Tek
izbliza na njenoj bakarnoj koži vide se sitne,vrlo pravilne brazgotine godina.
Kratko
je podšišana,plave kose što njenoj pojavi daje mladalački izgled ukoliko je
neko pogleda izdaleka.
Povremeno
ustaje i odlazi u vodu. Dunavska reka je prljava. Ona se kratko, čučeći,
rashladi u plićaku i zatim zapliva snažno muški izvan zone bojažljivih kupača i
dece koja mokre u hladnu vodu.
Čini
mi se da je poznajem.
Kao
da smo se sreli u mladosti.
Nisam
siguran.
Ali
sam siguran da su me žene sa tim tipom lepote: oštre oči, mali uzdignut nos, kratke mada
pravilne noge i taj pogled u kojoj je secirana muška galaksija, uvek činlei nespokojnim.
Posmatram
je sada i vidim u njoj neutaženu želju.
Potrebno
je samo pružiti ruku.
Sada
ništa nije daleko.
Ona
ustaje i iz bele platnene torbe vadi novčanik i mobilni telefon. Sporim,
lelujajućim korakom odlazi do šanka improvizovanog bara i uzima limunadu.
Zašto
ne pivo, mislim.
Seda
za prvi prazan sto i sito takvim pogledom posmatra plažu.
Sad
mi je znana. Devojka koja je nekad harala plažom. Bikini, igre u vodi na
ramenima mladih muškaraca koji su skoro svi pomrli u međuvremenu.
Bila
je centar sveta, ali svog sveta.
Ona
ustaje. Snishodljivom ilegalnom prodavcu pića plaća neku, ne veliku, sumu.
Vraća se na pesak.
Ponovo
isti položaj. Desna noga ispružena, leva savijena u potkolenici, malo raširenih
butina. Izazivački?
Neki
pas, mala bela pudlica dotrčava do nje. Ona ustaje i uzimajući psa u naručje
ljubi se sa pridošlicom. Ovaj ubrzo odlazi do obale, seda u jaki plavi čamac i
odlazi.
Ja
i ti smo preživeli toliko toga sličnog ili čak istog, pomislih, a ništa se
između nas nikada nije dogodilo.
Нема коментара:
Постави коментар