MILAN TODOROV: BELI NOĆNI GALEB

 

Nisam siguran da vreme

to menjanje magnetnih polova Zemlje

utiče na sva živa bića, ali sam uveren da promene

godišnjih doba

povoljno deluju na moju

jadnu, ah jadnu, psihu.

Možda se, mislim, tako

odvikavam od prošlosti.

Sasvim je izvesno da mrzim vreme u kome sam

mogao da budem bolji.

Zamišljam vreme bez promene snage Sunca i vreme bez ljubavi pupoljaka.

Ubilo bi me sasvim sigurno.

Ali, znam, ubiće me već

neko o kome još

ne znam ništa

samo osmatram

nebo

rečni galeb

usamljen u sumrak

leti visoko

beo kao anđeo.

Molim ga da mi kaže

večeras

ko je.

RATKO DANGUBIĆ: KRAVATE

Zovem se Petar, ali ovi moji kafanski mudroseri zovu me Narator. Ja se, dakle, ne pitam mnogo. Ako narod kaže da si Narator, onda si Narator, pa makar u glavi brujalo da si poslednji idiot svoga grada. Sve što ću ispričati dogodilo se u jednom gradu u Hercegovini, sredinom devedesetih. Posle godina granata i mrtvih, kad je konačno utihnuo top, a sunce počelo da peče kao da mu je zadatak da probuši stomak Hercegovine, stigla je – Evropa.

Ne u celosti, naravno. Evropa nikad ne dolazi u celosti. Uvek stigne samo njen simbol: papir, kombi, uniforma, parola, ili u ovom slučaju – kravata.

(Fusnota br. 1: Kravata je, kažu, hrvatskog porekla. To je prva ironija. Druga je da je to jedini modni izum Balkana koji je Evropa prihvatila bez rata. Treća ironija: stigla je u grad u Hercegovini, pravo iz Brisela, da veže vratove onih koji su rat preživeli upravo zato što su umeli da odvežu, da prekinu, da preseku.)

I tako, jednog jutra na Trgu se zaustavio beli kombi. Vrata su se otvorila i iz njega je prosuta kiša kravata: svilene, pamučne, šarene, sa pticama i zmijama. Narod se krstio, smejao, pitao: „Je li ovo humanitarna pomoć ili evropski cirkus?“

Ja sam rekao: „Kažu, ne možeš u Evropu bez kravate.“ A Jovan je dodao: „A ni krava, koliko vidim.“

Jer sledećeg dana pojavio se seljak s kravljom gospođom, rogovi voskirani, a umesto povoca – upredene kravate. Krava stajala mirno kao mlada pred svadbeni ples, kao da joj je neko u uvo šapnuo tajnu magiju kojom i životinje ulaze u modu sveta.

„Pogledajte, ljudi! – vikao je seljak. – Evropa mi dala novu modu: mleko, meso i kravata gratis!“

Kafana „Kod Trnovače“ pucala je od smeha. Petro je lupio dlanom o dlan: „Ljudi moji, vidite li šta se desilo? Evropa nam šalje kravate, a mi ih vezujemo kravama! Volovi bi bar razumeli, ali mi…“

A vele i ovo: dobar deo tih kravata završio je u nekim dućanima gde se prodaje roba sve za jednu marku. Neki ljudi sve shvataju kako treba, a neki – kako vreme donese.

Delegacija za monitoring kravata

E, ovde priča dobija zaplet. Jer Evropa, ozbiljna kao da otvara testament, poslala je delegaciju. Stigli su gospoda u odelima, sa fasciklama i značkama, i krenuli da ispituju:

„Da li vo oseća slobodu s kravatom?“ „Da li je krava dala pristanak?“ „Da li ste konsultovali advokata za ljudska i stočarska prava?“

Naši su im odgovorili: „Gospodo, kod nas ni čovek ne zna da li pristaje dobrovoljno, pa kako bi znala krava?“

(Fusnota br. 2: Evropska unija tada nije imala uredbu o pravu krava na slobodu izražavanja. Ali danas bi verovatno formirali radnu grupu i otvorili fond od 30 miliona evra.)

Delegacija je beležila, klimala glavama, a seljaci su dovodili magarce s mašnama, piliće sa mašnicama, pse s leptir-kravatama. Trg je postao evropska modna pista, a negde iza brda činilo se da i vetar šušti kravatu od oblaka, kao da se i priroda podsmeva.

Evropsko prvenstvo u vezivanju kravata

Iz kafane je stigao novi predlog: da se organizuje takmičenje – ko će lepše da zaveže kravatu volu. Prva nagrada: put u Brisel, da se dokaže kako balkanski volovi mogu da nose kravatu s dostojanstvom.

