VLADIMIR BULATOVIĆ BUČI
KLUPA
„Šta to ljude tera na pakost, na stalnu srdžbu prema susedu, i zar je svet skrojen samo da bi se zlo činilo drugome koji poput nas i pati i ljubi svakodnevno? Dokle ćemo jedni drugima okretati glave preko kapija i ograda, i dokle ćemo jedni druge „žvakati“ za svojim stolovima za doručak, ručak, večeru i svaki odmor, a nikada sesti licem u lice i dogovoriti se kao razumni i odrasli ljudi?!“ Razmišljao je sedeći na prijatno toplom, kamenom stepeništu pred svojom kućom, šezdesetsedmogodišnji Veselin. Posmatrajući zalazak Sunca, crvenog poput krvavog žumanceta, udisao je sladunjav miris ukrasnog karanfila posađenog po mahom okrzanim saksijama od pečene gline, neuredno nasađenim pred ulazom u kuću.
- Veselineee! Veselineee, gde si? – vičući ga je zvala Cokla, njegova žena.
Veselin se diže na noge, pa držeći se rukom za krsta, a zaboravljajući da nije više mladić, pokuša dugim korakom da požuri ka mestu odakle je dopirao ženin glas.
- A, bre čoveče! Koliko ti treba da se dovučeš, pobogu? – prekoravala ga je dvadesetak godina mlađa od njega žana, pigmejski niska rastom, debela i ružnjikava u licu, ali sa lepom i gustom, crnom kosom svezanom u debelu punđu. Stajala je ispod jedne mlade kruške u njihovom dvorištu, naslonjena rukom na okrečeno i mravima načičkano stablo.
Stavši pred nju Veselin je delovao kao div naspram patuljka. Po običaju kada god je primao zapovesti od svoje male žene, podmetnuo bi ruke na slabine, ispućio usta poput dečačića i tužnim pogledom svojih velikih očiju, izbegavajući njen pogled, tražio kakav suv i bolestan list po voćkama.
- Ovde ćeš da mi postaviš klupu. – pokazivala je na mesto pod kruškom držeći u ruci iskidano parče tkanine kojom se brisala od znoja. – Ujutru će biti hlada od kruške, a poslepodne će biti od šljive. – dodade zatim pokazujući na takođe mlado i od ploda pretrpanog nakrivljeno drvo, zasađeno malo ukuso naspram kruške.
Znao je Veselin da to nije dovoljno hlada za klupu, ali ženi se nije smelo protivurečiti. Zašto, to nije znao, niti se ikada pitao.
Ne žureći otišao je ispred garaže. Utovario je na kolica unapred spremljene išmirglane i izlakirane delove buduće klupe, i zatim ih odgurao polako uz škripu i cviljenje točka ispred kruške. Cokla je u blizini čupkala travu oko cveća i šištala nekakvu melodiju. Veselin stade da sklapa klupu, kad ču Milodarkin glas preko ograde. Vikala je na psa jer joj je izgazio petuniju i ižvakao podmetače sa stolica dok je kafenisala po komšiluku. Stenjajući i oštro čupajući travu Cokla stade poluglasno da komentariše komšinicinu viku:
- Dernja se kao da je sama u selu! Jebali je i petunija i podmetači!
Veselin se napravi kao da ništa ne primećuje. Žmireći kroz tanke naočare pobodene na pola nosa, čučeći je stezao prvo rukom pa potom i klještima zavrtnje na klupi.
- Dabogda je ujeo za štrokavu guzicu! – klela je Cokla svoju komšinicu sa kojom su bili u dugogodišnjem sporu oko korišćenja zajedničkog bunara, a koja nije prestajala da psuje kera koji se na vreme sakrio.
Sunce polako potonu iza brda i nebo natkri predvečernji polu – mrak. Klupa bi skoro sklopljena i podmetnuta pod krušku koja joj je svojim čvoravim stablom činila potporu. Veselin pokuša da sedne na nju i proba je, ali zakači proćelavim temenom naleglu granu, ogrebavši se. „Klupa i nije za mene pravljena!“, pomisli u sebi trljajući šakom glavu i pušući ustima, pa pokupi klešta i višak zavrtnja i krenu polako ka kući da se sprema za počinak, ostavljajući ostatak posla za sledeći dan.
