MILAN TODOROV: U PARKU

 

 

Ko je smeo da piše posle reči Božijih, kad su ljudi rasuti i svaki je, ne po liku Božjem, nego svoj lik.

Ali, ne usuđujem se da se bavim velikim temama.

Mlada žena u zelenim pantalonama, malo zadignutim do kolena i majici iste boje na čijoj poleđini piše da je radnik na održavanju parka, gura zidarska kolica sa crnom kesom u njima. Žena ide od jedne kante za otpatke do druge. Iz svake kante vadi crnu kesu, bez obzira koliko je otpada u njoj i istresa njen sadržaj, vrlo temeljno i pažljivo u kesu na kolicima. Posle toga vraća praznu kesu u metalni okvir kanti za smeće.

Na leđima nosi šareni, malo zaprljani ruksag, dopola popunjen.

Ne znam šta je u njemu. Možda njeni dokumenti, svežanj maramica, mobilni telefon, flašica sa vodom.

Leto je. Sredina najljućeg leta.

Žena je mlada, sasvim lepe figure. Ona gura ta zelena kolica ne obraćajući pažnju na posetioce parka koji zavaljeni u naslone drvenih klupa pokušavaju da utisnu u sebe delić svežine koja dopire iz fontane u središtu parkovskog jezera.

Jezero, iako ne duboko, obezbeđeno je kratkom, čipkastom, pomalo kičastom u belo ofarbanom gvozdenom ogradom.

U jezeru se noću ogledaju Mesec i zvezde.

Ali, to nije tema ove male priče.

Toplo je a žena koja prazni korpe sa otpacima radi monotono svoj posao.

Belog je tena. Dobrog držanja.

Sedim na jednoj od klupa. Klupu pored su oskrnavile izmetom svrake.

Žena sa kolicima prolazi i meni se učini da prolazi glavnim ulicama sveta.

Jelisejska polja. Trgovi Atine.

Sneg Švajcarske. Neka glinena tvrđava u Meksiku sa toliko osušenim ljudskim lobanjama da se  ne razaznaje šta je šta.

Pogledam uvis. Na tri jarbola vladine kuće u pokrajini ko zna zašto, vijore se tri zastave.

Žena hoda polako i ravnodušno zbira otpad u svoju crnu kesu u zelenim kolicima ispod šarenih zastava.

Vetar pirka razgoneći vrelinu na čas.

Žena, radnica parka, gura kolica u krug. Takav je raspored staza. Nije, Bogu hvala, pravolinijski.

Prolazi pored i na njoj, za razliku od nas, nema kapljice znoja.

Suša živih stvorova.

Ne može da bude ništa drugo, mislim i ustajem sa klupe. Idem nimalo utešen.