Moj
otac je izgubio deo kažiprsta, kada je pokušao da klip kukuruza ugura dublje u
mašinu za drobljenje zrna.
Bio
je uvek preterano savestan.
Nije
pripadao nijednoj ideologiji, pa čak ni verskoj. Nije znao za Hristovo:
„Preterana revnost ubija“.
Trebalo
je promeniti nasleđe, ali ne obrnuti ga, jer to bi bilo skrnavljenje. Potrebno
je tu mašinu za krunjenje kukuruza, a zašto ne i
svega, navesti da prestane da na jednu stranu izbacuje zrnevlja, na drugu
klipove a na treću prste.
Ali,
ova priča o očevom prstu, odnosno o nedostatku dela prsta čega sam se kao dete
stideo i grčevito ga držao za onu drugu, neokrnjenu ruku prilikom nedeljnih
šetnji kroz selo je, na neki način i priča o meni.
I
ja sam, mada mnogima verovatno ne delujem tako, prilično revnosan tip.
Što
sam stariji, vidim, postajem sve sitničaviji u marljivosti.
Sa
komšilukom se takmičim u košenju trave oko kuće. Za sada vodi komšija Blaženko
koji po vasceli dan obilazi svoj travnjak sa makazama i čim ugleda nekog uljeza
poput maslačka ili, ne daj Bože, koprive, saseca je do korena a koren vadi
malim kuhinjskim nožem prelomljenim na vrhu tako da ubod u zemlju bude širi i obuhvati
što više nezvančevih žilica.
Videvši
da ne mogu da pratim trku koju je nametnuo počeo je da kosi travu ispred našeg
kolskog ulaza. Pokosi metar tako da se razlika između pokošenog travnjaka i
našeg nepokošenog vidi vrlo upadljivo.
Sve
to, ma koliko delovalo minorno, predstavlja mali izazov. Biti bolji.
Da,
biti bolji ali u čemu?
Nije
važno.
Važno
je biti bolji.
Ali
kako revnosno kositi travu, koja, uzgred, neće služiti konjima ili govedima za
ishranu preko zime, kad je naše, od nas revnosnije kosačice izmrve?
Kako
putovati bilo kud a travnjak ostaviti nepokošen.
Vratiti
se iz sveta u džunglu trave u kojoj već zuje zolje i pčele, gmižu gliste i vinogradarski
puževi?
Jednom,
putujući službeno u Nemačku krenuo sam preko Austrije i zastao na nekim nebeski
plavim obrisima planina. Nije bilo moguće jasno razabrati oblak od planinskog
vrha. Sve se stopilo u jedno.
Učinilo
mi se to biblijskom porukom. Ne postoji niko zasebno.
Ja
sam moj otac bez prsta. Moj mrtvi otac
je sad ja.
Ništa
ne menja značenja toliko koliko iznenadna jutarnja svetlost.
Probudite
se pored neke devojke ili žene.
Čujete
šumor.
Odakle
dolazi?
To
samo vreme meditira.
Travu
bi trebalo pustiti da gleda nebo.
Нема коментара:
Постави коментар