag ne bi li i na taj način podsticao senzualnost i erotsku introspektivnost kod svog modela.

Slikanje akta nije samo prenošenje telesnog  u vizuelno. Ono je disanje, pauza, piće, razgovor, posmatranje kretnji, načina sedenja, upijanje svih otisaka jednog bića.

Posle tog tragičnog iskustva Modiljani je optuživan za namerno izazivanje smtrtne opasnosti od vatre ili gušenja ne bi li izazvao izraze patnje i straha na licima žena koje su mu pozirale.

Bila je to optužba lišena svakog smisla.

Ipak, ne mogavši da se nosi sa njom, Modiljani 1906. godine oddlazi u Pariz i prihvata ideje kubizma i fovizma. Na njegov docniji rad presudno su uticali Pablo Pikaso i Arni Matis.

U Parizu je vodio boemski život opijajući se bezmalo svake noći jakim drogama poput absinta.

Prijateljima je govorio o svom strahu od tuberkoloze.

Imao je strasnu ljubavnu vezu sa Žanom Hebuter koja mu je često pozirala. Njihova veza, međutim, obilovala je razmiricama, sukobima, svađama pa lak i tučama.

Moguće je pratiti razvoj linija na njenom aktu od oblih i ženstvenih ka sve izduženijim udovima i vratu. Kao da se udaljava od čulne percepcije.

Modiljani je ipak umro od tuberkoloze 24. januara 1920. u iznajmljenom stanu na Monmartru.

Njegova muza Žana umrla je nedugo posle njega.

Linije njihovih života su se najzad spojile.

Bibika je samac, rastavljeni muškarac. Ne znam kako se to zove. Rastavljena žena je raspuštenica. U tom slučaju Bibika, bivši službenik Osiguravajućeg zavoda, sada bez posla, svakako bi bio raspuštenik.

Ima dvorišni mali stan. On više liči na drvenu šupu za ogrev, što je nekada i bio. Tu je jedna sobica, klozet i kupatilo i do prozora koji gleda na ugao dve ulice, one gavne i sporedne u kojoj je on – mini kuhinja.

Bibika je još markantan muškarac. Neobičan je. Ima riđu kosu, plave oči, pućka lule i gleda kroz onaj prozor kao kroz puškarnicu.

Bibika živi sam, ali nije usamljen. Uvek je tu neka žena.

Bibika pravi drvene makete brodova. Bio je u mornarici, u vreme dok je postojala ona velika država zvana Jugoslavija. Služio je u Splitu. Bio je ronilac. Imao je, kako je tvrdio, najgori posao na svetu. Ronio je i čistio smeće koje bi se obmotalo oko propelera vojnih brodova. Jednom je našao oko elisa umotana ljudska creva. Pokidao ih je, stavio u kotaricu, izronio i rekao kapetanu fregate:

-Nikad više. Zatvor, streljanje, šta god hoćete, ali ja više neću ovo da radim.

Sve što mu dolazi on smatra neminovnošću i kaže da nema nameru da u nju poveruje.

Sad mu je kao u snu o zlatnoj ribici došla Nera kao blaženstvo novog doba, čisto, oslobođeno obaveza vernosti.

Dolazila je pod izgovorom da nešto kupuje u radnji zvanoj Kasnopoz. Radnju je držao jednoruki trgovac, mlad čovek koji je krio svoju nesreću.

Nera bi ušla, kupila flašu votke i prešla u stančić kod Bibike. Pre nego što uđe pomiluje neki cvet ili korov koji raste u Bibikinoj zapuštenoj bašti.

On tu baštu ne zove organskom, nego džunglom za privatne potrebe,

Bibika sedi u kratkom šorcu kakav su nekada nosili rukometaši. I on je igrao rukomet za lokalni tim Partizan. Priča se da je imao neverovatno jak udarac loptom koji bi i najsnažnijeg golmana odbacio u mrežu.

Žena mu je takođe bila poznata rukometašica, Posle venčanja naglo je počeka da se goji. Radila je u pošti i bila protiv svake vlasti. Neki oblik galopirajućeg raka odneo je za dva meseca.

Od tada je prošlo dve godine. Bibika je mislio da je to dovoljno za sranje zvano tugovanje. Sad su mu se dopadale samo mrše. Naročito, ako imaju bujne grudi.

Nera je takva. Dolazi mu kao rasparena cipela.

- Skini se – kaže joj tonom koji ne trpi protivljenja.

Nera odoleva.

-Svuci se, do pola. Neću da ti se vidi lice.

-Zašto? Ne dopada ti se?

-Vi, klinke ne razumete da se svaki umetnik, a ja sam za tebe vrhunski samo ćeš to tek da saznaš, razlikuje po otisku duše. Pošto ja ne verujem u postojanje duše, jer ona je, zar ne, izmišljotna podgojenih popova i tiuberana romantičara – ja verujem samo u kolektivno posrnuće ili uspenje.

Kad se Nera napokon skinula i pokazala sve što ima, on je posmatrao kao neko ko kupuje kiflu u pekari. Sve kifle su dobre, ali su zato sve kao nešto što nervira svojom očekivanošću.

-Sledeći put – rekao joj je Bibika – hoću da mi dovedeš svoju mamu. Nju hoću!

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: VEČERNJI AKT

(odlomak iz romana u nastajanu)

XXIV

 Približavalo se vreme izložbe. Bibliotekar je postajao sve nervozniji. Pokušavao je da sazna na koliko slika može računati.

Nastavnik likovnog Šnajder je vrdao sa odgovorom. Na pitanje šta se dešava odgovarao je da nema dovoljno kvalitetnih autora i da su ostali, samo slike male vrednosti.

-Uglavnom mrtve prirode.

-Kakve mrtve prirode?
-Jabuke, retko kruške u staklenom ili metalnom ovalu. Kao da na svetu nema ničega osim zimskog voća.

-A kako stojimo sa aktovima – pitao je tišim glasom Bibliotekar.

-I tu smo tanki. Ja radim na jednom, a ostali ćute. Možda radi Bibika kod Kasnopoza. One radnje preko puta škole. Taj zna sa ženama.

Bibliotekar se zamislio.

-Ne smemo da preterujemo sa ženskim aktovima. Nije ovo 19 vek. Optužiće nas da smo muške svinje.

Nastavnik je samo slegnuo ramenima.

-Vi znate da su mene već više puta nepravedno i neopravdano optuživali da sam portretisao učenice…

Bibliotekar se na to gradio mutav.

-A varoški slikari su sada već stariji ljudi.

-Pa šta? Svi starimo.

