MILAN TODOROV: OTAC, TRAVA

 

 

Moj otac je izgubio deo kažiprsta, kada je pokušao da klip kukuruza ugura dublje u mašinu za drobljenje zrna.

Bio je uvek preterano savestan.

Nije pripadao nijednoj ideologiji, pa čak ni verskoj. Nije znao za Hristovo: „Preterana revnost ubija“.

Trebalo je promeniti nasleđe, ali ne obrnuti ga, jer to bi bilo skrnavljenje. Potrebno je   tu mašinu za krunjenje kukuruza, a zašto ne i svega, navesti da prestane da na jednu stranu izbacuje zrnevlja, na drugu klipove a na treću prste.

Ali, ova priča o očevom prstu, odnosno o nedostatku dela prsta čega sam se kao dete stideo i grčevito ga držao za onu drugu, neokrnjenu ruku prilikom nedeljnih šetnji kroz selo je, na neki način i priča o meni.

I ja sam, mada mnogima verovatno ne delujem tako, prilično revnosan tip.

Što sam stariji, vidim, postajem sve sitničaviji u marljivosti.

Sa komšilukom se takmičim u košenju trave oko kuće. Za sada vodi komšija Blaženko koji po vasceli dan obilazi svoj travnjak sa makazama i čim ugleda nekog uljeza poput maslačka ili, ne daj Bože, koprive, saseca je do korena a koren vadi malim kuhinjskim nožem prelomljenim na vrhu tako da ubod u zemlju bude širi i obuhvati što više nezvančevih žilica.

Videvši da ne mogu da pratim trku koju je nametnuo počeo je da kosi travu ispred našeg kolskog ulaza. Pokosi metar tako da se razlika između pokošenog travnjaka i našeg nepokošenog vidi vrlo upadljivo.

Sve to, ma koliko delovalo minorno, predstavlja mali izazov. Biti bolji.

Da, biti bolji ali u čemu?

Nije važno.

Važno je biti bolji.

Ali kako revnosno kositi travu, koja, uzgred, neće služiti konjima ili govedima za ishranu preko zime, kad je naše, od nas revnosnije kosačice izmrve?

Kako putovati bilo kud a travnjak ostaviti nepokošen.

Vratiti se iz sveta u džunglu trave u kojoj već zuje zolje i pčele, gmižu gliste i vinogradarski puževi?

Jednom, putujući službeno u Nemačku krenuo sam preko Austrije i zastao na nekim nebeski plavim obrisima planina. Nije bilo moguće jasno razabrati oblak od planinskog vrha. Sve se stopilo u jedno.

Učinilo mi se to biblijskom porukom. Ne postoji niko zasebno.

Ja sam moj otac bez prsta.  Moj mrtvi otac je sad ja.

Ništa ne menja značenja toliko koliko iznenadna jutarnja svetlost.

Probudite se pored neke devojke ili žene.

Čujete šumor.

Odakle dolazi?

To samo vreme meditira.

Travu bi trebalo pustiti da gleda nebo.