Upoznao sam ga igrom slučaja. Sedeo je sam na klupi na centralnom gradskom trgu, sed, dugačke brade i kose savijene u rep. Pored nogu, vezan lako crvenom elastičnom uzicom čučao mu je mali šareni pas. Sve klupe na trgu bile su, takođe, zauzete. Ne znam zašto mi se učinilo da sa njim mogu da se našalim. Obično to ne radim sa nepoznatim ljudima. Ne bih to uradio ni tada, ali izgledalo mi je da se poznajemo iz mladosti i da će moj ishitreni nastup shvatiti kao malu dobrodušnu šalu.
Prišao
sam mu i upitao ga da li zna da je, najnovijom odlukom gradskih vlasti, osobama
koje šetaju pse preporučeno da ne sede na gradskim klupama. U njihovom
interesu. Zdravlja radi itd…
Pogledao
me je pažljivo, ustao, cimnuo mršavog mešanca i bez reči otišao.
Bilo
mi je žao što sam to učinio. Ali, bilo je kasno. Mislio sam još nekoliko dana o
tom slučaju. Želeo sam da se izvinim, da mu kažem da je sve bila samo neukusna i
ničim opravdana provokacija. Ali, nisam ga više viđao u centru grada.
Imao
sam tada neke komplikovane emotivne statuse, kako se to moderno kaže. U stvari,
bio sam klasičan Buridanov magarac koji umire rastrzan između dva plasta sena.
Nizale
su se jednolične šetnje gradom. Žene i psi, obično male bele čivave ili kako se to već zove. Zatim, provincijalci, kojih sam se klonio koliko sam mogao.
Narednog
jutra ušao sam u mesaru na pijaci sa namerom da kupim dimljenu svinjsku butkicu
za pasulj. Prodavačica mi je rekla cenu i pitala koju želim od izloženih u
staklenoj rashladnoj vitrini. Taman sam zaustio da kažem: onu najmanju i da je
zamolim da je satarom prepolovi kada u mesnicu uđe oniska, debela žena
pedesetih godina i s vrata, ne osvrćući se, poče galsno da priča sa, dotle ljubaznom a sada odjednom zbunjenom prodavačicom. Okrenuo
sam se, priznajem nepotrebno i nekalkulisano i zamolio je da sačeka da kupim to
što sam namerio i da nas ne ometa. Ne podnosim primitivizam, još sam dodao.
Baba,
od šezdeset (!) se zgranula.
„Bivole
jedan“, rekla je. „Ti knjigu u ruke nisi uzeo, a mene učiš ponašanju.“
Malo
je reći da sam bio osetljiv.
I
dalje sam svako veče šetao gradom kao nekakav upijač za skupljanje razmazanih
slika ljudi.
Sad
sam se trudio da ne govorim mnogo. Šetao sam na trepavicama.
Približavao
sam se spomeniku (zašto su trgovi nezamislivi bez spomenika?) na centralnom
gradskom trgu kada sam ga opazio kako mi, sa teškom torbom o ramenu prilazi lik
koga sam upozorio da ne sedi na gradskoj klupi. Ovaj put nije u ruci držao
povodac. Bio je bez psa.
Kad
je bio u ravni sa mnom, samo u suprotnom smeru, mahnuo sam mu, tačnije dao mali
znak prijateljske naklonosti. Zastao je i usta razvukao u krezub osmeh.
Čak
mi je pružio ruku. Pitao sam ga kako su mu psi. Rekao je da ne može više da ih
drži. Odlukom…počeo je.
Nemoj,
molim te, povikao sam. Znam da sam ja za sve kriv.
Začudio
se. Posle malog zatišja rekao je da stanuje u zgradi u kojoj su svi stanari
stroga vojna lica i da mu je odlukom stanara zabranjeno da drži pse u stanu.
Svaki susret je iskušenje.
Šta je hteo time da kaže?
Da li me oslobađa krivice da bi
mi nametnuo još veći osećaj krivice?
Nisam mogao da mu vidim oči. Premda je palo veče nosio je uske crne naočari za sunce. Nekada su se takve, zaobljene oko očiju, nosile na igrankama. Ne uspevam da mu uhvatim pogled.
Drago
mi je što si mi se javio, kaže. Shvatih da je potpuno svestan i čak da je, veoma verovatno, sposoban da razumno izdrži sve bez pucanja. Naša sadašnjost je brujala oko nas, hitno ali neubedljivo. Pomislih kako je živeti etičkim životom besmisleno.
Slobodni
gradski psi trčali su oko nas vezanih nekom neodređenom zajedničkom supstancom, ni
krv ni limfa, samo grad kao nekakva žuto siva mrlja koju ne možemo da skinemo sa oka.
Нема коментара:
Постави коментар