Smeh se valjao kao kamen niz hercegovačku kosu, a činilo se da i kamenje škripi od smeha, kao da se celo podneblje uključilo u šalu.

Intermezzo

E sad, postoji i jedan sloj priče koji nije za smeh. Jer, dok smo se smejali, u očima ljudi tinjalo je nešto drugo – svest da nas je upravo ta Evropa gurnula u rat, a sada se pojavila sa kičastim, šarenim komadima tkanine, kao da ništa nije bilo. Kao da se krv može obrisati svilom.

(Fusnota br. 3: Dobar pisac bi ovde ubacio digresiju o tome kako se svet najčešće ne završava pucnjem, već šaljivim gestom. Rim nije pao zbog varvara, već zbog birokratije. Jugoslavija nije pukla zbog tenkova, već zbog mapa koje su crtali u evropskim salonima.)

Groteska na pijaci

Pijaca je postala pozornica: svaka krava, vo ili magarac imala je neku modnu inovaciju. Jedan mladić iz Milana, naš student, objašnjavao je razliku: „U Milanu kravata znači moć, prestiž. U gradu u Hercegovini? Kravata znači sprdnju, uže i presudu.“

Stari trgovac Stojan je rekao: „Vo nosi jaram, čovek nosi kravatu, a seljak – seljak vezuje sve zajedno i smeje se Evropi.“

I to je, gospodo, presuda.

Epiloška nota

Sunce je peklo, insekti zujali, prašina se dizala. Smeh je postao tišina, jer u toj tišini odzvanjalo je pitanje: ako Evropa nema snove, šta onda ima? Parole, regulative, kravate. A mi? Mi imamo ironiju. Jer jedino ironija može da preživi rat i Evropljane istovremeno.

(Fusnota br. 4: Ako se pitate da li je sve ovo izmišljeno – jeste i nije. Kao što svaka priča o Evropi jeste i nije. Realnost je dosadna, a ironija je jedini oblik pravde.)

I ja, Petar, zvani Narator, zapisujem poslednju misao: Evropa nas je gurnula u rat, a sada šalje kravate. Mi ih vežemo kravama i volovima, smejemo se i psujemo, jer znamo da drugačije i ne može.

Jer ako Evropa misli da nas oslobađa – vara se. Mi smo slobodni u smehu. A kravata? Kravata je samo dokaz da i vo može izgledati kao evropski diplomata, makar na tren, dok se nad njim spušta hercegovačko nebo, ispisano od sunca i prašine, kao najveća i najstarija kravata sveta.

MILAN TODOROV: SMISAO SREĆE

 

Parkirao sam auto

kao i uvek ispred vojne bolnice

i pomislio kako tu skoro nikad

na prozoru nisam video nijednog

bolesnika.

Možda im, pomislih, zabranjuju

da vise na prozorima

sa koJih se mogu baciti tiho,

neizlečeni, pozleđeni zauvek.

Zatim sam se uspeo

na pešačku stazu

koja ide preko mosta.

Osetio sam epsku punoću u tome.

Grad se davio u nesrećnoj ljubavi

kanalizacije i potpazušnog znoja

a na mostu je strujao snažan

svež vetar.

Bio je to balon vetra,

zatvoren i zaštićen od mogućeg pada.

Spustio sam pogled.

Voda je bila mutna.

To je za trenutak učinilo da budem

neodlučan.

Zašto uopšte idem na drugu stranu?

Neki unutrašnji glas mi je govorio

Idi, samo idi.

Čega ima tamo, pitao sam se

čega nema na strani sa koje dolazim.

Možda taj vetar

sigurno taj vetar sa male planine

koji pada niz vodeni usek

čini razliku između svetova.

Razlika je, pomislih, jedino važna.

Ona određuje gde šta počinje.

Početak sveta, recimo.

Početak koji je magnet

kojim skupljam prosute novčiće

između sedišta u autu

novčiće bez vrednosti

osim što mogu da posluže

kao ključ za kolica u megamarketu

u kome je smisao hrane

dominantan oblik sreće.

MILAN TODOROV: POSLEDNJI DAN LETA

 

Postoje susreti od kojih ne očekuješ ništa posebno, a onda se baš to dogodi.

Uvek sam voleo časovnike. Oni su za mene, shvatam sada, nešto kao veza sa svetom koji traje.

Voleo sam mehaničke satove, a kada su nestali bio sam prinuđen da pređem na ručne satove sa baterijama.

Menjao sam ih često.