-Nemojte tako – rekao mu je energično nastavnik likovnog Đuro Šnajder. – Ima nas još duhom mladih. Samo, meni su zabranili rad u školskom ateljeu. Sad se snalazim kako znam i umem. Ponekad sam prinuđen da plaćam modele. Dajte nam vremena.

Bibliotekar Šams mu je odbrusio da i on ima problena sa upravom

-Misle da se šegačim sa bolovanjem. A sud ima vremena. Ne smemo da odustanemo.

-Vi ste ugledan čovek u ovom gradu, Obiđite slikare. Sve su to amateri, ali nije važno. Oni vole da ih neko podseti da su umetnici. Obradovaće se. A ćujem da i vaš stanar nešto crtka…

Bibliotekar se stresao.

-On ne dolazi u obzir.

-Video sam neke njegove radove. Vrlo, vrlo obećavajuće.

-On je lud.

-Toliki slikari su završili u ludnici.

-Možemo valjda bez njega?

-Dobar je.

-Šta ta pijandura uopšte može da nafarba?

-On crta ljude kojima brije brade.

-Partizanska posla.

-I ljude kojima skraćuje kosu. Naročito su mu zanimljivi ćelavi ljudi.

Bibliotekar koji je počeo da ćelavi se zagrcnuo od iznenađenja.

-Skuplja njihove poslednje dlake, maže ih lepkom i ptremazuje srebrnom ili nekom fluorescentom farbom. Ima čitav ciklus koji je nazvao „Konačni obračun“.

-Zar ne vidite da aludira na mene?

-Nemoguće je to utvrditi. Ljudi skloni iluzijama prave od svojih poruka svojevrsne zagonetke. Na primer, ja sam radio akt jedne zrele lepe žene ali se ona plašila da je okolina ne prepozna i tražila je da naslikam oleandere, one od kojih se pravi otrovni čaj, ispred njenih jakih grudi.

-Da li je znam – pitao je Bibliotekar.

-Ne verujem. Ali, pozivam vas da dođete na čas slikanja kod mene u stanu, ponedeljkom u osam uveče. Naravno, sedećete iza paravana i biti vrlo tihi.

-Ne bih voleo da me pogrešno shvatite – rekao je Bibliotekar.

-Taman posla. Muškarci smo. Samo…

-Šta samo?

-Kad biste mogli da nađete nekog da otkupi njen portret. Ne zamerite. Od nečega mora da se živi. Ja njoj dajem polovinu. Ona je instruktorka plesa. Nekadašnja balerina. Ruskinja.

-Videću – odgovorio je Šams.

-Onda, dolazite u ponedeljak?

-Zavisi – rekao je Šams.

-Javite mi. I da, sad se setih, posebne usluge gospođica naplaćuje.

Bibliotekar je osetio da je to test.

-Koliko – pitao je sa knedlom u grlu.

-To ćete morati sa njom.

Bibliotekar je izašao iz školske zbornice pitajući se šta je mislio da postigne sa izložbom u malom mestu. Zar mi vrednot raste ukoliko podižem opštu vrednost života – pitao se ali nije nalazio odgovor.

Nera se za to vreme spremala za odlazak kod Bibike na večernji akt, koji je ona zvala avetinjski.

Uvfrčkala je sve dlačice na svom zategnutom telu gelom za učvršćivanje kose. Malo je bolelo dok je hodala ka Bibikinom dvorišnom stanu ukrštajući tanke noge koje su nosile velike sise.

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: U ISPOVEDAONICI

Kakav smo mi to narod. Nama nijedna loša vlast nije dobra.

Napolju je tolika vrućina da mi je žao da isteram muvu iz stana.

Vlast se toliko duboko spustila u narod da je već u podzemlju.

Sirene kola Hitne pomoći bi mogle uskoro i da sviraju himnu.

Toliko dugo su na valsti da zemlju već mogu da vode vezanih očiju.

Kad predsednik ode u inostranstvo narod sve pokvari. Idealno bi bilo da narod ode, a predsednik ostane sam u zemlji.

Budimo realni – zahtevajmo nemoguće. Recimo, bolju vlast.

Predsednik je dobro, a ako mu bude još gore obavestićemo javnost o tome.

Razvijenim zemljama su dovoljne dve partije. Nama je potrebno bezbroj jer smo ometeni u razvoju.

Laganje je stvar izbora.

Neće nam biti bolje ni za 200 godina. Živi bili pa videli.

Kupovinom glasova podstičemo trgovinski rast u našoj zemlji.

U ispovedaonici:

Oče, šta da ti kažem?

Opet proplakala ikona u nekom manastiru. Što bi rekli narodnjaci:Suzom si mi rekla sve!

Ugovor sa đavolom je državna tajna.

Usamljen si, ali nisi jedini.

Oprtimisti žive duže od pesimista. Tako bar kažu optimisti.

Svaka čast ovoj vlasti. Ona bi mogla ovako da zavitlava i pametniji narod od našeg.

-Bako, bako zašto su ti tako velika usta?

-Botoks, dete, botoks.

Mi nikad nismo imali nikakav plan a sada se on u potpunosti ostvaruje.

Jedna pseća godina se računa kao sedam čovekovih psećih godina.

Kad bismo mi imali atomsku bombu koristili bismo je samo za unutrašnje potrebe.

Ono što je pokvareno nema rok trajanja.

-Zašto vlada ne izdvaja više za kulturu?

-Da ste kulturni vi to ne biste ni pitali!

MILAN TODOROV: MOŠUS LETNJIH LJUBAVNICA

(roman u nastajanju)

Poučen, valjda, ovim, po njega traumatčnim iskustvom, Bibliotekar mi je rekao:

-Nikom ne bih savetovao da umre u bolničkom krevetu. Ovo što sam doživeo je trening smrti. Kad dođe vreme za odlazak najbolje je da čovek ostane u svojoj kući ili tamo gde se osećao najbolje. Recimo u našoj biblioteci. To može biti stresno za one koji ga zateknu mrtvog, ali i tada on oseća da ima nekoga pored sebe.

Zatim me je zamolio da mu, preko svojih veza sa mladim momcima koji su spremni na sve, pronađem dobar revolver.

-Kupio bih ga. Metak je najbolji penicilin.

Dvoumio sam se.

Znao sam momka koji je radio u policiji pa je zbog kršenja propisa službe izbačen iz nje. Pričao mi je da je oduzimao ljudima nelegalno i neregistrovano oružje koje bi unosio u zapisnik, ali umanjenog broja. Imao je lepu kokekciju pištolja raznih kalibara.

-Strašne stvari se dešavaju u životu, ali - rekoh mu – moguće je oporaviti se od njih.

-Dok si mlad – reče. – Dok si mlad sve nade su tvoje…

-Mislim da je to moguće i u vašem slučaju.

