VLADIMIR BULATOVIĆ BUČI
TRI PIJANCA I ŽENA
- Otvaraj bre ta vrata, upišah se! - vikao sam cupkajući i udarjući rukama u vrata od kupatila.
- Ma, teraj se! – odgovorio mi je odsečno Mile.
Znajući da mi sigurno neće otvoriti strčao sam kroz hodnik od zgrade dole na ulicu, stao pred zidić koji klinci koriste za vežbanje forhenda i bekhenda, otkopčao šlic i počeo da piškim. Sklopio sam oči i, ljuljuškajući se stojeći, prepustio se osećaju slatke jeze koja mi je strujala kroz telo. Glavom su mi bazale banalne misli o tome kako je ovaj život najbolji od svih.
Otvorio sam oči i pogledao baru pod sobom. Jutarnji, sunčevi zraci milovali su njenu sjajnu i mirnu površinu, pojačavajući divnu, zlatnu boju. Potom me je potpuno opčinio ravnomerni i tanak vodoskok koji je tukao po zidu, baš na mestu gde se auto - lakom potpisao neki Kiza. Odjednom mlaz vodoskoka posta jači i bara za čas postade bujica. Nosila je papiriće, opuške i po kojeg mrava za sobom krećući se ka betonskom odvodu. Ne primećujući komšinicu koja je cokćući prošla pokraj mene, pratio sam bujicu koja se sudarala sa zidom nanoseći otpatke sa pločnika. Vodoskok zatim stade i sve se smiri.
Ukočenog pogleda gledao sam u sada bazdljivu i žućkastu baruštinu pod sobom. Oči u oči sreo sam se sa Miletom, Dragovanom i ženom. Zajedno zagrljeni upirali su prstima ka meni i kliberili mi se u lice. Upitao sam sebe: „Dokle ovako...“
Ni sam se više ne sećam zašto sam počeo da pijem. Dođem sa posla, uzmem bocu rakije, odem na klupicu ispred zgrade i izždrokam sa drugarima litar za manje od sata. Potom odem u stan i izvadim sva vrata iz njihovih ležišta. Zašto sam to radio bog bi ga znao.
Žena bi to sve ćutke posmatrala. Pošto bih završio sa vađenjem vrata okrenuo bih se ka njoj i tražio joj ruku da plešemo valcer. Ona bi se po običaju opirala, ali uzalud. Stegao bih je uz svoje telo i stiskajući je rukama za guzu, slično muzikalnom konju njištao melodiju „Na lepom plavom Dunavu“. Izgazio bih je valjano po nogama i nakon što bih napravio desetak okreta, od čega bi mi se zavrtelo u glavi, strovalio bih se na pod.
Sledećeg jutra bih se probudio na istom mestu gde sam završio sa valcerom. I ko po običaju žena bi uvek, kao, pobegla od mene.
Gde je bežala to nisam znao, niti me je interesovalo.
Pošto bih vratio sva vrata nazad u njihova ležišta, za šta bi mi trebalo celo jutro, otišao bih na posao. Negde predveče bi se pojavila u stanu žena. Nakon što bih se vratio sa posla umoran, ona bi skrušeno stala ispred mene i gledajući u pod kazala mi tiho: „Vladimire, obećaj mi da više nećeš piti.“ Istog trena bih odlazio do plakara, uzimao bocu rakije i spuštao se na klupicu ispred ulaza...
I tako pune dve godine.
Na početku treće godine prestao sam da vadim vrata iz njihovih ležišta, međutim samo zato jer me je mrzelo više da ih vraćam stalno nazad.
Nisam prestao da se opijam sa drugarima i pijan igram valcer sa ženom.
Jedno veče se nije pojavila. Nije se pojavila ni sledeće večeri, niti se pojavila pune dve nedelje. Pomislio sam da sam izgubio razlog da pijem. Naviknut na sigurnost koju mi je pričinjavao alkohol uplašio sam se da bi moj život mogao izgubiti smisao.
Zato sam odlučio da potražim ženu i vratim je kući.
Tražio sam je i gore i dole, i levo i desno, ali uzalud.
Jedno veče mi se javila preko telefona. Želela je da čuje kako sam. Uglavnom sam ćutao. Kada bi me pitala zašto samo ćutim ja bih krenuo da pevušim „Haleluja“. Kazala mi je adresu gde živi i rekla da mogu da dođem ako mi nedostaje. Kako mi je spustila slušalicu tako sam otišao do plakara, uzeo rakiju i otišao na klupicu ispred ulaza da se nalokam.
Pošto mi se nakon toga više nije javljala odlučio sam da odem da vidim gde to ona sada živi.
Kupio sam lep buket cveća i poneo za svaki slučaj bocu rakije ukoliko ona nema ni jednu u novom stanu.
Zazvonio sam na vrata, koja sam prethodno dobro osmotrio, za svaki slučaj, ako bude bilo prilike da ih vadim. Ona se otvoriše, a umesto žene ispred mene je stajao sredovečni muškarac. Bio je to Dragovan, inače profesor književnosti u penziji. Pružio mi je svoju drhtavu ruku što sam ja odbio, misleći da želi da mu dam bocu u ruke. Ušao sam u hodnik ne obazurući se na njegovu zbunjenost i tamo sreo drugog, ali mnogo mlađeg muškarca od njega. Zvao se Mile, inače policajac - saobraćajac. On mi nije pružio ruku, već je prošao pokraj mene, ušao u kupatilo i tamo se zaključao.
Pojavila se konačno i žena. Stala je pred mene i oborenog pogleda ka podu kazala mi tiho: „Nisi morao da se trošiš. Znaš da nešto mnogo ne volim cveće.“ Istog trena sam se okrenuo ka izlazu nameravajući da odem ispred ulaza i napijem se. Međutim, sredovečni profesor me uhvati za rame i reče mi blago: „Ne misliš valjda sam da popiješ ceo litar?“ Nakon toga krenusmo zajedno ispred ulaza.
Seli smo na neki betonski zidić. Pitao sam Dragovana hoće li nam se Mile pridružiti, na šta mi on odgovori da on uglavnom voli da pije sam i da to isključivo radi u kupatilu. Za ženu nisam pitao, a iskreno me nije mnogo ni interesovalo.
Nakon što smo popili rakiju popeli smo se gore u stan. Ja sam još sa ulaza počeo da skidam vrata. Profesor je bio isuviše pijan da bi mi pomagao, pa je otišao u krevet da spava.
Poskidao sam sva vrata u stanu, ali nisam mogao ona od kupatila. Bila su zaključana. Lupao sam Miletu da mi otvori, ali se iz kupatila čuo samo nejaki i isprekidani zvuk zviždaljke. Otišao sam zato do žene i pruživši joj ruku zamolio je da otplešemo jedan valcer. Ona se po običaju opirala i...
Ujutru sam se probudio izvaljen po podu. Bolela me je glava i strašno mi se mokrilo, pa sam otišao do kupatila. Šta je nakon toga bilo već znate, ispričao sam vam na početku.
Samo bih se vratio na pitanje koje sam sebi postavio: „Dokle ovako?“
Evo kakav odgovor smišljam: „Valjda dok ne shvati da joj je kod svoje kuće najbolje. Do tada će nastaviti da beži, gde god bila, jer stvarno ne vidim šta ona dva pijanca nemaju što ja imam...“
Нема коментара:
Постави коментар