Jedan takav stao mi je na 11, 25 minuta.

Nisam sujeveran, ipak pomislio sam šta može da mi se dogodi u tom satu i u tom minutu. Da li ću umreti? Ja ili neko moj, svejedno,

Na svu sreću nije se ništa dogodilo.

-Imnali ste sreće – rekao mi časovničar koji je imao malu neuglednu radnju u pasažu između glavne ulice u centru i sporedne ulice. -Život je sreća.

Jedva sam ga našao.

Zamena baterije je lak posao ukoliko imate lupu i mala klješta sa oštrim ivicama za otvaranje srca sata.

Ja to nisam imao i zamolio sam ga da mi pomogne.

Na drvenoj gruboj policu  koja se nalazila na  zidu naspramnom njegovom radnom stolu titrao je ektran praistorijskog  televizora.

U toku je bila reportaža o nekom našem čoveku, sada starom, koji je tvrdio da je uvek imao bar dve ili tri žene. Ponekad, rekao je i više.

-U Rusiji sam boravio 24 godine i imao sam oko pedeset žena ukupno.

Rekoh časovničaru da je sve to sa Rusijom preterivanje.

-Znate li vi šta je Putin uradio u ambasadi Rusije kada je pao Berlinski zid?

Rekoh da ne znam.

-Ambasade su eksteritorijalne. Dakle, kuća, prostori u njoj i dvorište, sve do visoke čelične ograde je teritorija Rusija. Okolo je teritorija Nemačke koja se ujedinjuje.

Demonstranti su tada a beše, čini mi se 1998. i pad Berlinskog zida  - opkolili rusku ambasadu u istočnom Berlinu. U njoj je kao nekakav savetnik boravio i KGBovac Vladimir Putin. Kada su demonstranti prišli sasvim blizu ograde i počeli da je tresu, Putin je izašao sa otkočenim revolverom i poručio im na tečnom nemačkom da će svako ko pređe granicu teritorijalnosti biti ubijen. Imao je čelični pogled i ispalio je u to ime jedan, sano jedan, ali dovoljan, hitac u nebo. Naravno, masa se razbežala. Masa je takva. Zna samo trenutak. Ne zna celokupno vreme. Naročito ono posle. To niko od nas nikada ne zna – rekao je časovničar.

Učinilo mi se da je prilično dobro informisan i upitah ga šta je radio u životu.

Nije bio ni mlad ni star.

Tako između sredine pedesetih i šezdesete.

-Dvadeset pet godina bio sam mašinovođa.

-Da li si -prešao sam na ti – nekoga zgazio?

-Dvojicu. Jednog kod Navipa u Petrovaradinu a drugog ispred mosta na Dunavu. Ispitivali me, vodili na testove za drogu i alkohol, ali ništa nisu našli. Ti ljudi su se dobrovoljno bacili ispred lokomotive. Ubilo me to. I počeo sam da učim časovničarski zanat. Evo ga sada i sertifikat.

Na ekranu se zatim pojavio predsednik. Časovničar je hitro odskočio i dohvatio daljinski te prebacio na drugi kanal.

-Ne mogu više da ga slušam. Moja najveća greška u životu je što umesto zanata nisam učio jezike.

-I šta bi se promenilo - upitah zainteresovan da čujem nešto o čemu sam i sam nekada razmišljao.

-Otišao bih u Laponiju. Tamo momak za hranjenje irvasa dobija četiri hiljada evra mesečno.

-Noći su tamo duge, a dan kratak – rekoh.

-Dosta mi je bavljenja satovima. U stvari, volim satove ali mi je dosta  vremena.

Na neki način sam ga razumeo.

Sobica u kojoj je radio je bila vlažna mala prostorija sa starim pokvarenim klima uređajem na zidu. Pločice na podu behu uglavnom polupane.

To su, znam, beznačajni detalji, ali zar besmislene okolnosti počesto ne utiču na sudbinu.

Skinuo sam sat sa ruke. Još je bio topao od moje nadlanice.

On je uzeo laku plavu flanelaku krpu i obrisao narukvicu a ztaim i sat, spreda i od pozadi. Onda je u svečanoj tišini sprejem poprskao poleđinu sata kao da je sveta tajna. Tamjan vremena.

Stavio je okulator na desno oko.

Moja je žena za to vreme mirno lizala sladoled.

Okrenuo se prema njoj.

-Možete ovde da budete i sa sladoledom.

-Izvinite, rekla je mja supruga.

-Da li imate naslednike – pitao je časovničar.

Prethodno mu rekoh da imam dedin džepni sat star oko sto godina ali sa polomljenim ciferblatom i da bih voleo da ga popravi.