-Nisam više u cvetu mladosti. Osećam kako brzo venem. Oni stanari… pa majka...Zamisli samo, ima već 91. godinu i visok šećer. Lekari su nam rekli da je jedini lek da joj odrežu nogu do ispod kolena jer je zahvaćena gangrenom. Ako to ne učine, umreće za šest meseci. A ako amputiraju može poživeti i do stote. Šta misliš na šta se odlučila?

-Da mirno živi pa koliko god to bilo.

-Koješta. Iduće nedelje seku joj nogu. Čovek bi da živi večno. A to je nemoguće. Da bi se čovek nosio sa traumama ne bi trebalo nikada da sakriva svoj bol, da ga izbegava, odguruje i da mu okreće leđa. Potrebno je da se bolu i traumi obrati pažnja. Bol mora da se izrazi, bilo kako, ali ako ne izađe rečima, slikom, muzikom onda čovek umire pre smrti, razumeš.

Jedna od najpoznatijih skika koja obrađuje temu bola je Van Gogovo„Polje pšenice“.

Van Gog je pri stvaranju te slike koristio tehniku koja se zove „impasto“. Ova tehnika podrazumeva nanošenje gustog sloja boje na platno da bi se stvorio kontrast između težine okoline i suštine motiva., odnosno lica zabrinutih seljanki koje žanju teško, poleglo žito, pred kišu.

Seljanke su bile njegove povremene znojne i nečiste ljubavnice. Na brzinu, za gulden, na otkosu, ispod štafelaja koji je sve pamtuo. Raskopčane košulje bele, haljine bez gaćica, mošus kakav izlučuju ženke poljskog jelena.

Van Gog je, tek naknadno je utvrđeno, na platno nanosio slojeve zemlje i blata, pa čak i kravljeg izmeta. Sve to pripada ljudima.

To je malo ko radio čak i među postimpresionistima kojima su pripadali i Pol Sezan i Žorž Sera, recimo.

Slika je nastala u Avru.

Menjala je vlasnike. Prvo je pripadala Van Gogovom bratu a zatim je brzo prelazila iz ruke u ruku da bi postala vlasništvo Mirjam de Rotšild.

Nemci su tokom rata opljačkali kolekciju Rotšildovih i sliku 1941. prebacili u neku galeriju u Parizu, u kojoj su nacisti čuvali dela koja su smatrali degenerisanim jre nije slavila rad nego nesreću, muku, siromaštvo, prostituciju i zebnju od sutrašnjice.

„Gomila pšenice“ je poslednji put viđena u javnosti 1905. godine u amsterdanskom muzeju. Ne zna se gde je sada i da li je uopšte sačuvana.

Potražio sam u bibliotečkoj Enciklopediji likovne umetnosti tu sliku. Jedva sam je pronašao. Na njoj nije bilo nikakvih žena, samo pšenica povijena usled vetra, nekoliko crvenih bulki i tamni, strašno tamni borovi u oluji.

Bibliotekar je, siguran sam iz najbolje namere, povećavao doživljaj unoseći nepostojane mračne naslade i zdrave mlade seljanke koje se podaju guravom opijatskom slikaru i tim povećanjem srama i svojevrsnog poniženja, pa i patnje njihove i Van Gogove, povećavao je svoju sposobnost da se nosi sa njom.

To je potvrdio i poslednjom rečenicom u poglavlju XXIII svoje sveske.

Da bismo shvatili tuđu patnju, moramo je prethodno imati u sebi.Ali, zašto se čovek rađa? Zar za patnju?!

Da li uopšte postoji poslednja suza?

Ne znam.

Znam samo da svet, na bilo koji način, mora da postane lepši i bolji.

A od sveg blata, izmeta, urina - najgori je zaborav.

Sledećeg jutra jedna ruža u Spomenkinom vrtu je počela da se suši.

Nije postojao nijedan razumljiv razlog za to.

Neokrenuta prošlost je kao strašni krilati zmaj izlazila iz podzemlja i proždirala prećutane istine.

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: SUMNJA U RUŽU

 

(osdlomak iz romana u nastajanju)

(XXII poglavlje)

Sumnja, međutim, nikako nije mogla da padne na mog šefa, Bibliotekara.

Njemu je te večeri iznenada pozlilo. Rekao je ženi da se oseća slabo. Legao je na krevet i nije mogao da ustane i da ode do toaleta da obavi malu nuždu.

-Ne stidim se da govorim o tome – rekao mi je po povratku iz bolnice. – Nekako sam se dovukao do klozeta a onda nisam uspeo da nađem svog vršnjaka i upišao sam se u gaće. Samo umetnoci imaju tu snagu da pričaju o svojoj sramoti bez zazora. Znaš zašto?

-Ne znam.

-Zato što ljudi misle da je sve što kažemo izmišljeno tako da umetnici nikada ne mogu da naškode svom ugledu, koga, uzgred rečeno, nemaju u preteranoj meri.

Nisam mogao da izađem iz toaleta.

Žena nije primećivala moj izostanak.
To mi je bilo najteže.
Obrisao sam se papirom, zatim sam zogerom koliko sam mogao, jer snaga mi je, kažem, bila na izmaku, obrisao pod i pošao ka izlazu.

Tu sam pao.
Sledeće čega se sećam je devojka u crvenom odelu sa doktorksom tašnicom i slušalicama na ušima.

-Ovo je slučaj za Urgentni – rekla je.

Bolničar i šofer Hitne pomoći su me stavili na nosila. Nosila su bila mestimićno krvava i smrdela su na mokraću.

Nisam na to obraćao pažnju.

Odjednom su mi se svi mirisi ljudskih izlučevina činili potpuno prihvatljivim.

To je smrt, mislio sam.

-Pa ne umire se tako lako, šefe.

-U pravu si. U kolima Hitne pomoći je tek bilo jezivo. Auto je sumanuto jurio, video sam odbleske plavog svetla, bio sam na nosiima, bilo mi je hladno, medicinski tehnčiar i doktorka su se, izgledalo je vatali u prednjoj kabini. Mislio sam kako je uvek tako bilo. Smrt i seks za rađanje novog života.

Kad su me uneli u Urgentni i stavili na čista bešumna kolica zaspao sam.

Kad sam se probudio neka nova lekarka mi je rekla da mi je broj trombocita užasno nizak.

Mislim da je bilo pet hiljada a trebao bi da bude 250 ili 300 hiljada u miligramu krvi.

Odmah je rekla medicinskoj sestri da mi da deset boca nekog rastvora.

Posle pola časa rekao sam sestri da hoću da ustanem i idem da pišam.

