уторак, 11. јул 2023.

MILAN TODOROV: ŽENA KOJE I IMA I NEMA

 

Tek izbliza na njenoj bakarnoj koži vide se sitne,vrlo pravilne brazgotine godina.

Kratko je podšišana,plave kose što njenoj pojavi daje mladalački izgled ukoliko je neko pogleda izdaleka.

Povremeno ustaje i odlazi u vodu. Dunavska reka je prljava. Ona se kratko, čučeći, rashladi u plićaku i zatim zapliva snažno muški izvan zone bojažljivih kupača i dece koja mokre u hladnu vodu.

Čini mi se da je poznajem.

Kao da smo se sreli u mladosti.

Nisam siguran.

Ali sam siguran da su me žene sa tim tipom lepote: oštre oči, mali uzdignut nos, kratke mada pravilne noge i taj pogled u kojoj je secirana muška galaksija, uvek činlei nespokojnim.

Posmatram je sada i vidim u njoj neutaženu želju.

Potrebno je samo pružiti ruku.

Sada ništa nije daleko.

Ona ustaje i iz bele platnene torbe vadi novčanik i mobilni telefon. Sporim, lelujajućim korakom odlazi do šanka improvizovanog bara i uzima limunadu.

Zašto ne pivo, mislim.

Seda za prvi prazan sto i sito takvim pogledom posmatra plažu.

Sad mi je znana. Devojka koja je nekad harala plažom. Bikini, igre u vodi na ramenima mladih muškaraca koji su skoro svi pomrli u međuvremenu.

Bila je centar sveta, ali svog sveta.

Ona ustaje. Snishodljivom ilegalnom prodavcu pića plaća neku, ne veliku, sumu. Vraća se na pesak.

Ponovo isti položaj. Desna noga ispružena, leva savijena u potkolenici, malo raširenih butina. Izazivački?

Neki pas, mala bela pudlica dotrčava do nje. Ona ustaje i uzimajući psa u naručje ljubi se sa pridošlicom. Ovaj ubrzo odlazi do obale, seda u jaki plavi čamac i odlazi.

Ja i ti smo preživeli toliko toga sličnog ili čak istog, pomislih, a ništa se između nas nikada nije dogodilo.

 

 

 

 

Нема коментара:

Постави коментар