-Imamo -reče žena umesto mene.

On je ćutao.

Promenio je bateriju.

-Koliko sam dužan?

-Petsto – reče.

Pružio sam mu hiljadarku, nisam imao ništa sitnije.

-Promenićemo – reče.

Izašli smo u vrevu glavnog gradskog šetališta.

On je ušao u prvu prodavnicu, ali nisu imali volje da mu usitne novčanicu.

-Ništa – rekao mi je i vratio crvenu.

-Doneću vam novac koliko sutra - rekoh.

A bilo mi ga je žao, čak i kada sam u njegovim očima otkrio nevericu da će se to ikada dogoditi.

Zbog toga dodadoh:

-Doneću vam i dedin džepni sat sutra, pa da vidim da li se to može pokrenuti.

-Sve se može popraviti ako to zaista želite.

-Ja to zaista želim – rekoh.

Gledao me je kao svog dužnika koga više neće videti.

Otišli smo do obližnje poslastičarnice i uzeli dve kugle sladoleda u kornetu.

Prodavačica nam je razmenila hiljadarku.

Zatim smo pomovo otišli do časovničarske radnjice.

Sedeo je sam u mraku.

Bez reči mu pružih pet stotina dinara koliko je tražio.

-Donesite mi onaj dedin sat. Popraviću ga – relče obasjan toplim svetlom možda  poslednjeg dana leta.

MILAN TODOROV: RANE

 

U centru grada

preko puta čuvene Banovine

je lepa i mistična antikvarnica

u kojoj sedi crna stara žena

sa debelim naočarima od kornjačevine

koja sasvim mirno prebira nakit.

Pored je nova poslastičarnica

u kojoj samuje mlada devojka.

Poslastičarnica je savršeno dizajnirana

sa uvek svežim cvećem u vazama

i vencem lovora na maloj kovanoj ogradi

koja je deli od starinarnice

takođe lepe

samo na pomalo barokni način.

Ni u jednu od te dve divne

radnje

niko ili retko ko ikada ulazi.

Ne znam kako opstaju.

Šta ih drži?

Sila zemljine teže?

Tela prolaze pored

u mraku dana.

Ulaze u obližnju apoteku.

Kupuju zdravlje,

misle da produžavaju život.

Poslastičarnica kao radost

i antikvarnica kao potvrda da

umetnički predmeti vrede zauvek

su rub civilizacije.

Njihovo dostojanstvo unosi

u prolaznike strah.

Plaše se prevare.

Šta će mi lepše od dobrog?

Navikli su na prećutna izbegavanja.

Nada nosi opasnost.

Kad je tako lepo

nije sigurno.

Ali dok prolaze pored njih

nisu sasvim uvereni

da su postojali

i da postoje sada.

Nepoznati svet

stariji i veći od njihove sadašnjosti

nagoni ih da se ponekad

samo ponekad

zapitaju o ranama

za koje nemaju recept.

MILAN TODOROV: ВРСТЕ ЖИВОТА

 

У последње време

веома често сањам

своје покојне пријатеље.

Стари људи

у које полако и ја улазим,

говорили су да је то

знак да ће ускоро киша,

златна кишица

после које ће све да роди

и жито и кукуруз и цвеће…

Али то све није важно.

Бар мени. 

Мислим можда и они

ти моји мртви пријатељи

сањају мене

опкољени анђелима

док киша пада

унатрашке

као небески чај за

неизлечиве болести

душе.

Немој да си патетичан

рекох себи.

Нема чуда.

У сланику је со.

Срце је само орган.

Камен је камен

и на споменику.

По њему се играју гуштери

док је Сунца.

Ћути, седи у својој столици

на љуљање

не мрдај осим ако баш мораш.

Мале сенице лете

само рано

и говоре

има и наших

а не само ваших живота,

MILAN TODOROV: ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ РАСПЛАКИВАО ИКОНЕ

Био је то човек који је тврдио да је, некад давно, био чудотворац и у стању да расплаче сваку икону.

Звали су га, наводно, у манастире да би учинио да нека икона почне да мироточи.

У почетку је то радио бесплатно, а онда је, видевши да и свештеници тргују, почео да наплаћује своје услуге.

Међутим, од тог тренутка иконе су престале да испуштају сузе.

Покушао је поново и поново.

Ништа.

Дакле, помислио је, није проблем у узимању новца. Него је у питању нешто друго.

Али, није знао шта је то друго.

Можда је у питању време одласка у цркву и целивања икона светаца?

Пробао је ујутро, у подне, увече. Једне ноћи је чак спавао под иконом Мајке Божије.