Ne dolazi u obzir, rekla je. Doneću vam gusku.

I donela je, međutim ja ni tada nisam mogao da nađem đoku, zamisli samo!

Onda me je ona uhvatila za patrljak, prodrmusala ga i ubacila u grlić guske.

Pišaj slobodno, rekla je. Ne gledam. A prethodno mi ga je dobro istrenirala.

I ja sam pišao, pišao bez prestanka.

Sutradan, na jutarnjoj viziti, ona lepa plava doktorica pogledala je moj karton na krevetu.

Količina trombocita sada je bila 38.

Nije loše, rekla je, ali mora da bude još bolje.

Kad sam izašao imao sam oko normale.

Da, nisam zaboravio, ružu.

Dao sam joj je u znak zahvalnosti.

Bila je mali ružičasti pupoljak kad sam je ubrao.

Šta to treba da znači, pitala me je. Ne znam da li mogu da je primim.

To je, rekao sam, crvena zastava slobode u prirodi.

Onda je u redu, odgovorila je i prinela ružu svom malo zakrivljenim malom nosu.

A kad sam se vratio kući, zamisli samo, prva mi je prišla Spomenka, nevenčana berberova žena i zagrlila me.

Neka ti je alal ona ruža, rekla je.

Mislim, dodao je na kraju svoje duge tirade, da ću biti spreman kada smrt dođe po mene.

U takvoj atmosferi nisam smeo da mu spominjem Neru.

Bila je lepša nego ikada.

Ošišala se skoro na nularicu čime je njena ženska linija lica dobila oštrinu koja prezire svakodnevni život.

OBAVEŠTENJE

 Ukoliko neko ima dobru volju i želju da prati događanja u novom rukopisnom romanu  

Milan Todorov

BIBLIOTEKAR

od danas može to na blogu

milantodorov.blogspot.com

MILAN TODOROV: VREME RUŽA

(odlomak iz romana u rukopisu)

 Primetio sam najednom da je Bibliotekar prilično izmršavio, da su mu ruke u letnjoj beloj majici tanke sa jako izraženim plavim žilicama a nos pun crvenkastih tačkica. Jedino je njegov stomak bio velik i mek, kao paperjasti jastuk.

-Vežbam – rekao mi je kad je video moj pogled. – Manje jedem i više se bavim meditacijom.

Bilo mi ga je žao.

Tačno se videlo da se teško nosi sa svim što ga podsvesno muči.

-Ne želim da moj stanar, bez obzira što mi je naneo tešku telesnu povredu, završi u zatvoru. Dovoljno je ovo, ovaj zatvor postojanja. Međutim, mora da shvati da postoji kazna za ono što je uradio. I ja ću ga kazniti na način koji ne može ni da sanja.

Nisam mogao ni da pretpostavim kakva bi to kazna mogla da bude.

Posle male dramske pauze ipak je nastavio:

-Protivnik se može pobediti samo njegovim sredstvima. Moram postati njihov.

-Njihov, šta to znači – nisam ga razumeo. -Šta bi na to rekao vaš pokojni otac?

-Pretvorno njihov. Bez ideala. Uostalom, većina njih, ako ne svi,  su bez ideala. Odrekli su se i Marksa i komunizma i Broza i Hrista kome se sada tobože vraćaju.

U početku, posle Prvog veka, umetnici su Isusove muke prikazivali, po sadržaju, na istovetan način. Sa manjim varijacijama, u ciklus Hristovog stradanja, i u katoličanstvu i u pravoslavlju, ubrajaju se scene Tajne večere, Pranja nogu, Molitve na Maslinovoj gori, Judinog izdajstva, Petrovog odricanja, Suđenja Hristu pred Anom (Kajafom/Pilatom/Irodom…), Ruganja Hristu, Puta na Golgotu, Podizanja na krst, Skidanja s krsta, Polaganja u grob i – jedine koja nije opisana u Jevanđelju – Oplakivanja Hristovog (na zapadu poznatog i kao Pijeta).

Međutim, posle raskola i deljenja hrišćanske crkve na Istočnu i Zapadnu poelo se sa drugačijim pristupima Isusovog stradanja.

Na Rafaelovom Raspeću naslikanom oko 1502. ili 1503. godine Hrist je prikazan kao snažan i jedar mladić siguran u svoju misiju.

Međutim danas, pet vekova kasnije u galerijama se pojavljuju slike promenjenog Isusa razapetog na krst.

Njegov pogled je melanholičan, zanet.Kolena su mu čvornovata, noge tanke, grudi mršave.

Ako je Bog postao slab, kakvi smo tek mi?

Bibliotekar je to zapisao 1969. godine.

Danas, dok čitam rubriku Umetnost i kultura u jednom engleskom časopisu sličnom nekadašnjem Lajfu vidim koliko je upravu.

Nacionalna galerija u Londonu odlučila je da svojim posetiocima upriliči virtuelnu turu „Isusova priča“ kojom će ih provesti i kroz cikluse Isusovog stradanja.

Na Rembrantovoj slici Ecce Homo iz 1634. godine Pontije Pilat nudi masi okupljenih Hrista da mu oni sude. U grozničavoj atmosferi nameštenog suđenja dominiraju prizori zemaljske moći i vlasti.

Znamo kako se to sa vlašću završilo a kako sa Hristom.

Bibliotekar je, sad sam uveren, bio sasvim u pravu.

- A što se tiče Nere i ponoćnog kupanja bez gaća, kloni se toga kao đavola. Nije ona za tebe. Ona je pesnikinja, a pesnikinje u tim mladim danima mogu da nude samo telo.

-To je u redu.

-Naravno, ali kakvo telo? Belo, slabo, koščato… telo bez vremenske ose. Tebi je potrebna devojka sa sela, jedra, jaka, zdrave kože, snažna, jača od tebe… jer bićeš bolestan, slab, nemoćan i nesiguran kad tad. Uzmi najjaču ženu. Sve ove intelektualke su devojke kojima je bilo moguće dati obrazovanje, ali oni što nije moguće nikome podariti jeste poreklo

Bricina žena Spomenka je bila uoravo takva. Jedna od šest sestara iz neke planinske zabiti, koja se izborila da sama dođe u grad. Tu se nekako spetljala sa Bibliotekarevim stanarem. Nisu bili zvanično venčani.

-Nije nam potreban nikakav papir – govorila je susetkama. -Dovoljno je što se razumemo.

Nije pominjala ljubav.

Bila je vrlo praktična.

Dok je Bibliotekar smišljao kako da doskoči berberinu, ona je preuredila bivši kokošinjac u Biblitekarevom zadnjem dvorištu, okrečila ga, postavila na njega nova jaka drvena vrata i uselila osnovne kuhinjske elemente: šporet smederevac, orman za sudove, sto i stolice.

