MILAN TODOROV
PREDVEČE
Najpre se javio Vlada, pedantan i preterano oprezan kao i uvek. Poziva nas da prisustvujemo svečanosti u njegovoj porodičnoj kući u Frankopanskoj u Petrovaradinu. Svečanost će biti za dve nedelje. Završio je renoviranje te stare gospe preko puta crkve Svetog Križa i ovog leta otvara etno dvorište u majurskom stilu. U dvorištu, kaže, postoji ogromna medunica, kruška stara više od sto godina.Ispod nje će postaviti isto toliko star porodični klavir. Dolazi oko stotinu zvanica, poznatog sveta mnogo.
Zatim sam se čuo sa Jordanom, koji drži advokatsku kancelariju u nekoj pokrajnoj uličici blizu suda.
- Možeš da dođeš u pola osam večeras – poručio mi je Jordan u kratkom telefonskom javljanju. - U sedam imam neku stranku, pa ćemo posle toga na miru popričati.
Jordan je moj stari poznanik iz Radija u kome smo nekada obojica radili dok nismo dobili otkaze. Prvo je otišao Jordan. Sećam se da je otišao bez roptanja. Jednostavno se samo izgubio. Imao sam utisak da mu je učinjena nepravda, ali sebično nisam o tome razmišljao u ono vreme. Svakako sam mogao da se solidarišem nekako sa njim tada, ako već nisam mogao da ga zaštitim. Setio sam ga se tek mnogo godina kasnije, čak i mnogo godina posle otkaza koji su i meni priredili bez pravog obrazloženja, a i tada sam se setio Jordana jer mi je bio potreban advokat da mi pomogne u maloj birokratskoj rošomonijadi.
Jordana sam povremeno sretao u gradu, obično u kvartu oko suda. Podsećao me je na mog pokojnog ujaka, visok, kao štap uspravnog držanja.Bilo je u njegovom izgledu nečega od staronovosadske više klase, koja sa nemim prekorom odmiče glavu od najezde grubog, unezverenog, posesivnog sveta pridošlica koje su halapljivo osvajale grad. Ponekad bismo popili kriglu hladnog piva u restoranskoj baštici koja se nalazila ispred zgrade sa njegovom advokatskom kancelarijom. Nije se ni sada žalio, ali bilo je očito da mu ne cvetaju ruže. Bio je blaga duša, u pedesetim godinama, sa dvoje nezasite muške dece i ženom koja ga je, kako mi je priznao, stalno optuživala za neverstvo.
-Pogledaj, skroz sam oćelavio – rekao je Jordan. – A ona me optužuje za švalerisanje. Ne kažem da ne pogledam ponekad neku obliguzu koku, a takvih u sudu, bogami, ima na pretek. Ali, ništa dalje od toga.
To veče trebalo je da raznesem neka mala vina u lanac gift šopova „Jesenski“ a zatim odem do Jordana, koji me je zapravo zamolio da mu platim unapred advokatske usluge u nekom mom sporu za neisplaćenu robu, jer je, kako je rekao, presušio i mnogo bi mu značile te dve-tri hiljadarke. Saopštavam svojoj ženi da uveče moram kod advokata. Ona me značajno pogleda i reče da će i ona poći sa mnom, jer joj je potreban Jordanov pravni savet.
Pred prodavnicom„Jesenski“ sam je ostavio u kolima i ušao da predam robu.Bilo je to svega nekoliko polulitarskih boca starog bermeta u malim orahovim kutijama koje je trebalo uneti u radnju. Pretpostavljao sam da u prodavnici, po običaju, radi neka nova zategnuta devojka, jer je stalno nezadovoljna i neurotična gazdarica imala običaj da menja to svoje naerotizovano roblje bar jednom mesečno. Začudo, sada je za tezgom neki bradati momak i ja žurno izlazim i već vozim naš crveni kombi ka drugom delu grada, prema Jordanovoj zgradi . Na parkingu opet neuspešno pokušavam da zaključam auto.
- Svaku našu bravu si pokvario, to je zato što uvek bezglavo žuriš – kaže Magda držeći u rukama dve duge boce sa vinom za Jordana.
-To je zato što ti uvek kasniš - obrecam se i posle nekoliko koraka već smo pred ulazom u prljavo sivu zgradurinu u starom trgovačkom delu grada. U polumraku nazirem dugmence na pločici sa natpisom „advokat“ i nervozno stiskam to ispupčeno dugmence na zvonu, koje me asocira na bradavicu. Možda sam ja zaista erotoman, kako tvrdi Magda, mislim u tom trenutku očekivanja da se vrata automatski otvore. Velika gvozdena kapija se najzad otvara nudeći ulazak u pakao nepravde ili raj pravde. Posle nekoliko stepenika nalazimo se u jeftinom, samačkom stanu i čekamo da Jordan završi razgovor sa prethodnom strankom.