И ништа се није догодило ни сутрадан ни много доцније.

Али, зашто и како, питао се. Јер, некада се то одиста дешавало. Видели су се трагови. Бразготине на фрескама се још и сада виде. Осим тога, те иконе су заиста лечиле болесне. Многи су после мољења пред њима проходали и прогледали.

После је одустао и заборавио то необично искуство.

Уосталом, нико га више није ни тражио иако је одлазио повремено не само у српске него и у грчке манастире.

Једног лета је тамо и упознао Оливеру. Била је удовица. Имала је јако држање, крупне очи и пркос у начину на који је замахивала главом листајући своју дугачку кестењасту косу.

Некако су се привукли једно другом.

Седели би на каменим клупама испред манастира. Она је чешљала косу коштаним чешљем у јаком поподневном светлу, а он је само гледао у њу.

У ваздуху тешком од мириса борова и ловора и шафрана и богзначега чинило му се да се део овог света премешта у онај свет.

-Шта мислиш - упитао је изненада, да ли су верска чуда могућа?

-То је само дим и обмана,- рекла је прилично незаинтересована.

-Зашто?

-Важно је да покушавамо да живимо. То је најважније и то ја управо радим.

Испустила је чешаљ. Он се спустио на колена и дохватио га. Отресао га је од прашине и неколико њених тамних длака је одлетело са ветром.

Да ли да јој кажем своју тајну?

Не, нећу.

-Људи тумаче ово и оно, али само Христос може да рашири руке и загрли нас - рекла је.

Пало је вече.

-Да ли ти је хладно?

Покушао је да је загрли.

-Погрешно си протумачио ово познанство - рекла је и отргнула се.

Помирио се са чињеницом да јој није потребан.

-Мислим да си у праву – признао је - ми у чуду разгледамо те иконе, крстове, ковчеге са моштима… Све је то тамјан. Све је то можда прекасно.

-Прекасно за шта?

-Не знам како бих ти то описао. Ми стално желимо само да уживамо и да нам се дешавају ствари у којима нада има главну улогу.

-Ништа те не разумем - рекла је.

-Оставићу то на страну - рече.

-Шта?

-Идем у шетњу. Ако хоћеш пођи са мном.

-Где?

-Ту, уз литице.

-Важи, али шта ћемо тамо?

-Мислим да сам као млад грешио.

-Свако је грешио у младости. То се не рачуна.

-Идемо у манстир. Кажу да је у њему неклаа жена помоливши се пред иконом свеца, заштитника манастира, једноставно нестала.

-Хоћеш да нестанем?

-Не, никако. Хоћу да ми будеш жена.

-Само под једним условом - рекла је.

-Да чујем.

-Не бој се. Обећавам ти.

-Шта?

Ушли су у цркву у манстиру.

Она се хитро сакрила иза велике иконе Богородице.

-Обећај ми љубав – довикнула му је.

Зашао је иза иконе.Ухватио је за руку. Онда јој је додирнуо дојке.

Неко је прилазио икони иза које су се грлили. Била је то жена са дететом.

После је то све био само сан.

Икона је мироточила.

Свет је полако одумирао.

Живели су заједно неколико година. Она је умрла. Он је остао у празној соби, јео у њој, гледао телевизију, читао, спавао.

Недостајао му је разговор са женом.

Једног јутра отишао је до оног манастира у коме је проплакала икона пред њим.

Клекнуо је на колена. Измолио Оченаш. Устао.

И изашао.

Али то што су иконе мироточиле у младости није му давало мира и даље.

Вратио се у цркву и упорно посматрао икону, све оне црвене и плаве боје око очију светице, њене широке благе очи, белину зеница, уски нос, уста која нису претила, нису се смешила, нису била уста која је човек могао да види на овом свету и онда је схватио да је учинивши да фреска мироточи у ствари пустио зло напоље из светог тела, јер свако тела би морало да има бар у почетку мало зла у себи а то зло, схватио је, најзад, био је он сам.

Поново је изашао на ваздух. Осећао се као човек који је открио истину о човечанству и Богу. И почео је да се смеје и смеје. Није престајао до вечери. Доцније се смејао мање, али ипак исувише често и без видљивог разлога.

Познаници и ретки пријатељу питали су га зашто се смеје.

Рекао је да не зна. 

-Можда се смејем да не бих полудео од страха.

Нико га није разумео.

Убрзо се разболео. Рак пеостате. Ништа необично како човек стари.

Међутим, није умро.

Ништа необично за човека који је могао да расплаче иконе, мислили су људи.