Kokošinjac u kome je Bibliotekar mazio svoju Kokicu postao je mirišljavi topli kutak okružen ružama.

-Ne daj Bože da mi neko dirne ovaj moj ružičnjak – vriskala je sedeći na stolici ispred vrata sa mesnatim nogama koje su virile iz nogavica muških pantalona – jer ja kad poludim pada krv!

Preoteti kokošinjac nije spominjala.

Bilo je to sada njeno, jedino što je imala.

Čak ni brica nije pomišljao da kaže kako su proširili stambenu jedinicu za taj mali dvorišni prostor.

Međutim, jednog dana ili jedne noći nestala je tek procvetala rumena ruža.

Spomenka je sumnjala na Bibliotekara ili njegovu majku, udovicu.

Međutim, pošto se stara majka teško kretala i to samo uz pomoć kolica, teret krivice je pao na Bibliotekara.

-Odrobijaću ga – vrištala je Spomenka – samo da mi makar još jedna latica zafali iz bašte. Usne su joj pomodrele od besa, krupni zubi iskočili iz viice a oči se napunile tamnom krvlju.

Sledeće nedelje neko je pažljivo odrezao ješ jednu ružu sa dugom stabljikom.

MILAN TODOROV: VEŽBANJE DEVOJAKA

 

Fejsbuk mi gotovo svaki dan

vraća davno izgubljene i zaboravljene fotografije.

Ne znam da li je dobro

to što radi.

Mislim da nije

i vrlo je slično

onom letu u Banatu

kada je bioskop počinjao

u pet popodne

a jedna lokalna udavača

bela debela sa jednom kraćom nogom

odlazila sat vremena pre projekcija

u poljski klozet

na čijoj zadnjoj strani je postojala

pukotina

kroz koju smo je gledali kako se nateže

sa dugom haljinom

kako skida gaćice

i čuči nad rupom

u betonu

stojeći nesigurno

na dve cementne uzvisine u obliku

stopala.

Ona je znala da je gledamo.

Ništa nije preduzimala.

Samo je čekala da se konačno nešto desi

sa njom starom već

dvadeset pet godina

a mi nismo želeli da vidimo

ono što je stvarno

nego smo je tretirali

kao devojku

za vežbanje devojaka

bez budućnosti

da se ikada nađemo.

Ta devojka sa kratkom nogom

koja je htela da pokloni

svoje simpatije

svakom ko naiđe...

Njenu ogromnu belu guzicu

koju briše salvetom

uvijajući se

a zatim žuri ka bioskopskoj sali

da bi zauzela najbolje mesto

i sada još vidim

u dugim noćima bez sna

kao oblik bez svrhe

zapisivanja.

MILAN TODOROV: KLUB GRIČKE VJEŠTICE

(odlomak iz romana u nastajanju)

 Pri knjižnici je tih šezdesetih godina prošlog veka delovao i ženski poetski kružok „Grička vještica“, nazvan po najpopularnijem romanu Marije Jurić Zagorke.

Sastajali su se jednom mesečno u prostorijama biblioteke.

U njoj je inače bilo jezivo dosadno.

Leto je i inače doba kada vreme ne leti dovoljno brzo.

Otvori kartoteku, pregledaj datume uzimanja i period vraćanja knjiga, napiši opomene ljubaznim rečima.

- I onda kada vrate knjige sa zakašnjenjem od godinu ili dve mi ih nećemo kažnjavati. Biblioteka mora da ljudima nudi uživanje bez straha od posledica. Mi nismo država koja samo kažnjava građane.Mi smo društvo jedni za druge.

Svideo mi se njegov pristup.

- A što se tiče ovih domaćica…

Shvatio sam. Domaćice su bile pesnikinje i obrnuto pesnikinje kruga „Gričke vještice“ su domaćice.

-Prema njima se treba ponašati sa uvažavanjem, podržavati njihov rad i ohrabrivati ih da nastave da pišu.

- Da li to što pišu vredi bilo čega – pitao sam ga.

- To je teško pitanje. Njihovo pisanje o ljubavi, o domovini, o sreći i rastancima možda deluje neuverljivo i patetično, ali takvo pisanje nudi priliku da se njihov život promeni tako da najzad počnu da žive onako kako su oduvek želele. To, dečko, moramo da cenimo.

Poslednji dan u mesecu je stigao.

Nisam siguran baš da je bio poslednji, ali znam da je prethodna noć bila noć skoro punog Meseca a ove će Mesec verovatno biti pun.

Ljubiteljke Gričke vještice su birale vreme.

Počele su da pristižu već predveče kada sam bio sit loše muzike i tankih kafa.

Stizale su u grupama, sa sestrama, bakama, rodbinom. Nosile su u rukama svoje sveščice sa pesmama a rodbina je nosila torte, kolače, pečenje, ponekad i supe i vino, obično crno.

Čitanje pesama bi počinjalo tek kad sasvim padne veče i nestane dnevna svetlost. Tada bi me zamolile da ugasim električno osvetljenje, što sam, poštujući svog mentora, uvek činio.

Izvesno vreme pesnikinje amaterke bi sedele u mrklom mraku i molile se.

Ja sam sedeo u uglu i trudio se da budem neprimetan.

Posle petnaestak minuta palile su sveće.

Svaka je u ruci imala svoju sveću i svoju svesku sa stihovima

Čitale su uz sveće.

Posle svake pesme začuo bi se snažan aplauz prisutnih. Bilo je tu, naravno i uzdaha, jecanja, šmrkanja i uzdisaja – međutim veče je odmicalo brzo da bi se pred ponoć završavalo jelom koje je za tu priliku doneto i pićem.

Tačno u ponoć, pesnikinja koja bi bila proglašena za pobednicu večeri, presvlačila bi se u belu dugu haljinu i izvodila nekakve čudne ritualne pokrete koji su se završavili vriskom koji bi u nekom hororcu ledio krv u žilama.

Ja sam, pak, bio opušten.

Znao sam da imam posao koji i donosi neki novac a istovremeno, kako je govorio Bibliotekar, donosi mi i mogućnost da i ja jednog dana postanem stalno zaposleni knjižničar.

Nisu mi se nudile neke druge prilike.

Nera je otišla u Bečej, kod svojih rođaka.

Ona je bila iz Bečeja i pričala mi je o noćnom kupanju na Tisi, golom kupanju sa muškarcima.

Sve se dešavalo takođe u ponoć. Otišle bi, njih četiri ili više devojaka sa mladićima na plažu, čekale pun Mesec, kada bi se svi skinuli do gola i cičeći utrčabvali u vodu.