Premeštamo se sa noge na nogu stojeći u uzanom i neprijatnom hodniku. Hodnik kao polumračni tunel razdvaja dve sobice na levu i desnu. Ispred je minijaturna kuhinjica sa terasicom koju zovu još i peškir-terasa a desno od kuhinjice se nalazi toalet. Sve je siromaško i skamenjeno u nekakvom prošlom vremenu. Raspored prostora i stvari zaglavljene u njemu, zaostale iz prohujalog života i utisak da su poslednjeg stanara, mršavog hripavog starca maločas izneli sa nogama unapred iz jednog od tih polumračnih sobičaka. Na zidu ili tankoj gipsanoj pregradi sa tapetama tačno u visini našeg pogleda u malom ramu amaterska uljana sličica. Petrovaradinska tvrđava pod snegom. Ništa lično. Stari toliko puta islikani motiv u belom, delimično flekavom ramu. Ipak deluju nestvarno te snegom upretene gomile austrougarskih kasarni, te iskrzane debele sante koje plove Dunavom ispod tvrđave u ovo sparno junsko veče sa temperaturom preko tridesetog podeljka. Iznenada nas iz otvorenog toaleta zapahnu neprijatan miris. Neko od stanara u stanu iznad ovog u kome se nalazimo upravo je povukao vodu iz wc kotlića. Imali ste utisak da će prljava voda jurnuti na vas svom silinom, bez zapreka, mimo cevovoda. Magda i ja se pogledasmo. Zatvorih vrata, ali nesnošljiv smrad ostade u tesnom hodničiću.
Iz Jordanove kancelarijske sobice čulo se kako neka žena na momente podiže ton a zatim kako tiho, kao udareni pas, plače u prikrajku. Da li se uvek iste stvari, samo možda na malo drugačiji način, dešavaju svima nama? Nije li zapisano u Jevanđelju: Blago onima koji plaču, jer će se utešiti?
Noćas sam, rekoh Magdi, sanjao da je umro tvoj prvi mladić na koga sam svojevremeno bio toliko ljubomoran.
-Kažu da sanjati sahranu znači „oživeti“ nekoga. Možda mi se ovaj tvoj san posreći – odgovara ona zajedljivo.
Utom izlazi ona žena iz Jordanove kancelarije. Ima četrdesetak godina i dok papirnom maramicom briše crvene oči i nos, posmatra nas nepristojno ljubopitljivo.
Jordan hukće. Postaću još ekspert za brakorazvodne parnice, kaže, pokazujući glavom put vrata kroz koja je upravo izašla ona žena.
- Pa kada je već tako, imam i pitanje za eksperta – započinje Magda neočekivano - Hipotetički, u slučaju našeg razvoda, čija bi bila imovina koju sam nasledila od roditelja i unela u našu novu kuću?
Jordan se načas zbuni i pogleda nas kao da kaže: zar i vi?
- Vaša! – reče potom odlučno mojoj ženi, kojoj je i dalje, posle dugogodišnjeg poznanstva, govorio vi. Magda me pogleda onim njenim dugim prekornim pogledom, koji kao da je govorio:“Vidiš da sam bila u pravu, mada si to i sam znao...isto kao i kada sam tvrdila da si najveći krivac za, sada već izvesni, nezaustavljivi razlaz posle toliko godina zajedničkog života. “
- Eto! – kaže potom Magda, kao da je obavila neki neodložan, mučan posao. Zatim okreće svoj usporeni pogled ka uličnom prozoru iz kojeg bije vreli vazduh prošaran nervoznim treptajem neispravne neonske reklame na zgradi preko puta.
Jordan i ja pričamo o ljudima iz novosadskog radija i podmitljivim sudijama. Pokazuje nelagodu dok mu predajem malu belu kovertu. Obaveštava me dokle je stigao postupak naplate duga od mojih dužnika.U toku razgovora zvoni mu mobilni. Ne brini, ne brini, govori nekome i onda se obraća mojoj ženi sa pitanjem o njenom statusu u firmi koja se nalazi pred stečajem.On je tu da pomogne, kaže gledajući joj u otkrivena kolena s malim, skoro dečačkim snebivanjem.
Jordan je predložio da otvorimo bocu vina koje čuva u frižideru u kancelariji. Prihvatili smo ponudu i Jordan iz one tužne kuhinjice koja po proporcijama, dva sa dva, liči na grob za samca, iznosi čaše od krhkog stakla koje se začas orosiše usled nagle promene temperature.
Dok smo silazili niz stepenište, pitao sam Magdu da li ćemo u subotu ići kod Vlade na najavljenu glamuroznu proslavu. „Ja ću ići svakako“, govorila je prkosno i superiorno bez osvrtanja, pokazujući istovremeno nepristojan znak srednjim prstom.
Samo toliko. Kratko likovanje. Nedovoljno čak za osvetu.Bilo je u tome nečeg detinjastog, što sam nekada najviše voleo u njoj i što sam prepoznavao kao šarmantnu frivolnost, ali sada je to bio način na koji mi izmiče i postaje deo mnoštva.
Odlično!
ОдговориИзбриши