Ujutru porani ne bi li završio posao pre nego li mu žena ustane. Kako izađe iz kuće tako oseti da nešto nije kako treba. Kao da se čitavo dvorište nekako izokrenulo. Naviknut na prijatnu svežinu jutarnjeg hlada od kuće, primetio je da se skratio za više od pola. Veselin pažljivo istupi par koraka napred iz hlada, pa vide da Sunce umesto na istoku stoji na severu i direktno svojim sjajem tuče u klupu. Ne verujući svojim očima on pljunu na zemlju i prekrsti se. Čuvši Coklu kako iz kuće po običaju mrzovoljno gunđa ujutru, odluči da joj ništa ne kaže. „Valjda će sama primetiti!“, mislio je. Čučnu potom pokraj klupe pa stade da završava posao oko njenog postavljanja, usput se trudeći da shvati čime je poremećen prirodni poredak.
Ne interesujući se za sklopljenu klupu Cokla nije ni primetila da je Sunce promenilo mesto izlaska i da se čitavog dana ne miče sa istog mesta. Čeprkala je malko po cveću, capkala tu i tamo po zemlji, puhala od vrućine i uglavnom provodila vreme u kućnom hladu. Tek predveče zvezda stade lagano da klizi ka zapadu, da bi naposletku nenametljivo ustupila svoje mesto večeri. Tako bi i sledećih nekoliko dana.
Nedelju dana kasnije, jedno gluvo i vruće poslepodne, dok je nešto čačkao u garaži, Veselin iznenada ču Coklin vrisak. Skide sekiru sa zida pa pohita ka svojoj ženi. Izbezumljena Cokla sedela je na klupi i zaklonivši šakom lice gledala ka Suncu što je plamtelo sa severa.
- Jeste li se ovo ti i ona veštica preko puta dogovorili da me zajebete? – režeći upita Cokla svog muža.
Veselin ne odgovori ništa, već, držeći sekiru iza leđa, pokunjeno obori pogled ka zemlji i stade da ovlaš tapka vrhom cipele po mravinjaku.
Predveče Cokla nađe odsečene i pobacane ruže što je zasadila uz ogradu sa Milodarkom. Stade da gunđa i psuje komšinicu izazivajući je. Međutim, ova se ne pojavi, već ostade da čami u mraku svoje kuće gde pred ulazom nikada ne gori svetlo. Kupeći cvetne glavice Cokla potom ugazi u pseći izmet pa kliznu i pade na leđa. Koprcajući se poput izvrnute bube stade da viče i doziva Veselina koji posrćući dotrča do nje, podiže je i poput džaka je prenese do kuće.
Te noći Veselin nije oka sklopio. Ne mičući se ležao je na bračnom krevetu i slušao ženu koja je cmizdrela i klela komšinicu govoreći za nju da je veštica i da joj treba za kaznu spaliti kuću.
- Samo đavolji sluga može Sunce izmestiti na suprotnu stranu neba! Posekla mi je ruže i podmetnula pseće govno, a ti tu sediš skrštenih ruku. Ili me sveti, ili se razvodi Veseline Kostaniću! – cvilela je Cokla.
Prekrstivši ruke na grudima poput mrtvaca u izloženom sanduku, ležao je Veselin budan i miran, i razmišljao o onome što mu je žena kazala, sve dok prvi petlovi nisu pozdravili zoru.
Ujutru Coklu probudiše glasni povici i dozivanje njenog imena s’ vana. Ona se podiže hitro iz kreveta pa pohita napolje iz kuće. Tamo je dočekaše izbezumljeni pogledi ogaravljenih i musavih komšija, miris paljevine i malo nakoso polegnuto telo na travnjaku prekriveno jaknom ispod koje su štrčale noge. Cokla prepozna Veselinove cipele ali umesto da krene ka njemu ona se vrati polako u kuću i zatvori vrata sa sobom.
Još isto predveče Sunce po običaju sa severa stade da klizi ka svom večnom odredištu, ustupajući mesto Mesecu koji to veče beše drečavo zelen i romboidnog oblika.
Нема коментара:
Постави коментар