Obećala mi je da će to ponovito sa mnom u Dunavu.

Možda i sa Bibliotekarom, ako se usudi.

-Moja žena – rekao je Bibliotekar – je veštica.

-Znam -rekoh – bila je u klubu Gričke vještice.

-Zamisli, ona piše erotiku.

-Pa šta?

-Erotika pripada osobama koje traže ljubavnu avanturu.

Rekoh mu da je to literarna laž. Uostalom, sam je to tvrdio svojevremeno.

-Svaka laž, kad tad, postane istina.

Sutradan dobio sam proliv. One zelene torte pesnikinja domaćica bile su ukusne, ali su imale nešto

rizično.

Shvatio sam da je sve što se tiče umetnosti na neki način rizično i da će biti najbolje za mene da se, pošto nisam pisao, približim nekoj ženi spisateljici kao učenik.

O tome nisam ništa govorio Bibliotekaru.

Biću u pesmama o vukodlacima i vampirima.

Biću dominantan vuk.

Znao sam da je to u poetskoj imaginaciji smernih članica kružoka „Grička vještica“ sinonim za penis, vaginu i kurac.

Sve istovremeno, jer muški i ženski svet su kad je eros u pitanju svet iste inspiracije.

-Kako je bilo noćas – pitao me je Bibliotekar koji namerno nije prisustvovao seansi veštica.

-Afere, sile koje ih razdvajaju, na kraju ljubav koja ih ponovo spaja.

-A seks – pitao je.

-Nera hoće da nas troje goli plivamo u ponoć  - rekoh nespretno.

(nastaviće se, a možda i neće)

MILAN TODOROV: LOKALNE ŽENE

 (odlomak iz romana u nastajanju)

Bibliotekar Dalibor Šams je nauumio da organizje izložbu likovnih radova svojih sugrađana.

Ja sam ga zamenjivao u dosadnim satima čekanja da se pojavi poneki korisnik knjižnice, kako je on nazivao ustanovu, a on je vreme bolovanja zbog odgriženog prsta provodio obilazeći sve one za koje je znao da su ponekad, možda još u školi, nešto crtali ili slikali.

Od velike koristi mu je bio nastavnik likovnog Đuro Šnajder. I on je bio zaljubljenik u likovnost. Osnovao je čak sekciju mladih likovnih umetnika u školi a izvan nje je vodio i, ono što je on nazivao, slikarskom gardom. U gardi su bili stariji stanovnici varoši kojima je slikarski pribor odavno bio okačen o klin, ali, mislio je Šnajder, od umetnosti se može sve očekivati, pa i da vrati umrli život stvarima.

U to vreme biblioteka je, na volšeban način, dobijala američki časopis Life.

On je pristizao sa višenedeljnim zakašnjenjima. Ponekad bi pristigla tri, ponekad dva zaostala broja. Bili su bogato iustrovani velikim crno belim ftografijama glumaca, muzičara, umetnika.

Moja je dužnost bila da stare, izlistane brojeve uredno složim i umotane u mesarsku hartiju dobro zavežem kanapom te pohranim na najvišu policu, onu kraj ulaznih vrata sa desne strane.

Mnogi članovi biblioteke su dolazili samo zbog tih novina, premda nisu znali ni reč engleskog.

Listali bi, gledali slike, zapisivali poneku reč odštampanu lepim crnim kurziv slovima i nosili kući da im deca ili unuci prevedu. Sutradan bi se vraćali i ozareni listali Life.

Kad sam ponekog upitao zašto mu se sviđaju novine koje ne ume da čita odgovorio bi mi tiho:

-Drugačije su od naših.

Jedngo dana u Lajfu se pojavila vest o mogućoj reprodukciji čuvene Rubensove slike „Samson i Dalila“ naslikanoj na početku 17 veka.

Slika je, prema autoru članka, netragom nestala da bi se posle nekoliko stoleća pojavila u nacionalnom muzeju Holandije. Međutim, pisac članka, je tvrdio da postoji osnovana sumnja da taj rad nije delo slavnog Petera Pauela Rubensa iz Antverpena nego vešta kopija dela slavnog umetnika. Sumnju u plagijat potkrepljivali su i pojedini likovni kritičari koji su tvrdili da je crvena boja Dalilinog plašta bez dubine karakteristične za Rembrantov ton, kao i da je nemoguće da na platnu ne postoje rupice ili bar male pukotine u farbi koje nužno nastaju tokom dugog vremena izloženosti svetlosti.

Bibliotekar i nastavnik Đuro Šnajder su pak tvrdili da je reč o čisto senzacionalističkom članku.

-Nijedno umetničko delo na svetu, nije originalno – rekao je nastavnik, - Umetnost nije stvarnost, nego laž. I u tome je njena zavodljivost. Lepa laž kao zlatna prašina koja nam je potrebna da bismo preživeli ovo vreme.

Bibliotekar ga je gledao sa divljenjem povremeno klimajući glavom i sklapajući i otvarajući oči u mom pravcu.

Nisam imao dilemu šta pritom misli.

Nadao sam se ipak da do suđenja na kome bi trebalo da budem ključni svedok - neće doći, Naročito zbog činjenice, iznenada otkrivene jednog letnjeg dana, da Bibliotekar Šams ipak ima na ruci sve prste.

-Sreća je da sam pri sebi imao čistu platnenu maramicu u koji sam uvezao odgrižen deo prsta tako da su u bolnici mogli da mi ga prišiju i on je sada, Bogu hvala, uspešno srastao.

Operacija je trajala dvanaest sati. Horurzi su se samo smenjivali. U prstu je mnogo tankih krvnih sudova. Svi oni vode do srca. Komplikovano da komplikovanije ne može da bude.

Nastavnik je nastavljao:

-Svet bez laži bi se jednostavno raspao u našim očima, jer svi mi očekujemo od života nešto više nego što je realno. Rubens i njegov falsifikat mene nimalo ne čude. Za dobrog umetnika nijedna slika nije zauvek zaključan sef. Uostalom, i, po meni, najbolja slika svih vremena Rembrantova „Noćna straža“ je laž. Slika ne prikazuje narodnu vojsku kapetana Kokoa i onog poručnika koji je sa njim u centru gomile naoružanih muškaraca usred noći, nego usred dana. To je svima jasno, ali laž opstaje. Dan je noć a noć je dan. Tako je odvajkada bilo i biće.

Gledali smo ga zabezeknuto.

-A slike su nestalne poput ljudi izgubljenih na moru.

Bibliotekar je nakon toga samo prišao nastavniku, stegao mu levom, nepovređenom rukom, levu ruku i rekao:

-Sad sam sasvim uveren da će naša predstojeća izložba biti svetski događaj, bar za našu varoš.

