MILAN TODOROV
ČINOVNIKOVA SMRT
Jednog divnog dana jedan isto tako divan činovnik, Jovan Dimitrijević, u jednom divnom srpskom ministarstvu, pohitao je u klozet da se olakša.
Kad se najzad dokopao te divne prostorije u kojoj je tiho klokotala voda u kotlićima i citrusno miomirisao antiseptički sprej, naš mali činovnik je bio na vrhuncu sreće. Još pet godina do penzije, pevušio je u sebi. Valjda će izdržati ova sirota država još toliko? Kad odjednom...U pripovetkama se, veli Čehov, često sreće ovo „kad odjednom“. Pisci, pa dakako i Čehov,imaju pravo: život je tako pun iznenađenja! Negde na polovini zadovoljavanja svoje fiziološke potrebe, naš činovnik se, vođen ko zna kakvim vražjim porivima, a možda i sasvim nehotice, okrenu na levu stranu i na svoju nesreću ugleda nad pisoarom do sebe pognutu priliku u sivom odelu, u kome , gle čuda, prepozna ministra iz jednog od najvažnijih državnih ministarstava.
U prvom trenutku činovnik se nije nimalo zbunio, pa ipak kad je obavio nuždu, pogleda opet u stranu i vide mlohavo, zacrvenjeno lice državnog ministra u, činilo se, uzaludnom pokušaju da pronađe nešto u pantalonama.
„Video sam nešto što nije trebalo videti“, pomisli činovnik. „Moram mu se izviniti“.
I dok su, opet uporedo, prali ruke u šumnim i mirisnim umivaonicima, naš mali činovnik gledajući meko belo lice državnog sekretara reče:
- Izvinite, gospodine ministre, ja sam se slučajno okrenuo prema vama dok ste mokrili. Izvinite, molim Vas!
- Molim, molim...
- Oprostite. Verujte, nisam hteo...
- Ta pustite, molim vas...
Činovnik se zbuni, poče da proverava dugmad na šlicu, jedno beše zaista u pogrešnu rupu udenuto. Otada ga poče mučiti nespokojstvo. Potrča duž hodnika za ministrom i opet ga oslovi:
- Ja sam slučajno okrenuo pogled, gospodine ministre...Izvinite...jer sam...sasvim...
- Manite, molim Vas... Ja sam već i zaboravio a vi stalno istu pesmu! – odvrati ministar a donja mu usna zadrhta od ljutine.
„Zaboravio, a oči mu pune zlobe“, pomisli naš mali činovnik podozrivo zagledajući ministra. „Neće ni da govori. Treba mu objasniti da ja uopšte nisam hteo...da je prirodni zakon, jer može pomisliti kako sam video...Ako sad ne pomisli, posle će pomisliti!
Kad je došao kući Dimitrijević ispriča ženi šta mu se dogodilo. Učini mu se da je žena suviše lakomisleno gledala na celu tu stvar, bila je malo uplašena, ali kad je čula da je reč o ministru drugog ministarstva, umirila se.
„ Važno je da kod vas ne prave liste za otpremninu“ – rekla je. „Pa ipak otidi, izvini se...jer nikad se ne zna.
- U tome i jeste nevolja! Izvinjavao sam se a on nekako čudno...nijedne ljudske reči da kaže. Doduše nije bilo vremena za razgovor.
I tako...kao kod Čehova, baš isto kao kod Čehova!
Činovnik je pokušavao da se izvini što je u toaletu video ono što nije trebalo da vidi, a ministar je sve više padao u jarost, dok najzad jednom prilikom kad mu se činovnik ponovo počeo uvlačiti pred svima na hodniku, ne reče:
- Pa vi se prosto podsmevate!
„Kakvo podsmevanje?“ – pomisli Dimitrijević. “Nema tu nikakvog podsmevanja! Ministar pa ne može da shvati! Kad je tako neću više ni da se izvinjavam tom fanfaronu! Neka ide dođavola. Napisaću mu pismo, ali ga saletati više neću.
Tako je mislio činovničić Dimitrijević idući kući. Ali pismo ministru napisao nije. Mislio je, mislio, ali nikako nije mogao da smisli to pismo. Vrebao je narednih dana priliku kod toaleta da još jednom objasni ministru šta se zapravo dogodilo između njih. I uspeo je jednog divnog dana, istog kao onog kada se užasna stvar i dogodila:
-Ja sam pokušavao da Vam objasnim, gospodine ministre, imajući u vidu situaciju u kojoj se naša zemlja sad nalazi, kao i Vaše zalaganje za odbranu njenih interesa... njene teritorije. Nije mi bilo na kraj pameti da nekog ili nešto ismevam...Naročito sad kad treba imati onu stvar, gospodine ministre...Sad kad treba imati onu stvar...ponovi naglašavajući „onu stvar“ i shvatajući istog trenutka da je baš to nedolično i neodmereno insistiranje na „onoj stvari“,koja se u toaletu očito pokazala kao ministrova Ahilova peta; da mu je to najveća životna greška; ali beše kasno.
- M’rš! – dreknu ministar.
-Šta?! – jeknu činovnik sav premro od užasa i oseti kako mu se u utrobi nešto prekide. Obnevideo i ogluveo, on ustuknu prema liftu i ubrzo se nađe u Nemanjinoj ulici. Kad je mahinalno došao kući, legao je na kauč pred televizorom i za vreme izveštaja o situaciju u Sandžaku ili na Kosovu...niko ne zna tačno...umro.
Нема коментара:
Постави коментар