-Stojim vam dobar – odgovorio je nastavnik Šnajder. – Postoje izvesni problemi sa autorima…

Bibliotekar se namrštio:

-Kojim autorima?

-Nisu važna imena – odvratio je nastavnik – važno je da ćemo imati njihove crteže i akvarele a ja se nadam i kojem aktu neke naše lepe varošanke.

-Kakvi aktovi – pitao je Bibliotekar.

-Obični aktovi običnih žena. Ne moraju da budu manekenski lepe. Ima nešto uzbidljivo u telu obične mlade devojke ili žene – odgovorio je nastavnik Šnajder.

-U biblioteku dolaze i deca. Postavka će u njoj biti najmanje mesec dana. Trebalo bi voditi računa o tome.

-Ne brini – odgovorio je Šnajder – na aktovima se nikad ne vidi sve.

-Samo da ne bude akt neke balavice – reče Bibliotekar i okrete se ka svojoj tajnoj odaji sa malim kupatilom i toaletom za dame.

Nastavnik takođe pogleda u tom pravcu.

-Šta je tamo? Nikad nisam bio tamo.

Bobliotekar mu reče da ionako imamo manjak prostora i da taj deo namerava da učini dostupnim samo za probranu publiku koja bi na miru i u tišini mogla da čita stranu štampu i lietraturu koja nije baš po volji vlasti.

Nastavnik Šnajder je pohvalio Bibliotekarevu preduzimljivost.

-Lepo je što ovaj stari hram kulture i umetnosti brine o moralu i visoko ga ceni, ali je još lepše što ima izražen interes za slobodu reči – rekao je u pomalo patetičnim zanosu nastavnik Šnajder.

Ni on nije voleo vlast. Naročito odkako su ga polujavno optužili da zavodi maloletne devojčice da mu poziraju u kabinetu.

Pričalo se da im najpre pušta pornografske filmove a onda iih, umilnim očinskim glasom nagovori da se svuku, makar samo do pola.

-Mene – govorio im je ne interesujete vi, deco, niti, ne daj Bože vaše mlado telo, sa malim guzicama i malim sisama. Ja sam obrazovan likovnjak. Ja to ne vidim. Ja slikam po osećanju kojim prepoznajem ženstvenost u detalju. Ponekad je to mladež na, da izvinite, dupetu.

Interesanto je da na Klimptovom Portretu Maje, gole Maje, postoji sukob između krutih linija, gotovo na način stripa realizovanog lika i tela žene i erotike u strogo crkvenom smislu koja obnaženu ženu doživljava kao buduću majku.

Trudnice na aktovima, a ima ih bezbroj, su blagoslovene.

-Da li ih tucaš pre ili posle slikanja – ptao je tiho, u stranu, Bibliotekar.

Nastavnik se zgrozio.

-Nije stvar u golom fizičkom opštenju. Ja se trudim da ovekovečim glasove.

-Glasove?!

-Da, Dalibore, mi ne postojimo od danas do sutra. U tim ženskim telima su glasovi mjihovih majki i baka, daleki glasovi neispunjenih želja. To pokušavam da uhvatim.

-Dobro, videćemo -rekao je skeptični Bibliotekar.

-Dobro si to rekao, moj dragi Dalibore – kazao je nastvanik likovnog u školi koja se zvala škola Marije Zagorke.

Marija Zagorka, kič romansijerka po mom skromnom mišljenju. Ali, ja se nisam ništa tu pitao.

Razmišljao sam o izložbi lokalnih slikara.

Tek na slikama se te, inače patrijarhalne varoške žene, obično malo pripite, predaju svim čulima muškom oku.

Svako je sa svojim telo uvek pred neizvesnošću budućnosti. To se na aktovima žena najviše uočava. Nema jasnog znaka vidljivosti smrti. Pretežnija je potreba za pripadnošću, koje najčešće nema.

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: RESTORANSKA LEPOTICA

 

(u kasno nedeljno popodne)

Sve je u trenutku.

Ovladati trenutkom

najveća je sreća u životu.

Devojka mršava crna

nestvarno belog tena

u dugoj beloj haljini

šeta između stolova

na letnjoj terasi

restorana

negde

na početku svog života

i početku ovog leta.

Ako samo zastane

i što duže ne učini ništa

dok joj sunce baca senku

na ruže u malom vrtu i

dok je svi gledaju

sa divljenjem –

desiće se ono najlepše što će je snaći u životu.

Ali ona nastavlja da hoda.

Ona je svesna trenutka svoje lepote,

ali hoće više

i to više čini

da se svi okreću

svojim porcijama

pečenog mesa u tanjiru, ribi, dosadi,

svojoj deci,

zabrinutoj ženi

i svom psu

koji maše repom

ne razumevajući ništa od svega što se zbiva

kao što ne razume

ni devojka

hleb prošlog trenutka

česticu svoje kratke slave

pre budućeg

tihog

niz žilavo grlo

kapanja starosti.

MILAN TODOROV: NAMERA DA ŽIVIM

 (odlomak iz novog romana)

Crnjanski je najveći srpski pisac.

Andrić je, takođe velik, ali njegovo delo kako vreme izmiče postaje sve više ono što ja zovem kalup fikcija, dakle lepa opšta filozofema o balkanskom usudu koji karakterišu zulumi i ropstvo, služenje tuđinu i povremeni proplamsaji ljudskosti kod preobraćenih moćnika kao sećanja na svoje poreklo.

Međutim, ideja o mostovima koji spajaju ljude i obale danas mi deluje odviše idilično. Štaviše, sve ljudske nesreće o kojima je pisao Andrić iz ove perspektive su deža vi.

Crnjanski je nešto drugo.

Postoji mit po kome su najveći pisci i najveći ljubavnici potekli iz bezvodne banatske crnuše.

Poput Andrića i Crnjanski je bio ambasador propale kraljevine, zetečen u Londinu, bez moći, bez novca sa ženom i potrebom da preživi kako zna i ume.

Bio je obućar.

Patio se.

Nije smeo da se vrati u komunističku zemlju. Plašio se odmazde.

A onda mu je na nekom prijemu u Londonu prišao veliki pesnik i pristaša novog režima u Jugoslaviji, potapšao ga desnom rukom po leđima ( u levoj je,pretpostavljam, držao čašu sa šampanjcem) i rekao:

-Vrati se, matora budalo, nećemo ti ništa.

Ne znam da li je to tačno.

Mislim da nije.

Potrebno je bilo da to odbri vrh države.

Sve se, saznajem slučajno, dogodilo posredstvom Aleksandra Rankovića koji je, kao slučajno, opet na nekom prijemu u italijanskom konzulatu u Opatiji, a znajući da je Crnjanski došao inkognoto na taj događaj, rekao velikom piscu da ga neće teretiti i da može da dođe u Beograd. Dodao je:

-Objavićemo ti i onaj tvoj roman u rukopisu.

Crnjanski je klimnuo glavom. Nije bilo drugog načina da objavi svoj rukopis.

Žrtvovao je svoje uverenje zarad ljubavi prema književnosti.

Andrić je bio u vilajetu. Skrovit pisao je Na drini ćupriju.

Crnjanski je morao da plati prelazak preko ćuprije najvećom kaznom za umetnika a to je da prihvati ponudu vlasti, protiv koje je, pristao na pomirenje, ma koliko bilo lažno.

Kad je to čuo Tito, rasrdio se.

-Bogati, pa on je naš neprijatelj. Monarhist, ne?!

Ranković mu je smireno, malo ulagivački, odgovorio da je sasvim u pravu ali da je bolje neprijatelja imati blizu sebe, uvek na oku,negoli u tuđini gde kao veliki umetnik i izgnanik može postati ikona svetske borbe protiv komunizma.

Tito nije voleo komplikovane stvari.

-Kakav je taj Crnjanski? Šta kažu žene? One sve znaju da ocene.

Ranković nije imao kud. Rekao je da, po pričama, Crnjanski ima veliki muški alat.

-Ako je tako – rekao je Tito velikodušno – onda da obradujemo Beograđanke.

I Crnjanski se vratio da bi umro nekoliko godina po povratku.

Nikada više nije napisao ništa toliko vredno kao emigrantski „Roman o Londonu“. Počeo je da ga piše 1946. godine i pisao ga je i naredne 1947.

To je roman koji će sve više dobijati na značaju.

Komunizam još nije mrtav, ali sukob klasa koji je na pomolu dovešće Englesku i Evropu do kolapsa sa talasima afričkih i azijskih emigranata.

Crnjanski se vratio u kuću u kojoj uskoro ničega neće biti, osim laži i izmišljenih moći političara.

Kad je umro crnogradski Crnjanski, na sahrani nije bilo nikoga iz vlasti. Bila je kasna jesen, novembar mesec, tek nekoliko žena na blatnjavoj stazi.

Umro je u bolnici Dragiša Mišović. Odbijao je da jede. Medicinska sestra mu je kazala da će umreti ukoliko i dalje odbija da jede,

Pisac Lamenta nad Beogradim je rekao i ti su bile njegove poslednje reči:

-Ja uošte nisam imao nameru da ovde živim.

Novine kontrolisane kao i uvek prenele su njegve reči malo, sasvim malo, ali dovoljno iskrivljene:
-Ja uopšte nisam imao nameru da živim.

(Nastaviće se)

MILAN TODOROV: KNJIŽEVNO VEČE

 (odlomak iz novog romana)

Bibliotekar je smatrao da su srednje godine, najbolje godine. Kako se samo prevario.

Bio je poznat po organizovanju književnih večeri koje su se završavale kako je i red čašicom pića. Do pića se sa bibliotekarskom platom teško dolazilo. 

Bibliotekar se snalazio kako je znao i umeo. Vrlo dobro je pretpostavljao da većina publike dolazi samo zbog tog mokrog kraja.
Pesnici su se vrlo rado odazivali pozivu da učestvuju na tim večerima.
Bibliotekar je bio dobro upućen. Pozivao je mlade pisce i pesnikinje sklone avangardnim istupima što je publiku uvek razgaljivalo.
Sećam se pesnika, tada u usponu, koji je pomerao ormar iza bibliotekarevog stola, bacao ga na publiku i vikao:
-Revolucija sada i odmah! 
Zatim je zašao među publiku, dizao ljude sa tonet stolica i derao se na njih:
- Svi u prve redove! Ako poginete bar će se znati da ste poginuli u prvom ešalonu.
Publika je nerado ustajala.
Ja sam sa Nerom u društvu bio u zadnjem redu. Milovao sam je krišom  po dupetu. 
U jednom trenutku uhvatila me je za ruku. 
Osetio sam da se trese kao u groznici. 
Do nas su dopirali svi mirisi te male knjižnice: prašina, znoj tela, mirisi izvetrelih parfema sa tela starica. Stolice su škripale po suvom podu. Ormari sa knigama su stenjali.
Pesnik, neki crnomanjast oniži lik sa očima koje su, mislili smo, mogle da hipotišu žabe i zmije, urlao je stihove iz kojih smo mogli da razaberemo kako smo svi u ogromnoj kujni užegloj od loja i loše hrane koju jedemo jer nikada nismo znali za bolje i kako je najbolje da nas neki vetar sa strane izbaci iz šinjela. Ne sećam se čijeg. Možda Gogoljevog, Staljinoog ili maršalskog. Tita niko nije smeo da pominje u to vreme.
Nera je rekla da se trese jer je konačno doživela strujni udar.
-Najebaćemo svi zbog njega – rekao sam joj. – Najbolje bi bilo da izađemo.
-Hoću da ostanem do kraja, baš da vidim šta će da bude.
Bilo je kao i obićno.
Pesnik se smirio, rekao publici da je sve to što je čula samo stvar njegove imaginacije i da nema veze sa … Nije dovršio. Samo je pružio ruku i dohvatio se čašice vinjaka.
Nera mu se, probijajući se kroz masu koja je jurišala na piće poslaganona stolu u malim metalnim ovalima, približavala neverovatnom brzinom.
Ne znam šta mu je rekla.
On joj je dosuo piće u ispražnjenu čašu za vodu.
Bibliotekar je nešto drobio o novoj pesničkoj reči i kako ona ima moć, za koju se mislilo da je izgubljena, moć koju je uporedio sa Faradejevim kavezom koji odbija munje.
Pesnik mu je rakao da odjebe.
Nera se zakikotala.
Bibliotekar je pesniku pripretio da ga više nikada neće pozvati da nastupa.
-Zabole me i za to – rekao je pripiti pesnik.
Bibliotekar se vratio gomili i pio iz flaša.
-Pojebaće nam je, ta svinja – rekao mi je kao da smo nekakvi zajednički ljubavnici, crna eros trojka.Ja sam bio potpuno zablokiran u vremenu. Nije postojalo nijedno glagolsko vreme da se to opiše. Nera je bila pametnij Kad su se ljudi polako razišli, Nere i pesnika nigde nije bilo.

Bibliotekar je izašao na spoerdni ulaz koji je vodio u dorište sa streljanom.
Povraćao je i pišao istovremeno dok su meci zviždali pored njegove ćelave glave.
(nastaviće se)